Правопис српскога језика — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 27:
'''''Правопис српскога језика''''' у издању Матице српске један је од нормативистичких приручника који се баве српским језиком и ортографијом. Аутори приручника су лингвисти [[Мато Пижурица]] (уједно и главни редактор измењеног и допуњеног издања), Митар Пешикан и Јован Јерковић. Редакторску групу чине и Милорад Дешић, Бранислав Остојић и Живојин Станојчић.{{sfn|Пешикан|Јерковић|Пижурица|2010|pp=7}}
Рецензенти првог издања су [[Павле Ивић]] и [[Иван Клајн]], а измењеног и допуњеног Иван Клајн и [[Драго Ћупић]]. Главни аутор првобитног текста је Митар Пешикан.{{sfn|Пешикан|Јерковић|Пижурица|2010|pp=7}} Припрему новог издања, као пројекат Одељења за књижевност и језик [[Матица српска|Матице српске]] у организацији [[Odbor za standardizaciju srpskog jezika|Одбора за стандардизацију српског језика]], финансирало је тада постојеће Министарство науке Републике Србије, а штампање је омогућило Министарство културе Републике Србије.{{sfn|Пешикан|Јерковић|Пижурица|2010|pp=4}}<ref>{{cite web|url=http://www.
== Историјска позадина ==
Ред 73:
Паралелно са овим, дошло је до коначног правописног раскида између српског и хрватског језика. Након ''Декларације о хрватском језику'' (1967), уследиле су посебне уставне одредбе о хрватском језику, као и засебан ''Хрватски правопис'' (1971). Аутори овог приручника били су Стјепан Бабић, Божидар Финка и Милан Могуш. Услед уплитања политике у језичку проблематику, тираж је заплењен и уништен, али га је емиграција већ наредне године објавила у [[Лондон]]у, тако да он популарно носи назив „лондонац“. Последњи корак ка одвојеној норми начинили су Владимир Анић и Јосип Силић издавањем ''Правописног приручника хрватскога или српскога језика'' (1986), урађеног без икакве сарадње Загреба са Београдом, Сарајевом, [[Подгорица|Подгорицом]] или Новим Садом (Матицом српском).{{sfn|Брборић|2008|pp=51}}
У последњој деценији двадесетог и првој деценији наредног века разни аутори издали су десетину правописних приручника различитог обима, квалитета и намене. Професор Брборић недопустивом оцењује чињеницу да се сваки од њих разликовао по правописним решењима. Један језик, наиме, може имати само једну ортографску норму.{{sfn|Брборић|2008|pp=52}} У првој деценији двадесет и првог века, у службеној употреби била су само два издања. Одобрење министарстава просвете Србије, Црне Горе и Републике Српске добили су само ''Правопис српскога језика'' (1993) Матице српске и ауторски ''Правопис српског језика'' (1994) Милорада Дешића. Квалитетније приручнике чинили су и они Радоја Симића, док су остали били и више него скромног значаја. У остале приручнике новијег датума спада ''Правопис босанскога језика'' (1996) Сенахида Халиловића, са употребом у [[Федерација Босне и Херцеговине|Федерацији БиХ]], као и мање коришћени ''Правопис црногорског језика'' (1997) [[Војислав П. Никчевић|Војислава Никчевића]] и коауторски ''Правопис црногорскога језика'' (2009).{{sfn|Брборић|2008|pp=53}}<ref>{{cite web|url=http://www.slobodnaevropa.org/content/crna_gora_pravopis/1774275.html|title=Ozvaničen pravopis crnogorskog jezika|accessdate=
== Садржај и употреба ==
| |||