Правопис српскога језика — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м прошло три дана |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
{{радови у току}}
{{Књига2
|име = Правопис српскога језика
Линија 26 ⟶ 27:
'''''Правопис српскога језика''''' у издању Матице српске један је од нормативистичких приручника који се баве српским језиком и ортографијом. Аутори приручника су лингвисти [[Мато Пижурица]] (уједно и главни редактор измењеног и допуњеног издања), Митар Пешикан и Јован Јерковић. Редакторску групу чине и Милорад Дешић, Бранислав Остојић и Живојин Станојчић.{{sfn|Пешикан|Јерковић|Пижурица|2010|pp=7}}
Рецензенти првог издања су [[Павле Ивић]] и [[Иван Клајн]], а измењеног и допуњеног Иван Клајн и [[Драго Ћупић]]. Главни аутор првобитног текста је Митар Пешикан.{{sfn|Пешикан|Јерковић|Пижурица|2010|pp=7}} Припрему новог издања, као пројекат Одељења за књижевност и језик [[Матица српска|Матице српске]] у организацији [[Odbor za standardizaciju srpskog jezika|Одбора за стандардизацију српског језика]], финансирало је тада постојеће Министарство науке Републике Србије, а штампање је омогућило Министарство културе Републике Србије.{{sfn|Пешикан|Јерковић|Пижурица|2010|pp=4}}<ref>{{cite web|url=http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=58013|title=Нови Правопис српскога језика: Практичан приручник|accessdate=6.
== Историјска позадина ==
Линија 36 ⟶ 37:
Професор Вељко Брборић са [[Филолошки факултет Универзитета у Београду|Филолошког факултета Универзитета у Београду]] предлаже поделу развоја српског правописа на три периода: докодификацијски (довуковски), кодификацијски (вуковски) и посткодификацијски (поствуковски) период.{{sfn|Брборић|2008|pp=44}} Први траје од почетака словенске и српске писмености до издавања ''Српског рјечника'' 1818. године, а други од тог догађаја до 1868. године, када је постхумно скинута забрана са Вуковог реформаторског рада, те његових нових правописних решења. Чињеница је да је Вуков правопис одржан до данас, са одређеним дорадама и изменама.{{sfn|Брборић|2008|pp=44}} Оваква ортографија систематски је изложена у ''Српској граматици'' филолога [[Стојан Новаковић|Стојана Новаковића]] (1894) и студији ''О правопису и интерпункцији'' [[Љубомир Недић|Љубомира Недића]] (1894), као и у делу ''Граматика и стилистика хрватскога или српскога књижевног језика'' хрватског граматичара [[Томислав Маретић|Томислава Маретића]] (1899).{{sfn|Брборић|2008|pp=44}}
=== Броз-Боранићев и Белићев
Готово истовремено са Вуковом делатношћу, присталице [[Ilirizam|илирског покрета]] у Хрватској, предвођене [[Људевит Гај|Људевитом Гајем]], напустиле су [[кајкавско наречје]] као основицу књижевног језика и узеле [[штокавско наречје]] ијекавског изговора, слично источнохерцеговачком дијалекту српског језика. Тиме су илирци са једне, а Вук са друге стране утрли пут будућем заједничком језику. Сарадња је кулминирала [[Бечки књижевни договор|Бечким књижевним договором]] из 1850. године, којим су илирци и Вукове присталице позвали хрватске и српске писце да пишу новим, вуковским типом књижевног језика.{{sfn|Станојчић|Поповић|2012|pp=19}}
Линија 47 ⟶ 48:
Бечким књижевним договором дошло је до потпуног зближавања српског и хрватског језика. Тако је у Загребу издат ''Хрватски правопис'' [[Иван Броз|Ивана Броза]] (1892), који је у Хрватској, с мањим изменама, коришћен све до 1960. године, додуше, с мањим изменама аутора (каснија издања приређивао је [[Драгутин Боранић]]). Брозов правопис, према речима самог аутора, ''само гдјешто одступа од начела којима су се држали Вук и Даничић''.{{sfn|Брборић|2008|pp=45}} На сличан начин су ова начела прихваћена и у Босни и Херцеговини, док је Црна Гора и раније језички и правописно била српска.{{sfn|Брборић|2008|pp=45}}
Период консолидовања правописне норме, од дефинитивне победе нових начела 1868. до појаве целовитог правописа 1923. године, означен је тиме што је Вукова правописна реформа потпуно стабилизована и прихваћена. Издато је неколико правописних приручника заснованих на новим принципима: ''Српски правопис за школксу употребу'' (1884) [[Стево Чутурило|Стеве Чутурила]], познат по томе што је, иако објављен у [[Панчево|Панчеву]], заговарао употребу ијекавског изговора, као и ''Српска граматика са правописом'' (1912) и ''Српски правопис за средње школе'' (1914) [[Милан Петровић|Милана Петровића]], издати у [[Нови Сад|Новом Саду]].{{sfn|Брборић|2008|pp=46}} У овог периоду, уз отпор појединих хрватских лингвиста, прихваћен је фонетски правопис са примесама етимолошког, који се задржао и до данас (нпр. ''гозба, натпис'' али ''[[Једначење сугласника по звучности|градски]], авлијски'').{{sfn|Брборић|2008|pp=
[[Датотека:Medjuratni spomenik.jpg|мини|Споменик из међуратног периода (тридесете године 20. века) са белићевском основом: ђенералштаба, шумадиске, дивизиске, пешадиског, оделења, армиске. Једна реч прати вуковске принципе: одсек (наместо белићевског изједначеног отсек).]]
Линија 53 ⟶ 54:
Међутим, широко прихваћено било је тек дело ''Правопис српскохрватског књижевног језика'' [[Александар Белић|Александра Белића]] (1923), издато у [[Београд]]у. Значај овог приручника огледа се у томе што је то био званичан правопис у Србији до 1960. С друге стране, ситуација је била таква да Белић није био кодификатор постојећег стања, већ је, прихватајући основно начело Вуковог правописа („пиши као што говориш“) уклањао одступања од њега, пишући: ''отсести, потшишати, гратски, шумадиски, историски, веџба, слуџба''. Највише због овога није прихваћен у Хрватској. Основни текст имао је 150 страница, а речник уз њега још толико. Аутор наводи да је ''писан још пре ратова за уједињење и ослобођење'', као и да је циљ књиге да отклони неједнакости у писању речи.{{sfn|Брборић|2008|pp=47}}
Крајем 1918. године створена је [[Краљевина Југославија|прва Југославија]], испрва под називом ''Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца'', а затим ''Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца'' и ''Краљевина Југославија''. Језичко уједињење, међутим, текло се споро,{{sfn|Брборић|2008|pp=47}} тако да је у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори коришћен Белићев, а у Хрватској тада већ Боранићев правопис. Иако су оба издања почивала на истим, вуковским принципима, постојале су одређене разлике у појединачним решењима. Стога је Министарство просвете реаговало, доневши ''Правописно упутство за све основне, средње и стручне школе'' (1929). О обавезујућем карактеру овог издања говори податак да ниједан уџбеник који није био услађен са ''Правописним упутсвом'' није могао бити одобрен за школску употребу. Овакав уједначени начин писања био је компромис између Белићевих и Боранићевих решења, а примењиван је од школске 1929/30. године. Због тога су оба аутора 1930. године приредила нова, освежена издања својих правописа.{{sfn|Брборић|2008|pp=48}}
Правописно јединство, међутим, трајало је тек десет година. Оснивањем [[Бановина Хрватска|Бановине Хрватске]] (1939) обновљена је Боранићева норма из 1928. године. [[Други светски рат]] још више је удаљио Србе и Хрвате. Врх [[Независна Држава Хрватска|Независне Државе Хрватске]] прописао је ''Коријенско писање'' (1941).{{sfn|Брборић|2008|pp=48}} Овај приручник законски је озваничен доношењем ''Законске одредбе о хрватском језику, његовој чистоти и правопису'', у којој се, између осталог, напомиње да хрватски ''није истовјетан ни с једним другим језиком''. Врх [[Србија под немачком окупацијом|Недићеве Србије]] на ово је одговорио доношењем ''Новог правописног упутсва српског књижевног језика'' (1943). Од 1. јануара исте године ''Правописно упутсво'', које је представљало повратак на изворну Белићеву норму из 1923, примењивало се у свим српским школама.{{sfn|Брборић|2008|pp=49}}
=== ''Правопис српскохрватског књижевног језика'' ===
Завршетком турбулентног периода Другог светског рата, изнова је завладало правописно јединство, а враћена је Белићева и Боранићева норма из 1930. године. У [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|новој Југославији]], основаној као ''Демократска Федеративна Југославија'', а затим ''Федеративна Народна Република Југославија'' и ''Социјалистичка Федеративна Република Југославија'', осванула су и нова издања оба предратна правописа.{{sfn|Брборић|2008|pp=49}} Освежено („ново, допуњено и исправљено“) издање Белићевог правописа (1950) изазвало је одређене недоумице. Наиме, на поткорицама књиге написано је да је штампање завршено 6. децембра 1952. уместо 1950. године, али није било суштинских проблема.{{sfn|Брборић|2008|pp=50}}
Заједнички [[српскохрватски језик]] постао је званичан у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Југославији]] тек након 1945, мада је и раније постојао као српско-хрватско-словеначки (у окриву [[Краљевина Југославија|Краљевине]]). Обновљено зближавање језика кулминирало је [[Новосадски договор|Новосадским договором]], склопљеним 10. децембра 1954. Према седмом закључку: ''Заједнички језик треба да има и заједнички правопис. Израда тога правописа данас је најбитнија културна и друштвена потреба. Нацрт правописа израдиће споразумно комисија српских и хрватских стручњака.''{{sfn|Правописна комисија|1960|pp=9-10}} Упркос неким критикама договора, на темељу ових одлука израђен је заједнички [[правопис]] који је 1960. [[Матица хрватска]] издала ијекавски и латиницом под насловом ''Правопис хрватскосрпског књижевног језика с правописним речником'', а [[Матица српска]] екавски и ћирилицом под насловом ''Правопис српскохрватског књижевног језика са правописним речником''.{{sfn|Правописна комисија|1960|pp=9-10}}▼
▲Заједнички [[српскохрватски језик]] постао је званичан у
Закључке тродневног рада у Новом Саду, организованог с циљем да се постигне потпуна унификација обновљеног српскохрватског језика, потписало је више од шездесет учесника, од којих су многи били књижевници. Посреди је опет био компромис између изворног Белићевог и изворног Боранићевог правописа; други овакав покушај у 20. веку. Аутор новог приручника била је једанаесточлана Правописна комисија, коју су чинили лингвисти Радомир Алексић, [[Александар Белић]], Јован Вуковић, Људевит Јонке, Радован Лалић, Славко Павешић, Павле Роглић, [[Михаило Стевановић]], Јосип Хам, Милош Хаџић и Мате Храсте. Коначну стилизацију текста урадили су Михаило Стевановић и Људевит Јонке, док су пратећи речник приредили Радомир Алексић, Јован Вуковић и Мате Храсте.{{sfn|Брборић|2008|pp=50}}
Оспоравање са хрватске стране, међутим, било је константно, те је резултовало ''Декларацијом о хрватском језику'' (1967), којом се одриче од Новосадског договора и заједничког правописа. Нови хрватски правопис изашао је тек 1986. Матица хрватска је у међувремену одустала и од израде заједничког ''Речника српскохрватског књижевног језика''. С друге стране, овај приручник је све до последње деценије 20. века примењиван у Србији, БиХ и Црној Гори.{{sfn|Брборић|2008|pp=50}} На њему се радило шест година, а Правописна комисија се сусретала са многим несугласицама и пратећим компромисима. Отклоњене су неке слабости претходне норме (нпр. одустајање од белићевског изостављања ''ј'' у примерима типа ''ракиски, змиски, историски'', али и од боранићевске формалне [[Интерпункција|интерпункције]]). Уведени су и многи дублети. Тежак настанак правописа условио је да се он све време појављује у неизмењеном (фототипском) облику. У овом периоду је Матица српска постала институција која се стара о ортографији српског језика.{{sfn|Брборић|2008|pp=51}}
=== ''Правопис српскога језика'' ===
Линија 65 ⟶ 76:
== Литература ==
* {{Cite book|ref=harv|author=<nowiki>***</nowiki>|title=Новг правописно упутсво српског књижевног језика|location=Београд|year=1943}}
* {{Cite book|ref=harv|author=<nowiki>***</nowiki>|title=Koriensko pisanje|location=Zagreb|year=1941}}
* {{Cite book|ref=harv|author=<nowiki>***</nowiki>|title=Правописно упутство за све основне, средње и стручне школе|location=Београд|year=1929}}
* {{Cite book|ref=harv|author=<nowiki>***</nowiki>|title=Revizija pravopisa srpsko-hrvatskoga jezika|publisher=Zemaljska vlada za Bosnu i Hercegovinu|location=Sarajevo|year=1912}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Белић|first=Александар|title=Правопис српскохрватског књижевног језика|publisher=Просвета|location=Београд|year=1923}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Белић|first=Александар|title=Правопис српскохрватског књижевног језика|publisher=Просвета|location=Београд|year=1950}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Брборић|first=Вељко|title=Правопис српског језика у наставној пракси|publisher=Филолошки факултет|location=Београд|year=2004}}
* {{Cite journal|ref=harv|last=Брборић|first=Вељко|journal=Зборник Матице српске за славистику|title=Српски правопис у двадесетом веку|volume=73|pages=43-55|url=http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0352-5007/2008/0352-50070873043B.pdf|publisher=Матица српска|location=Нови Сад|year=2008|issn=0352-5007}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Broz|first=Ivan|title=Hrvatski pravopis|publisher=Kr. hrv.-slav.-dalm. zemaljska tiskara|location=Zagreb|year=1892}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Стефановић Караџић|first=Вук|title=Српски рјечник|location=Беч|year=1818}}
* {{Cite book|ref=harv|last1=Кецман|first1=Виолета|last2=Милошевић|first2=Јадранка|last3=Ћећез-Иљукић|first3=Драгана|title=Граматика 1|publisher=Нови Логос|location=Београд|year=2013|isbn=978-86-6109-116-2}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Петровић|first=Милан|title=Српска граматика с правописом|location=Нови Сад|year=1912}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Петровић|first=Милан|title=Српски правопис за средње школе|location=Нови Сад|year=1914}}
* {{Cite book|ref=harv|last1=Пешикан|first1=Митар|last2=Јерковић|first2=Јован|last3=Пижурица|first3=Мато|title=Правопис српскога језика|year=1993|publisher=Матица српска|location=Нови Сад|isbn=978-86-3630-276-7}}
* {{Cite book|ref=harv|last1=Пешикан|first1=Митар|last2=Јерковић|first2=Јован|last3=Пижурица|first3=Мато|title=Правопис српскога језика|year=2010|publisher=Матица српска|location=Нови Сад|isbn=978-86-7946-079-0}}
* {{Cite book|ref=harv|author=Правописна комисија|title=Правопис српскохрватског књижевног језика|publisher=Матица српска
* {{Cite book|ref=harv|author=Pravopisna komisija|title=Pravopis hrvatskosrpskog književnog jezika|publisher=Matica hrvatska|location=Zagreb|year=1960}}
* {{Cite book|ref=harv|last1=Станојчић|first1=Живојин|last2=Поповић|first2=Љубомир|title=Граматика српског језика|year=2012|publisher=Завод за уџбенике|location=Београд|isbn=978-86-17-17825-1}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Чутурило|first=Стево|title=Српски правопис за школску употребу|location=Панчево|year=1884}}
[[Категорија:Српски језик]]
| |||