Википедија

Нићифор Нинковић — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене
Ред 23:
Подаци о Нинковићевом животу мало су познати и тешко проверљиви, а највећим делом су садржани управо у његовим мемоарима.
 
Сам Нинковић каже да је рођен око [[1788]]. године у [[Срем]]у, у селу [[Добринци]]ма. У својој деветнаестој години ([[1807]]) долази у [[Београд]], јер жели да буде од помоћи „''роду и отечеству''“ у устанку под вођством [[Карађорђе Петровић|Карађорђевим]]вим. Будући писмен, добија писарску службу код поцерског кнеза [[Илија Марковић (кнез)|Илије Марковића]]. Две године касније постаје писар код старовлашког кнеза [[Јован Рашковић|Јована Рашковића]]. У том периоду учествује у бици за [[Нова Варош|Нову Варош]], а краће време је и командант једног устаничког шанца на Јавору.
 
Године [[1809]]. прелази као писар код кнеза [[Максим Рашковић|Максима Рашковића]]. Након годину и по дана службе, Рашковић одбија да му да плату и Нинковић, ушавши с њим у сукоб, бежи у Београд. Ту га од осуде [[Правитељствујушчи совјет сербски|Совјета]] и погубљења, а због лажне оптужбе кнеза Рашковића да га је похарао и побегао, спашава интервенција [[Доситеј Обрадовић|Доситеја Обрадовића]].
 
У Београду краће време одмењује, као војник за плату од 30 гроша месечно, једног трговца, а потом се придружује устаницима под командом [[Стефан Живковић|Стефана Живковића]] и у Кондиној чети учествује у одбрани [[Делиград]]а.
Ред 35:
У Србију се враћа [[1819]]. као берберски мајстор и у Београду отвара дућан. Три године касније жени се Христином Форман, Српкињом из [[Земун]]а, са којом је имао три кћери.
 
Најдраматичнији и, по његову каснију судбину, најпресуднији период живота Нинковић проводи у [[Крагујевац|Крагујевцу]] као Милошев лични берберин и доктор, од [[1822]]. до [[1827]]. године. Ту упознаје и водеће личности тадашњег културног живота Србије, [[Димитрије Давидовић|Димитрија Давидовића]] и [[Вук Стефановић Караџић|Вука Стефановића Караџића]]. Због преке и насилничке природе Милоша Обреновића, Нинковић је у сталном страху за свој и живот своје породице. Успева да издејствује отпуст из Милошеве службе и враћа се у Београд, али га репутација човека кога је „''Господар''“ отпустио из своје службе прати и онемогућава да отвори берберску радњу и обезбеди основну егзистенцију себи и породици.
 
На Нинковићеву молбу, кнез Милош га [[1828]]. године поставља за писара у [[Брусница (Горњи Милановац)|Брусницу]] код свог брата, [[Јован Обреновић|Јована Обреновића]]. Затим прелази у [[Смедерево]]. Ту отвара берберску радњу и кафану, али му посао пропада. Поред сиромаштва прати га и болест, његова и женина. Породицу шаље у Земун код женине мајке, а он долази код Осман-паше Скопљака у [[Ада Кале|Аду Кале]] да ради као тумач. Одлази одатле и, бавећи се берберским занатом, повремено лечећи, борави у Цариграду, [[Измир|Смирни]] (где почиње да пише мемоаре), [[ПергамPergam|Пергаму]]у, [[Балукћесар]]у и [[Адрамит]]у. За то време умиру му жена и једна ћерка, а друге две бивају усвојене.
 
Након [[абдикација|абдикације]] кнеза Милоша Обреновића ([[1839]]) враћа се у Србију. Последњи подаци које је оставио о себи говоре да је пелцовао у Србији децу против великих богиња, и потом се, стар и болестан, вратио у Београд.
Ред 57:
Највећу тешкоћу за савременог читаоца представља непрегледно [[језик|језичко]] и [[правопис]]но шаренило Нинковићевог текста. Писао је народним [[српски језик|српским језиком]] с доста елемената [[славеносрпски језик|славеносрпског]] и великим бројем туђица. Етимолошку основу покушао је да подреди неким својим, незваничним, правилима која је стварао од случаја до случаја. Ипак, био је упознат са извесним правописним основама реформе Вука Караџића, па се у ортографији рукописа могу наћи Њ, Љ, Ћ, Ђ, Џ и Ј. Понекад бележи и слово Х, али несистематично.
 
Поред матерњег, Нинковић се, нарочито у дијалозима, служио и многим европским језицима: [[турски језик|турским]], [[грчки језик|грчким]], [[немачки језик|немачким]], [[румунски језик|румунским]], [[словачки језик|словачким]], [[мађарски језик|мађарским]], [[руски језик|руским]] и [[латински језик|латинским]]. Те језике он је писао [[ћирилица|ћирилицом]] (турски, румунски, руски, словачки), [[латиница|латиницом]] (мађарски, латински), готицом (немачки) и новогрчким писмом. У свој речник унео је изузетно велики број [[турцизми|турцизаматурцизам]]а и, уопште, туђих речи.
 
Све ове особине Нинковићевог рукописа довеле су до хаотичности и делимичне нечитљивости. Међутим, савремени издавачи су рукопис језички, граматички и правописно ускладили, па су Нинковићеви мемоари прилагођени данашњим читаоцима.
Ред 63:
== Спољашње везе ==
{{портал|Биографија}}
* [http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:400001-Dragoceni-memoari-berberina-kneza-Milosa Драгоцени мемоари берберина кнеза Милоша („Вечерње новости“, 7. октобар 2012)]
* [http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/feljtoni.120.html?item_id=818 Служио сам кнеза Милоша („Вечерње новости“, фељтон, јун 2013)]
 
{{DEFAULTSORT:Нинковић, Нићифор}}
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Нићифор_Нинковић”