Андреј Богољубски — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нова страница: {{РУТ}} мини|десно|Андреј Богољубски '''Андреј Богољубски''' (1111 - 29. ју… |
Нема описа измене |
||
Ред 3:
'''Андреј Богољубски''' ([[1111]] - 29. јун [[1174]]) из династије Рјуриковича, био је велики кнез Кијева ([[1113]] - [[1125]]). Био је син трећег сина Јарослава Мудрог, Всеволода Јарославича, господара Перејаславља и удаљене покрајине Суздаља са Бјелоозером, и Мономахе.
По смрти најстаријих Мономакових синова избијају распре, као што се догодило у Јарослављевој породици између његових млађих синова и њихових најстаријих братанаца. Свјатославови потомци мешају се у борбу, те за неколико десетина година Кијев, поставши поприште крвавих борби, прелази из руке у руку; ретки су они који успевају да га задрже за извесно дуже време. Напослетку Мономакови потомци савлађују Свјатославове, али њихова победа не окончава те борбе, које се настављају између унука и праунука Мономакових. Ови крвави и разорни ратови исцрпљују мало по мало град Кијев и његову област. Опадање Кијева расте када кнез Андреј, син млађега Мономаковог сина, нападне свог братанца и пусти да се град опљачка, што је био дотада невиђен догађај у аналима „мајке свих руских вароши”, и када — пошто се докопао титуле великога кнеза и саме престонице — он ову преда најпре своме млађем брату, а потом својим братанцима кнежевима Смоленска, док он сам остаје у Суздаљу. Тако у другој половини XII века Кијев губи велики део своје привлачне снаге, а у сваком случају престаје да буде седиште најмоћнијега међу руским кнежевима. Нова средишта подижу се поред њега и бацају га полагано у засенак.
Други разлози, озбиљнији и дубљи него што су сукоби међу кнежевима доприносе његовом опадању мењајући његов трговачки положај. За владе Јарослава Мудрог, после пораза што су га Печењези претрпели, трговачки путеви од Кијева ка Византији били су више или мање слободни. Али у другој половини XI века, убрзо после Јарослављеве смрти, њима запрети једна нова опасност, озбиљнија од најезде Печењеза. Дивље хорде Половаца које су дошле из Азије освајају степе поред Азовског и Црног Мора, истерују одатле један део Печењега, а претапају у себе други део и учвршћују се на њиховом земљишту, у близини јужних руских области. Ови опасни и увек немирни суседи пљачкају и пустоше руска села и одводе заробљенике; од 1061 до 1210 године они врше 50 великих упада на руско земљиште, не рачунајући и безбројне мање препаде у томе међувремену: „У пролеће — каже године 1103 Владимир Мономак — руски сељак је изишао да пооре своју њиву; наилази један Половац, убија га стрелом, узима његовога коња, упада у село, пали му житницу, односи његово добро и одводи му жену и децу”. Половци не штеде ни караване који иду ка југу; зато су кијевски кнежеви приморани да шаљу сваке године у степе наоружане трупе које прате трговце што путују ка југу, и очекују долазак оних што се враћају ка северу, ма да их не могу увек успешно да заштите.
== Литература ==
| |||
