Википедија

Žuži Jelinek

hrvatska modna stilistkinja, dizajnerka i pisac rođena u Mađarskoj

Žužana Ferber (mađ. Zsuzsanna Ferber, IPA: /ˈʒuʒɒnːɒ ˈfɛrbɛr/; Budimpešta, 17. jul 1920 — Zagreb, 23. januar 2016), poznata kao Žuži Jelinek, bila je hrvatska i jugoslovenska modna dizajnerka, stilistkinja, kolumnistkinja i spisateljica mađarskog porekla.

Žuži Jelinek
Žuži (u centru) pozira sa svojim modelima; Zagreb, jun 1960.
Ime po rođenjuŽužana Ferber
Druga imenaSuzana, Žužina
Datum rođenja(1920-07-17)17. jul 1920.
Mesto rođenjaBudimpešta
 Kraljevina Mađarska
Datum smrti23. januar 2016.(2016-01-23) (95 god.)
Mesto smrtiZagreb
 Hrvatska
PrebivališteOpatija, Zagreb [Hrvatska]
Ženeva [Švajcarska]
Državljanstvohrvatsko
švajcarsko[1]
Zanimanjemodna dizajnerka, spisateljica
SupružniciErih Jelinek
Frank Liti
Vladimir Majder
Milorad Ronkulin
DecaDijana (Jelinek) Maraca
Ivica Jelinek
RoditeljiIzidor Ferber
Ruža Ferber
RodbinaAleksandar-Šanji Ferber (brat)
Imre Ferber (brat)
Ivan Ferber (brat)

Biografija уреди

Poreklo, detinjstvo i mladost уреди

Rođena je 17. jula 1920. godine u Budimpešti, ondašnjoj Mađarskoj Demokratskoj Republici. Odrasla je uz trojicu braće (Imrea, Aleksandra i Ivana), u porodici Jevreja Izidora i Ruže Ferber.[3][4][2] Izidor Ferber, rodom iz Ludbrega, promenio je prezime Farber u Ferber. Njen deda, Moric Farber, bio je trgovac tekstilom u Ludbregu.[5][6] Roditelji su joj bili gluvonemi, a upoznali su se u Budimpešti u specijalizovanoj školi za osobe s ovim hendikepom.[7] Zbog patriotizma Izidora Ferbera, porodica Ferber se nakon Žužinog rođenja odlučila vratiti iz Mađarske u Hrvatsku, u tadašnju Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Porodica se nastanila u sirotinjskom delu Zagreba.[4][7] Žuži Jelinek je pohađala školu u Borongaju. Majka joj je bila domaćica, a otac četkar. Odrastajući u teškim uslovima, bila je odlučna da uspe u životu. Prvo je u Zagrebu završila školu za krojačice.[4][7][8][9]

Karijera, Drugi svetski rat i kasniji život уреди

Sa 17 godina, počela je raditi u Parizu u fabrici modne dizajnerke Nine Riči. Radeći u fabrici, upoznala je i Koko Šanel za koju je kratko radila. Jedne prilike se usudila da kritikuje haljinu koju je Koko Šanel nosila tog dana: „Gospođo, ova vam haljina ne paše, ne stoji vam lijepo. Jučerašnja haljina bolje vam je stajala, ova danas nije za vaše tijelo.”[1] Šanelova joj je oštro odgovorila: „Šta ti, balavice, znaš o haljinama!”, ali je sledeći dan došla da se posavetuje sa mladom devojkom koja se usudila da joj prigovori. Ovaj susret je u mnogočemu bio važan za budućnost Žuži Jelinek.[1] U Zagreb se vratila 1939. i otvorila krojačku radnju za bogate jevrejske porodice. Već tada je aktivno učila strane jezike, a za života je naučila i govorila čak sedam jezika. 1941. godine udala se za zagrebačkog zubara Eriha Jelineka, s kojim je dobila dvoje dece, Ivicu i Dijanu.[7][8] U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH) Žuži Jelinek je izgubila sva tri brata.[2][7] Za vreme rata se sa suprugom preselila u Rijeku. Tu je saznala da će joj roditelji biti deportovani u Koncentracioni logor Jasenovac. Da bi spasla roditelje od sigurne smrti, zavela je italijanskog oficira kog je posećivala nekoliko noći u riječkom Hotelu „Esplanade”. Da joj komentari i mišljenja drugih o postupcima koje je činila nisu bili nimalo bitni, pokazala je rekavši sledeće:

U septembru 1943. godine pridružila se Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije (NOVJ). U NOVJ-u je bila bolničarka u zubarskoj ambulanti 35. ličke divizije.[10] Nakon rata opet je započela raditi kao krojačica. U 40. godini života preselila se u Sjedinjene Američke Države gde je nastavila sa uspešnom karijerom krojačice. Po povratku u Zagreb, saznala je da je dotadašnji suprug napustio. Njeni uspesi i putovanja u ono vreme zasmetali su Josipu Brozu Titu koji je smatrao da promovisanje njenih modela kao Žuži Jelinek nije dobro za samoupravni socijalizam SFR Jugoslavije. Umesto toga, Tito joj je bio ponudio mesto direktorke makedonske modne kompanije „Teteks”, pod čijim bi imenom predstavljala svoje modele. Odbivši ponudu, pala je u Titovu nemilost i bilo joj je sugerisano da napusti Jugoslaviju. Sa decom i roditeljima se preselila u Ženevu, gde se udala za advokata Franka Litija i na taj način dobila švajcarsko državljanstvo.[1] Nakon razvoda od Litija, udala se za Vladu Majdera, kojeg je ubrzo ostavila;[1] Sa osamdeset godina udala se za Milorada Ronkulina.[1] Četiri udaje opravdala je rečima: „A to ide s godinama.”[1][8][11]

 
Ploča na ulazu u kuću Žuži Jelinek u Opatiji

Imala je pet luksuznih vila (četiri u Ženevi i jednu u Opatiji). Na pitanje u čemu je tajna njenog uspeha, odgovorila je: „I kada imate malo i kada imate puno, s novcem treba znati raspolagati.”[1]

U Zagreb se vratila 1964. godine, na Titov poziv, da bi ubrzo postala krojačica i modni savetnik Jovanke Broz te Bele Krleže.[8][11]

Krajem 1950-ih godina, Žuži Jelinek je među prvima iz ondašnje Jugoslavije održavala modne revije u inostranstvu (Evropa, Severna Amerika te Bliski i Daleki Istok). Prva se proslavila u modnom svetu izvan granica bivše SFR Jugoslavije, a domaća štampa ju je zbog toga prozvala „ambasadorom mode”. U inostranoj štampi su je nazivali „najpoznatijom modnom kreatorkom iza Železne zavese”. Od 1994. bila je redovna kolumnistkinja hrvatskog časopisa Glorija, a tokom života napisala je deset knjiga, od kojih je poslednja, naslovljena kao Živjeli muškarci, objavljena 2013; sastoji se od njenih kolumni iz časopisa Glorija. Ostali naslovi su Mijenjaju li se muškarci, Žene, osvajajte..., Od seksa do vječnosti itd. Pisala je i o svakodnevnim problemima, zdravstvenom vaspitanju, ličnoj higijeni i odnosu prema novcu. O njoj je takođe snimljen i biografski dokumentarac režisera Darka Halapije i scenaristkinje Andree Ćakić, a u produkciji Hrvatske radio-televizije (HRT). Četrdesetominutni film pod nazivom Mislim da ja to ne zaslužujem premijerno je prikazan 2007. u bioskopu „Tuškanac”. Navodno je i sam Stiven Spilberg želeo snimiti film o njenom životu.[1] Naime, nakon što je čuo priču o Jevrejki koja je tokom holokausta rizikovala svoj život kako bi spasla roditelje, Spilberg ju je pozvao da radi kao glavni savetnik odnosno savetnica na filmu.[1] Iako počašćena ponudom, nije htela živeti u SAD dve godine, pa je ponudu odbila.[1] Živela je na relaciji Zagreb—Ženeva—Opatija. Bila je dugogodišnji član Vijeća Židovske općine Zagreb (ŽOZ). 2006. godine, dr Ognjen Kraus (predsednik ŽOZ-a) uručio joj je posebno priznanje za njen filantropizam i pomoć Domu penzionera „Lavoslav Švarc”.[9][12][13][14] Decembra 2014. u ŽOZ-u je bila predstavljena autobiografija Žuži Jelinek pod nazivom Žuži — Život Žuži Jelinek.[15] U navedenoj autobiografiji napisala je da je „verski gledajući ateista”, i to još od 1941, kada su joj ubijena sva tri brata. U tim mračnim vremenima pomislila je i postavila sebi pitanje: „Gdje je bio Bog?”[2]

U dubokoj starosti živela je u osmosobnom stanu na Trgu bana Jelačića. Kako je jedne prilike i sama rekla: „... mirno... (...) ... sretna što si mogu platiti pomoć u kući... Od svoje djece ne moram ništa tražiti, darovala sam im kuće i stanove, sve sam podijelila i sad se jako svi skupa volimo.”[1]

Smrt уреди

Preminula je u Zagrebu, 23. januara 2016. u 96. godini.[1][16] Uzrok smrti nije poznat. Mediji su pisali da „nas je napustila žena čiji je život bio uzbudljiviji od holivudskih filmova”.[1] Takođe, spekuliše se da je rođena 1916. godine, ali da je datum svog rođenja „prepravila kako bi bila mlađa”.[1]

O sebi i raznim usporedbama koje su nastajale tokom celog njenog života rekla je sledeće:

Na pitanje da sama kaže šta je zaista u životu bila, možda stilistkinja, rekla je:

Dela уреди

  • Seks liječi sve (2004)
  • Žene, osvajajte... (2010)
  • Mijenjaju li se muškarci (2011)
  • Žuži — Život Žuži Jelinek (2014)

Reference уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ Körbler, Jurica (23. 1. 2016). „Umrla Žuži Jelinek • Legendarna dizajnerica, nevjerojatna žena čiji je život bio uzbudljiviji od holivudskih filmova, preminula u 96. godini”. Jutarnji list. Arhivirano iz originala 9. 4. 2016. g. Pristupljeno 24. 1. 2016. 
  2. ^ а б в г Jelinek, Žuži (2014). str. 7, 97.
  3. ^ „Nakon Zagreba Žuži Jelinek slavila u Rijeci”. jutarnji.hr. 26. 7. 2008. Arhivirano iz originala 1. 1. 2014. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  4. ^ а б в „Portreti — Žuži Jelinek”. hrt.hr. Hrvatska radiotelevizija. 2. 2. 2012. Arhivirano iz originala 17. 2. 2013. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  5. ^ Ha-Kol (2007). Glasilo Židovske zajednice u Hrvatskoj. Zagreb. br. 102. str. 34.
  6. ^ „Holocaust Survivors and Victims Database: Zuzi Jelinek”. United States Holocaust Memorial Museum. Arhivirano iz originala 16. 4. 2013. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  7. ^ а б в г д Božić, Tanja (15. 4. 2012). „Žuži Jelinek: U 92. pišem knjigu Živjeli muškarci”. Večernji list. Arhivirano iz originala na datum 18. 4. 2012. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  8. ^ а б в г д Bolanča, Sandra (11. 8. 2011). „Moj savjet svim ženama: Svakoga si jutra recite da ste mlade, lijepe i sretne”. Jutarnji list. Arhivirano iz originala 19. 12. 2013. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  9. ^ а б Celevska, Ivančica (7. 8. 2011). „Žuži Jelinek: Nemoralne ponude prihvatite s 50 godina”. Slobodna Dalmacija. Arhivirano iz originala 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  10. ^ Romano, Jaša (1980). str. 395.
  11. ^ а б „Žužina životna priča stiže na male ekrane”. Jutarnji list. 14. 7. 2007. Arhivirano iz originala 1. 1. 2014. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  12. ^ „Žuži Jelinek: ’Muškarci su zbog feminizma postali oholi: čekaju da žene njih osvoje’”. Jutarnji list. 16. 5. 2010. Arhivirano iz originala 7. 8. 2015. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  13. ^ „Ljubav kao kamen smutnje”. Gloria. 16. 5. 2010. Arhivirano iz originala 28. 3. 2009. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  14. ^ Pavičić, Darko (6. 11. 2010). „Dr. Kraus: Sinagogu ćemo graditi sami!”. Jutarnji list. Arhivirano iz originala 1. 1. 2014. g. Pristupljeno 26. 12. 2014. 
  15. ^ Pavičić, Darko (2. 12. 2014). „Promocija najnovije knjige Žuži Jelinek: Žuži — Život Žuži Jelinek”. urbancult.hr. Arhivirano iz originala 24. 6. 2019. g. Pristupljeno 27. 12. 2014. 
  16. ^ Puljić Šego, Iva; Buva, Mia (23. 1. 2016). „Preminula legendarna Žuži Jelinek”. Večernji list. Pristupljeno 24. 1. 2016. 

Literatura уреди

  • Jelinek, Žuži (2014). Žuži — Život Žuži Jelinek. Zagreb: Nova knjiga Rast. ISBN 978-953-237-167-3. 
  • Romano, Jaša (1980). Jevreji Jugoslavije 1941—1945: Žrtve genocida i učesnici narodnooslobodilačkog rata. Beograd: Jevrejski istorijski muzej Saveza jevrejskih opština Jugoslavije. 

Spoljašnje veze уреди

  Mediji vezani za članak Žuži Jelinek na Vikimedijinoj ostavi

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Žuži_Jelinek&oldid=27493323”