Милојева и Срндакова буна — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке; козметичке измене
Ред 22:
'''Милојева и Срндакова буна''' (''нишка буна, или лесковачка буна, Милојева буна, Срндакова и Чавдарова размирица, бојаџијска размирица, власотиначки бозгун''; {{Јез-буг|Нишко въстание}}) означава устанак [[1841]]. Спада међу три најзнаменитија догађаја у националној историји српског народа данашње југоисточне Србије [[19. век]]а поред Првог и Другог српског устанка и ослобођења од вековне турске власти у [[Српско-турски рат 1877-1878.|српско-турском рату 1877-1878.]] године.
 
== Догађаји који су претходили устанку ==
 
Проглашење [[Гилхански хатишериф|Гилханског хатишерифа]] 1839 године ,тешко је озлоједило Турке по унутрашњости царевине,а нарочито у пограничним крајевима према Аустрији,Црној Гори и Србији. У првом реду против Хатишерифа је устао феудални ред бегова и спахија,и бројна улема. Али подстакнити феудалном господом којој су се одузимали дотадашњи тимари и зијамети а улемом која је устала у одбрани шеријата и старих установа турске државе,муслиманске масе народа схватиле су увођење танзимата као погубно и за сам свој опстанак. <ref>В. Поповић, Аграрно питање у Босни и турски нереди - Београд 1949,стр 41.</ref>Антиреформаторска пропаганда у ширим слојевима муслима била је тако јако и тако подешена ,и у Босни као и у Румелији ,да су се за ново стање окривљавали хришћани тј.раја,ради које је како се говорило,и потекао читав реформски рад султана Махуда II и султана Абдула Меџида. Како је турска ценхтралнха власт била немоћна ,истовремено и неефикасна да контролише поступке провинциских чиновника то је у многим областима царства анархија узимала маха а прогони немуслиманскиг становништва имали драстичне размере.
На територији Нишког санџака ,који су сачињавали ранији Нишки и Лесковачки пашалук ,управљао је [[Мустафа Сабри-паша]],човек неписмен,суров и велики непријатељ хришћана.Његов негативан пример деловао је и на његове потчињене органе. <ref>Владимир Стојанчевић,Устанак 1841. године у југоисточној Србији,Народни музеј у Лесковцу 1991,стр13 до 15 .</ref>
Као непосредни повод устанку наводили су се превелики турски зулуми и пљачкање нарочито сеоског становништва, што се све стављало на терет тадашњем нишком гувернеру Мустафа Сабри-паши и његовом управном апарату.