Правопис српскога језика — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 73:
Паралелно са овим, дошло је до коначног правописног раскида између српског и хрватског језика. Након ''Декларације о хрватском језику'' (1967), уследиле су посебне уставне одредбе о хрватском језику, као и засебан ''Хрватски правопис'' (1971). Аутори овог приручника били су Стјепан Бабић, Божидар Финка и Милан Могуш. Услед уплитања политике у језичку проблематику, тираж је заплењен и уништен, али га је емиграција већ наредне године објавила у [[Лондон]]у, тако да он популарно носи назив „лондонац“. Последњи корак ка одвојеној норми начинили су Владимир Анић и Јосип Силић издавањем ''Правописног приручника хрватскога или српскога језика'' (1986), урађеног без икакве сарадње Загреба са Београдом, Сарајевом, [[Подгорица|Подгорицом]] или Новим Садом (Матицом српском).{{sfn|Брборић|2008|pp=51}}
У последњој деценији двадесетог и првој деценији наредног века разни аутори издали су десетину правописних приручника различитог обима, квалитета и намене. Професор Брборић недопустивом оцењује чињеницу да се сваки од њих разликовао по правописним решењима. Један језик, наиме, може имати само једну ортографску норму.{{sfn|Брборић|2008|pp=52}} У првој деценији двадесет и првог века, у службеној употреби била су само два издања. Одобрење министарстава просвете Србије, Црне Горе и Републике Српске добили су само ''Правопис српскога језика'' (1993) Матице српске и ауторски ''Правопис српског језика'' (1994) Милорада Дешића. Квалитетније приручнике чинили су и они Радоја Симића, док су остали били и више него скромног значаја. У
== Садржај и употреба ==
|