Википедија

Ђиро д’Италија

Ђиро д’Италија (итал. Giro d'Italia) етапна је бициклистичка трка, једна од три гранд тур трке; сматра се другом најпрестижнијом трком у свету, након Тур де Франса. Обично се одржава у мају, у Италији, а некада пролази кроз суседне државе.[1] Трка је први пут одржана 1909. године са циљем да се повећа продаја часописа La Gazzetta dello Sport,[1][2] а тренутно је организује компанија RCS Sport.[3] Трка није одржавана само за време Првог и Другог светског рата.[1] Првобитно је учешће било дозвољено само Италијанима, а након што је стекао популарност, Ђиро је проширен и учешће је дозвољено возачима широм света. Ђиро је трка у склопу светске бициклистичке уније UCI и тимови који учествују су ворлд тур тимови, са изузетком тимова који добију специјалну позивницу организатора.[4][5]

Ђиро д’Италија
Ђиро д’Италија 2023.
Званични лого трке
Детаљи о трци
Датум одржавањамај—јун
Регион одржавањаИталија и државе у окружењу
Назив тркеЂиро д’Италија
Локални назив(и)
  • Giro d'Italia (језик: италијански)
  • Tour d'Italie (језик: француски)
  • Tour of Italy (језик: енглески)
Други назив(и)Трка око Италије
Дисциплинадрумски
ТакмичењеUCI ворлд тур
Типгранд тур
ОрганизаторRCS Sport
Директор тркеМауро Вењи
Историја
Прво одржавање13. мај 1909. год.; прије 114 година (1909-05-13)
Број одржавања107 (до 2024)
Први побједник Луиђи Гана (ИТА)
Највише побједа
Тренутни побједникСловенија Примож Роглич (2023)

Заједно са Тур де Франсом и Вуелта а Еспањом, Ђиро чини најпрестижније бициклистичке трке — гранд тур трке.[1][6] Ђиро се обично одржава средином маја и почетком јуна.[1] Рута се мења сваке године, али формат трке остаје исти, возе се најмање два хронометра, а иде се кроз Алпе[7] и Доломите. Као и друга два гранд тура, Ђиро у новијој историји има 21 етапу, уз два дана одмора.[1]

Све етапе су одређене временом, тако да се времена возача сабирају и возач са најмањим временом је лидер генералног пласмана и трке и носи розе мајицу.[1][8] Поред генералног пласмана, који привлачи највише пажње јер означава и победника трке, на Ђиру се налазе и друге класификације: класификација по поенима за спринтере,[8] брдска класификација за брдаше,[8] класификација за најбољег младог возача за возаче до 25 година,[8] класификација за најагресивнијег возача[8] и тимска класификација.[8] Поред њих, на Ђиру има и других мањих класификација и награда.[8] Етапне победе такође доносе велики престиж и новчане награде и сваки тим долази са својим спринтером у циљу остваривања што више победа.

Рекордери по броју побједа су Алфредо Бинда, Фаусто Копи и Еди Меркс, са по пет побједа. Рекордери у класификацији по поенима су Франческо Мозер и Ђузепе Сарони који су по четири пута освојили класификацију, док је Ђино Бартали освојио брдску класификацију седам пута. Класификацију за најбољег младог возача су по два пута освојила четири возача.

Историја уреди

1908—1909: Идеја и прва трка уреди

 
Луиђи Гана победник првог Ђира.

Идеја о стварању бициклистичке трке која би била одржавана око Италије први пут је предложена када је уредник часописа Газета дело спорт, Туло Моргањи, послао телеграм власнику часописа Емилију Костамању и уреднику бициклистичког сектора Арманду Куњеу, изразивши потребу за италијанским Туром.[9][10] У то време, ривалски часопис Газете, Коријере дела сера, планирао је оснивање бициклистичке трке, наком успеха које су постигли одржавањем трке аутомобила.[9][10][11] Моргањи је одлучио да одржи своју трку пре трке Коријеро дела сера, али Газета није имала новца.[10] Ипак, након успеха који је Газета имала организовањем трка Ђиро ди Ломбардија и Милано—Санрема, власник Костамања се сложио са идејом.[10][12] 7. августа 1908. објавили су на насловној страни часописа, да покрећу трку.[11] Трка је требало да се одржи у мају 1909.[11] Идеја за оснивање трке инспирисана је Тур де Франсом и успехом који је часопис Лото остварио покретањем трке.[2][12] Пошто је за организацију трке фалило 25.000 лира,[9] консултовали су Прима Бонгранија, рачуновођу у банци Каса ди Риспармио, који је био пријатељ све тројице. Бонграни је путовао кроз Италију тражећи донације да би се трка одржала.[10] Бонгранијев труд је био доста успешан, сакупио је довољно новца да покрије оперативне трошкове.[10] Новац који треба да буде дат као награде, дошао је из казина у Санрему, након што их је Франческо Схирла, бивши радник у Газети, охрабрио да допринесу трци.[9][10]

На дан 13. маја 1909. у 02.53 по локалном времену, 127 возача стартовало је први Ђиро, у Милану.[2][11] Трка је имала осам етапа, укупно 2448 km.[11] Трку је завршило укупно 49 возача, а победио је Италијан Луиђи Гана.[11][13] Гана је освојио три индивидуалне етапе и генерални пласман.[13] Гана је добио 5.325 лира за победу, док је последњи возач у генералном пласману примио 300 лира.[11] Директор Ђира добио је само 150 лира, 150 мање него последњепласирани возач.[11]

1910—1953: Доминација Италијана уреди

 
Костанте Ђирарденго, први возач који је био лидер Ђира од почетка до краја.

Од оснивања трке па све до 1950. победници Ђира били су само Италијани.[14] Прва трка је била толико успешна да су организатори додали још две етапе и 500 km.[15] Победника Ђира је одлучивао систем бодовања; победник етапе је добијао један поен, другопласирани два и тако све до позиције 51. Возач који заврши на 51 месту и сви након њега добијали су 51 поен.[15] 1910. Карло Галети је био лидер од друге етапе до краја.[15][16] Ђиро 1911. је био први Ђиро који није стартовао или се завршио у Милану.[17] Старт и финиш трке је померен у главни град Италије, Рим, у знак прославе 50 годишњице уједињења Италије.[17]

Ђиро 1912. је претрпео велике промене у генералном пласману, трка је фокусирана на тимове, а не на возаче, што је значило да победник трке бити тим.[18] Тимовима је било дозвољено да имају само по четири возача, а поени су се додељивали на основу позиције на етапама, поени четири возача су се сабирали и тим са најмање поена је био лидер трке.[18][19] Промене у генералном пласману су наишле на велике критике од самог почетка.[18] Трку је стартовало 14 тимова, а победио је тим Атала, који је водио од почетка до краја.[18][19][20] Луиђи Гана је био једини возач Атале који није завршио трку.

Ђиро 1913. је био задњи на којем је победника одлучивао систем бодовања.[21] На трци је први пут учествовао Костанте Ђирарденго, који ће доминирати Ђиром у будућности.[21] Трку је освојио Карло Оријани, који се пред Ђиро борио у турско-италијанском рату.[22][23] На Ђиру 1914. победника нису одлучивали поени, већ време.[24] По новом систему, сабира се време возача на свакој етапи и возач са најмањим временом је лидер трке.[24] На трци је учествовао 81 возач, али је завршило само осам.[24][25] Трку је освојио Алфонсо Калцолари, који је имао скоро два сата испред другопласираног.[25] Ђиро је планиран и 1915. али је отказан када је Италија ушла у Први светски рат.[24]

Након Првог светског рата, Ђиро се вратио 1919.[1][26] Ђиро је пролазио кроз уништене делове Северне Италије, што је било тешко и за организаторе и за возаче.[26] Костанте Ђирарденго је постао први возач који је био лидер Ђира од почетка до краја.[26] На свом путу до освајања Ђира, Ђирарденго је победио на седам од десет етапа.[2] Марсел Бојсе је постао први странац који је Ђиро завршио на подијуму, завршио је на трећем месту, сат спорије од Ђирарденга.[26] Ђиро 1920. је стартовало скоро 50 возача, а завршило га је само десет.[27] Прва етапа је вожена у Швајцарској, што је био први пут да је Ђиро отишао ван границе Италије.[27] Ђирарденго је био фаворит, али је морао да напусти Ђиро због пада на другој етапи.[27] Трку је освојио Гаетано Белони, који је неколико пута завршио Ђиро на другом месту и тако доказао да може да освоји трку.[27][28]

 
Ђовани Брунеро, троструки победник Ђира.

Костанте Ђирарденго је победио на прве четири етапе на Ђиру 1921.[29] Током пете етапе, Ђирарденго је био умешан у пад, а када је то видео Белони, одмах је напао.[29] Ђирарденго га је јурио 60 km пре него што је одустао.[29] Белони је био нови лидер, али само до седме етапе, када је Ђовани Брунеро напао и преузео је вођство за 52 секунде, што је било довољно да освоји Ђиро на задњој етапи у Милану.[29] 1922. било је контроверзних ситуација између претендената на генерални пласман.[30] На првој етапи, Ђовани Брунеро је извршио нелегалну замену точка, узео је точак од сувозача Алфреда Сивоција и кажњен је са 25 минута.[30] Костанте Ђирарденго и Гаетано Белони, заједно са својим тимовима (Маино и Бјанки) тражили су да Брунеро буде искључен са трке због кршења правила.[30] Тимови Бјанки и Маино су напустили Ђиро у знак протеста што је Брунеро добио само 25 минута казне..[30] Брунеро је освојио Ђиро други пут у каријери.[30]

На Ђиру 1923. доминирао је Костанте Ђирарденго, који је освојио осам од десет етапа.[31] Без обзира на велики број етапних победа, Ђирарденго је освојио Ђиро само са 37 секунди испред Брунера.[31] Ђирарденго, Брунеро и Гаетано Белони нису стартовали Ђиро 1924. због међусобног договора.[32] Њихова одлука омогућила је другима да се боре за победу, најбољи је био Ђузепе Енричи.[32] Ђиро 1924. је био посебан и због тога што је на њему први и једини пут у историји, учествовала жена, Алфонсина Страда.[11][32] Елиминисана је са трке након седме етапе, али организатори су јој дозволили да настави трку, с тим да се неће рачунати у генералном пласману.[32] Страда је Ђиро завршила око 20 сати спорије од победника Енричија.[32]

1925—1935: Године Биндине доминације уреди

 
Алфредо Бинда (десно), први возач који је Ђиро освојио пет пута.

На Ђиро д’Италији 1925. појавила се нова звезда, Алфредо Бинда.[33] Упркос освајању шест етапа, Костанте Ђирарденго није освојио трку.[33] Бинда је преузео вођство након пете етапе, када је са још неколико возача напао у тренутку када је Ђирарденго поправљао издешену гуму.[33] Бинда је тако освојио Ђиро на свом првом учешћу.[33] Бинда је Ђиро 1926. почео падом на првој етапи, због чега је изгубио доста времена.[34] Због пада, Бинда је радио за сувозача, Ђованија Брунера, који је освојио трку, док је Бинда победио на шест етапа.[34]

Пре почетка Ђира 1927. организатори су направили неке измене: победник етапе је добијао минут бонуса и етапе су се возиле сваке дан, док је раније био барем један дан одмора између сваке етапе.[35] Бинда је победио на 12 етапа и доминантно освојио свој други Ђиро.[35] Биндин рекорд од 12 етапних победа на једном Ђиру и даље је актуелан.[2] Бинда је освојио Ђиро и 1928. уз шест етапних победа.[36] Бинда је постао други возач који је Ђиро освојио три пута.[36] Такође, на Ђиру 1928. учествовало је рекордних 298 возача, а трку је завршило њих 126.[36]

1929. Бинда је освојио рекордних осам етапа заредом, на свом путу ка трећој узастопној, а укупно четвртој победи на Ђиру.[37][38] Ђиро је стартовао у Риму, што је било други пут у историји да није стартовао у Милану.[37] 1930. Бинди је плаћено 22.500 лира, исто колико добија и победник, да не учествује на Ђиру.[2][39] Одсуство Бинде оставило је отворен простор за све остале.[39] Трку је освојио Луиђи Маркизио, који је са 21 годином, једним месецом и 13 дана постао најмлађи победник.[39] Његов рекорд срушио је Фаусто Копи након десет година.[39]

 
Ђино Бартали, троструки победник Ђира и рекордер брдске класификације.

1931. уведена је розе мајица, за лидера трке.[11][40] Роза боја је изабрана зато што је часопис Газета дело спорт штампао свој тираж на розе папиру.[11] Розе мајицу је први обукао Леарко Гвера, који је победио на првој етапи.[40] Бинда се вратио на Ђиро, али га је напустио током шесте етапе, у тренутку када је био лидер.[40] Ђиро је освојио Франческо Камусо.[40] 1932. Бинда је био у лошој форми и радио је за сувозача Антонија Пезентија.[41] Пезенти је преузео вођство победом на седмој етапи и освојио је Ђиро.[41]

Брдска класификација и хронометар представљени су на Ђиру 1933.[42] Такође, организатори су повећали број етапа на 17.[42] Бинда је освојио Ђиро пети пут, уз брдску класификацију,[42] чиме је постао први петоструки победник Ђира.[42]

1934. Леарко Гвера је освојио десет од 17 етапа.[43] Након што је Бинда напустио Ђиро због повреде коју је задобио јер га је ударио полицијски мотоцикл, Гверин највећи противник био је Франческо Камусо.[43][44] Након велике борбе, Гвера је освојио Ђиро са 51 секунде испред Камуса.[43] 1935. уведене су неке промене. Организатори су укинули бонификацију за победнике етапа и увели су кратке етапе, па су вожене и две у једном дану.[45] На трци је последњи пут учествовао Алфредо Бинда и по пут је учествовао Ђино Бартали.[45] Победник Ђира 1935. Васко Бергамаски, првобитно је дошао на трку да би помогао сувозачу, Костантеу Ђирарденгу, који је освојио свој први Ђиро 1919.[45]

1936—1953: Борба Барталија и Копија за врх уреди

 
Фаусто Копи, освојио је Ђиро рекордних пет пута.

Због политичке ситуације у Италији у то време, на Ђиру 1936. није било дозвољено учешће странцима.[46] Организатори су, по први пут у историји, укључили брдски хронометар, који је био 20 km дуг, до врха брда Монте Терминиљо.[46] Ђино Бартали је преузео вођство на деветој етапи и сачувао га до краја.[2][46] 1937. организатори су на трку укључили Доломите и екипни хронометар по први пут.[47][48] Бартали је доминантно освојио свој други Ђиро.[2][48]

Ђино Бартали, победник претходне две године, одређен је од стране италијанске владе да вози Тур де Франс уместо Ђиро.[49] У његовом одсуству, Ђиро је освојио Ђовани Валети.[49] На Ђиру 1939. борили су се Бартали и Валети.[50] Бартали је био лидер до етапе 16, када је пао и гума му се бушила неколико пута, Валети је освојио свој други Ђиро, а Бартали брдску класификацију четврти пут.[47][50]

Бартали је на Ђиро 1940. дошао са јаким тимом и са амбицијама да освоји трећи Ђиро. Ипак, на другој етапи је пао и изгубио време.[51] Фаусто Копи је постао тимски лидер и освојио је Ђиро.[51][52] Копи је тако постао најмлађи победник Ђира.[53] Други светски рат је проузроковао прекид Ђира након 1940.[51]

 
Фјоренцо Мањи, победник Ђиро д’Италије 1948.

Бенито Мусолини, италијански диктатор у то време, покушао је да задржи одржавање бициклистичких трка и током Другог светског рата.[54] Ђиро је захтевао много бензина, хране и других залиха које би ометале труд Италије у рату и Ђиро није одржаван.[54] Влада је креирала нови Ђиро, састављен од једнодневних трка у Италији. Возачи су добијали поене на основу позиција на свакој трци.[54] Неке од битних трка које су биле у саставу овог Ђира су Ђиро ди Ломбардија и Милано—Санремо.[54] Нови Ђиро је први освојио Ђино Бартали 1942.[54] 1943. владин Ђиро је прекинут када су се снаге Алијансе искрцале у Сицилију и свргнули Мусолинија са власти.[54] Када се Мусолини вратио на власт, бициклизам у Италији је потпуно заустављен.[54]

Ђиро је поново покренут 1946.[55] Организатори су додали црну мајицу за последњег возача у генералном пласману.[56] Бартали и Копи су се вратили на Ђиро, али у супротним тимовима.[55] Бартали је преузео вођство након етапе 13 и освојио је Ђиро без етапне победе.[55] На Ђиру 1947. први пут су сви возачи били чланови комерцијалних тимова, није било индивидуалаца.[57] Бартали је био лидер до етапе 16, када је отпао на успону Фалцарего, када је то видео Копи, одмах је напао.[57] На спусту, Копи није имао среће и Бартали се вратио до њега.[57] Ипак, Копи је напао на задњем успону, освојио етапу и преузео вођство, које је сачувао до краја..[57] Фјоренцо Мањи је освојио Ђиро 1948. са 11 секунди испред Еција Чекија, што је најмања разлика у историји Ђира.[58]

 
Швајцарац Хуго Коблет, први неиталијан који је освојио Ђиро.

Фаусто Копи је 1949. освојио Ђиро након великог повратка. Био је десет минута иза Адолфа Леонија.[59] На етапи 17 возило се пет великих успона, Копи је напао на почетку и био је први преко свих успона, као и на циљу у пинарелу и преузео је вођство, које је сачувао до крај и освојио трећи Ђиро, испред Барталија.[52][60] Копи је и на Ђиро 1950. дошао као фаворит, али није имао среће, сломио је карлицу на деветој етапи.[14][тражи се извор] Хуго Коблет је преузео вођство на осмој етапи и задржао га је до краја и тако постао први странац који је освојио Ђиро.[2][14][61]

Три године након првог, Фјоренцо Мањи је освојио Ђиро 1951.[62] На Ђиру 1952. догодила се прва смрт возача, Орфео Понсин је умро након пада на спусту са успона Мерлуца.[63] Фаусто Копи је преузео вођство након десете етапе, након чега је победио на две етапе и освојио Ђиро.[63][64] Швајцарац Хуго Коблет је преузео вођство на Ђиру 1953. након хронометра на осмој етапи.[65] Ноћ пре етапе 20, Коблет је узео амфетамин, због чега је био несигуран током етапе.[65] Копи је чуо да је Коблет користио дрогу и напао је.[65] Коблет није могао да га прати и Копи је освојио етапу и преузео вођство у генералном пласману.[65][66][67] Временска разлика је била довољна и Копи је освојио свој пети Ђиро.[65][66]

1954—1967: Италијанска доминација је изазвана уреди

 
Шарли Гол, двоструки победник Ђиро д’Италије.

Тензије на старту трке 1954. су биле велике, јер су организатори платили Фаусту Копију велику суму да би учествовао на трци.[68] Та уплата је наљутила остале возаче и нису се превише борили за победу, то се посебно видело на 21 етапи, када је возачима било потребно девет сати да одвезу 222 km.[68] На Ђиру 1956. није било много драме, све до 21 етапе, која је вожена по изузетно хладном времену, на температури од -10.[69] То је проузроковало да шест возача одустане, укључујући и лидера трке, Пасквалеа Форнару.[69][70] Шарли Гол је освојио етапу и узео довољно времена да преузме розе мајицу.[69][70][71][72] Након што је прошао линију циља на етапи, Гол је одвезен у болницу, јер му се мајица залепила за кожу.[73] Гол је освојио трку и постао је први луксембуршки победник Ђира.[69][71][72] На Ђиру 1957. Гол је био лидер након етапе 16.[74] Током етапе 18, Гол је стао да урнира, а његов главни ривал, Луизон Бобе је напао заједно са Гастонеом Ненчинијем и Мигелом Поблетом.[74] Гол је изгубио лидерску мајицу од Ненчинија, али му је у наставку трке помагао, само да не би Бобе победио.[74] Са Головом помоћу, Ненчини је освојио Ђиро са 19 секунди испред Бобеа.[2][74][75][76]

 
Жак Анкетил, први француски победник Ђира.

Након неуспеха 1959. Жак Анкетил је освојио Ђиро 1960. са 28 секунди испред Ненчинија и постао први Француз који је освојио Ђиро.[77][78] Ђиро 1962. вожен је по прилично лошем времену..[79] Етапа 14 је била скраћена, нису се возила задња два успона због јаке олује.[79] Франко Балмамион је преузео розе мајицу након етапе 14 и сачувао је до краја.[79][80] Балмамион је освојио и Ђиро 1963. Розе мајицу је преузео након етапе 12, која је имала шест тешких успона.[81][82] Жак Анкетил је 1964. преузео вођство након хронометра на петој етапи..[2][83][84] Упркос доброј вожњи Франка Балмамиона и Итала Цилиолија, Анкетил је сачувао мајицу до краја и освојио други Ђиро.[2][83] На Ђиру 1965. први пут је представљен Чима Копи, у част Фаусту Копију. Чима Копи је титула која се даје највећим успонима на сваком Ђиру и доноси највише поена у брдској класификацији.[85] Виторио Адорни је победио на хронометру на етапи 13 и стекао велику предност, коју је задржао до краја и освојио је свој први Ђиро.[85] На Ђиру 1966. представљена је класификација по поенима[11][86] На Ђиру 1967. Жак Анкетил је био лидер до етапе 20, на којој је Феличе Ђимонди напао, Анкетил није могао да га прати и Ђимонди је након етапе имао три минута предности над Анкетилом.[87][88] Ђимонди је лагано одвезао задњу етапу у Милану и освојио први Ђиро.[87][88]

1968—1996: Доминација странаца уреди

 
Еди Меркс, освојио је Ђиро рекордних пет пута.

На Ђиру 1968. уведена су два битна новитета, допинг тест и пролог (кратки хронометар).[89] Укупно је осам возача било позитивно током Ђира.[89] Белгијанац Еди Меркс освојио је свој први Ђиро.[89][90] На путу до победе на Ђиру, Меркс је освојио четири етапе.[89] 1969. Меркс је био лидер Ђира након етапе 16.[91] Након етапе, Меркс је био позитиван на допинг тесту и дисквалификован је са трке.[91] Меркс је тврдио да је невин, при чему је остао и након што је завршио каријеру.[89]

У наредним годинама, Меркс је освојио Ђиро још четири пута, чиме је изједначио рекорд Алфреда Бинде и Фауста Копија. 1970. освојио је Ђиро и Тур де Франс и тако постао други возач који је освојио два гранд тура.[92][93] Меркс је пропустио Ђиро 1971.[94] У његовом одсуству, Геста Петерсон је освојио први гранд тур за Шведску.[94][95]

Меркс се вратио на Ђиро 1972. и освојио га доминантно. Преузео је розе мајицу након дугог напада на седмој етапи и сачувао је до краја.[96][97] Меркс је 1973, освојио свој четврти Ђиро, био је лидер од почетка до краја, што је задњи пут успио Алфредо Бинда 1927.[98][99] 1974. Меркс је освојио пети Ђиро, изједначивши рекорд Бинде и Копија.[100] Хосе Мануел Фуенте је био лидер до етапе 14, међутим, Фуенте није јео правилно током етапе 14, мучио се и изгубио је десет минута од Меркса.[100] Меркс је преузео вођство и сачувао га до краја, освојио је Ђиро са 12 секунди испред Ђамбатисте Баронкелија, што је била друга најмања разлика у историји трке.[100][101] Меркс је након Ђира освојио и Тур де Франс и светско првенство у друмској вожњи и постао први возач који је освојио троструку круну у бициклизму.[102]

Одсуство Меркса са Ђира 1975. због болести, пружило је шансу другим возачима.[103] Фаусто Бертољо и Франсиско Галдос су водили борбу у другом делу трке.[103] На задњој етапи, која се завршавала на успону Пасо дело Стелвио, Бертољо је напао и освојио је Ђиро.[103][104] Јохан де Мојнк је био лидер Ђира 1976. када је пао током етапе 20.[105] Повреда је спречила Мојнка да буде добар током хронометра на задњој етапи и Ђимонди је освојио Ђиро.[105][106] Ово је био последњи Ђиро који је Еди Меркс возио, завршио је осми.[105]

 
Бернар Ино, троструки победник Ђира.

Фреди Мартенс и Франческо Мозер су доминирали у почетној фази Ђира 1977.[107] Белгијанац Михел Полентир преузео је вођство када је Ђиро достигао велике планине и сачувао га је до краја и освојио је свој први гранд тур.[107][108] На Ђиру 1979. било је чак пет хронометара и доста мање успона него обично.[109] Франческо Мозер је освојио прва два хронометра на трци, али је Ђузепе Сарони био бољи и наставку трке и освојио је Ђиро са два минута испред Мозера.[109][110]

Бернар Ино је освојио Ђиро 1980. након што је преузео розе мајицу на етапи 20.[2][111][112] Ђиро 1981. је био јако неизвестан, четворица бициклиста су били у размаку од 30 секунди након етапе 20.[113] Ђовани Батаљин је освојио Ђиро након хронометра на задњој етапи.[113][114] 1982. на Ђиро се вратио Бернар Ино, који је доминирао трком и освојио свој други Ђиро.[115][115][116] Ино је касније освојио и Тур де Франс, чиме је постао један од ретких који су освојили Ђиро и Тур у истој сезони.[115] Ино је тај успех поновио и 1985.[117][118] Стивен Роуч је 1987. освојио Ђиро након контроверзи унутар тима.[119] Роуч је био лидер, али је пао у току етапе 13 и розе мајицу је преузео његов сувозач Роберто Визентини.[120] Роуч је напао на етапи 15, иако му је менаџер тима Карера наредио да не напада.[121] Роуч је мајицу сачувао до краја. Након Ђира, освојио је Тур де Франс и Светско првенство у друмској вожњи и тако постао други возач који је освојио троструку круну у бициклизму, након Едија Меркса.[119]

 
Мигел Индураин, први шпански победник Ђира.

Године 1988, Ђиро је освојио Ендру Хампстен.[122] Франко Кјочоли је био лидер до етапе 14, која је вожена по јако лошем времену, Хампстен и Ерик Брекинк су отишли и напад, Брекинк је освојио етапу, а Хампстен је преузео розе мајицу, коју је задржао до краја.[123][124] Хампстен је тако постао први неевропски победник Ђира.[125] Ђани Буњо Ђани Буњо је доминирао Ђиром 1990. Розе мајицу је узео већ након прве етапе.[126] Буњо је био лидер од почетка до краја, што су пре њега постигла тројица возача[127]

Франко Кјочоли је био супериоран на Ђиру 1991.[128] Кјочоли није био лидер само на две етапе.[128] Мигел Индураин је освојио Ђиро 1992. и тако постао први шпански победник Ђира.[129] Индураин је розе мајицу преузео на трећој етапи и задржао је до краја.[129] Индураин је у јулу освојио и Тур де Франс и тако остварио Ђиро-Тур дабл.[129] Индураин се вратио на Ђиро и 1993. и освојио га је други пут заредом.[130] Једини возач који је могао да се такмичи са Индураином био је Летонац Пјотр Угрјумов.[130] Индураин је након Ђира освојио и Тур де Франс и тако остварио Ђиро-Тур дабл другу годину заредом, што нико ни пре ни после није постигао.[130] Деведесетих, до друге победе на Ђиру дошла је и Швајцарска. Тони Ромингер је освојио Ђиро 1995, тако што је био лидер од друге етапе до краја.[131] Године 1996, Ђиро је стартовао у Грчкој, прве три етапе су вожене у Атини.[132] Ђиро је освојио Павел Тонков, који је розе мајицу преузео након задње такмичарске етапе, етапе 21, која је имала пет великих успона.[132] Мајицу је преузео од Абрахама Олана, који је завршио на трећем месту, иза Енрика Цаине.[132]

1997—2007: Доминација Италијана уреди

 
Марко Пантани, остварио је Ђиро-Тур дабл 1998.

Павел Тонков се вратио на Ђиро 1997 са циљем да га освоји.[133] Мајицу је преузео након хронометра на трећој етапи и држао је до етапе 14, када је Иван Готи напао, остварио етапну победу и преузео розе мајицу.[133] Готи је повећао вођство на брдској, етапи 19 и освојио је Ђиро минут и по испред Тонкова, прекинувши тако "петогодишњи пост" Италијана.[133][134] Швајцарац Алекс Циле узео је прву розе мајицу на Ђиру 1998, коју је, са неколико прекида, носио до етапе 17, када су напали Марко Пантани и Ђузепе Гверини. Њих двојица су радили заједно, Гверини је победио на етапи, док је Пантани преузео вођство у генералном пласману.[135] Пантани је освојио Ђиро минут и по испред Тонкова, након чега је освојио и Тур де Франс у јулу, остваривши популарни Ђиро—Тур дабл.[135]

Пантани је дошао и на Ђиро 1999. са циљем да га освоји. Розе мајицу је преузео након етапе 14, а предност је учврстио са три етапне победе.[136][136] Јутро пре почетка етапе 20, Пантани је дисквалификован са Ђира, након што му је ниво хематокрита био изнад 50%.[136] Победник из 1997 — Иван Готи, који је био на другом месту у том тренутку, преузео је вођство и освојио је Ђиро три и по минута испред Паола Саволделија.[136] Франческо Касагранде је узео розе мајицу након дугог соло напада на деветој етапи на Ђиру 2000.[137] Мајицу је носио до последње брдске, етапе 20, када је Стефано Гарцели напао, преузео мајицу и освојио Ђиро минут и по испред Касаграндеа.[137]

Дарио Фриги је преузео вођство у генералном пласману на Ђиру 2001, након четврте етапе.[138] Мајицу је носио до етапе 13, када су се возили успони у Доломитима. Ђилберто Симони је напао и преузео мајицу.[138] Фриго је надокнадио време на хронометру на етапи 15, и дошао је на 15 секунди заостатка.[138] Након етапе 17, полиција је извршила рацију у хотелима у којима су били смештени тимови и возачи, што је била прва рација те врсте на Ђиру.[139] Око 200 полицајаца упало је у хотелске собе свих 20 тимова у девет сати увече, због чега нико није могао да се одмори пре краљевске, етапе 18. Заплењено је преко 200 примерака стимуланса, стероида и допинг супстанци, који су послати на испитивање у лабораторији у Фиренци.[140] Рација је изазвала протест возача, менаџера тимова и званичника бициклистичког савеза Италије. Организатори Ђира одлучили су да откажу етапу 18, а након седмочасовног састанка са предсједником удружења возача, позива од стране Међународног олимпијског комитета, италијанских власти, спонзора и јаке интервенције Светске бициклистичке уније,[141] одлучено је да ће се возити етапа 19 и да ће се Ђиро завршити као што је планирано у Милану.[140] Дарио Фриги, који је био на другом месту, 15 секунди иза Симонија, отпуштен је од стране тима Фаса Бортоло, након етапе 19, након што је утврђено да је поседовао недозвољене дроге, које су пронађене током рације. Према извештају полиције, Фриго је поседовао стероиде, тестостероне и друге супстанце за допинг.[142] Након што је Фриги дисквалификован, Симони је освојио Ђиро седам и по минута испред Абрахама Олана.[138][143] Стефано Гарцели је преузео розе мајицу на Ђиру 2002, након победе на другој етапи, али је био позитиван на пробенецид, забрањену супстанцу и морао је да напусти трку након шесте етапе.[144][145] Кадел Еванс је био лидер до последње велике брдске, етапе 17, када је Саволдели напао на 9 km до циља, преузео розе мајицу,. затим и освојио Ђиро, минут и 40 секунди испред Тајлера Хамилтона.[146][147]

 
Иван Басо, двоструки победник Ђира.

Алесандро Петаки је обукао прву розе мајицу на Ђиру 2003, након што је победио у групном спринту на отварању трке.[148] Стефано Гарцели је преузео вођство након што је победио на седмој етапи, чији је циљ био на успону Монте Терминило.[149] Ђилберто Симони је преузео розе мајицу након десете етапе,[150] а предност је повећао након што је победио на етапи 12, чији је циљ био на успону Монте Зонколан[151] и етапи 14, на успону Алпе су Пампего.[152] Освојио је Ђиро седам минута испред Гарцелија.[153] На Ђиру 2004, велику борбу водили су Дамијано Кунего, Сергиј Гончар и Ђилберто Симони.[154] Симони је преузео розе мајицу након треће етапе, док је Кунего након победе на седмој етапи, преузео вођство, десет секунди испред Симонија.[155] Јарослав Попович је преузео розе мајицу након хронометра на етапи 12,[156] док је Кунего вратио на на етапи 16 и освојио је Ђиро два минута и две секунде испред Гончара, док је Симони завршио додатне три секунде иза.[154] Алесандро Петаки је остварио девет етапних победа на трци.[154]

Током прве недеље на Ђиру 2005, розе мајицу носила су четворица возача, који су се више пута смењивали у вођству.[157] Иван Басо је преузео мајицу након етапе 11, чији је циљ био на успону Колдо Алто.[158] Два дана касније, Паоло Саволдели је преузео вођство, након етапе 13;[159] мајицу је задржао до краја и освојио је Ђиро по други пут, 28 секунди испред Симонија.[160] Године 2005, Иван Басо је преузео розе мајицу након победе на осмој етапи.[161] Остварио је још две етапне победе, сачувао мајицу до краја и освојио Ђиро девет минута испред Хозе Енрикеа Гутијереза.[162][162][163]

Током прве недеље на Ђиру 2007, розе мајица је променила власника пет пута. Андреа Ное је преузео вођство од Марка Пинотија након десете етапе.[164] Мајицу је преузео Данило ди Лука након што је победио на етапи 12, која је вожена до Бријансона.[165] Ди Лука је задржао вођство до краја и освојио је Ђиро два минута испред Андија Шлека.[166] Анди Шлек је освојио и класификацију за најбољег младог возача, која је на Ђиро враћена по први пут након 1994.[166]

2008—данас: Доминација странаца и допинг уреди

 
Алберто Контадор, двоструки победник Ђира.

Франко Пелицоти је преузео розе мајицу након друге етапе на Ђиру 2008, док је Ђовани Висконти преузео на шестој етапи, када је отишао у бег.[167] Висконти је мајицу носио на осам етапа, након чега је Емануеле Села преузео. Алберто Контадор је преузео вођство у генералном пласману након друге брдске етапе, завршивши 15 минута испред претходног лидера — Габријелеа Босизија.[168] Предност је сачувао до краја и освојио је Ђиро два минута испред Рикарда Рика, поставши тако други Шпанац који је освојио Ђиро.[169] Рус Денис Мењшов је освојио Ђиро 2009.[170] Мењшов је вођство преузео након хронометра на етапи 12, након чега је сачувао предност у брдима и освојио Ђиро 41 секунду испред Ди Луке. Данило ди Лука је, осим другог места, освојио и класификацију по поенима. Ипак, утврђено је да су се Ди Лука и трећепласирани Франко Пелицоти допинговали и поништени су им резултати.[171][172]

На Ђиру 2010, розе мајица је променила власника осам пута током трке. Шпанац Давид Аројо је био лидер пред последње две брдске етапе. На етапи 19, Басо је напао, завршио три минута испред Ароја и преузео вођство.[173] Успио је да се одбрани на последњој брдској етапи и на хронометру на последњој етапи и освојио је свој други Ђиро, скоро два минута испред Ароја.[174] Алберто Контадор се вратио на Ђиро 2011, са циљем да освоји Ђиро—Тур дабл и виђен је од стране многих као први фаворит за победу.[175][176] На трећој етапи, Ваутер Вејлант је пао на спусту са успона Пасо дел Боко, доживевши фаталне повреде главе. Четврта етапа је била неутралисана, док су возачи тима Леопард Трек, за који је Вејлант возио, прешли линију циља први. Контадор је преузео розе мајицу након што је победио на деветој етапи, која је вожена до Моунт Етне.[177] У наставку трке повећавао је предност, победио је на хронометру на етапи 16 и освојио је свој други Ђиро, шест минута испред Микелеа Скарпонија.[178] Контадор је возио Ђиро 2011 упркос истрази која се водила против њега, након што је био позитиван на кленбутерол током Тур де Франса 2010.[179] На дан 6. фебруара 2012, Суд за спортску арбитражу пресудио је да се допинговао и поништени су му сви резултати које је остварио 2010 и 2011, укључујући и победу на Ђиру 2011, која је прописана Скарпонију.[180][181]

На Ђиру 2012. велику борбу су водили Рајдер Хеседал и Хоаким Родригез. Хеседал је узео розе мајицу на седмој етапи, чији је циљ био на успону Рока ди Камбио.[182] Родригез је победом на десетој етапи преузео мајицу 17 секунди испред Хеседала,[183] који је вратио мајицу након етапе 14, девет секунди испред Родригеза.[184] Ипак, Родригез је напао на етапи 15, коју је завршио на другом месту и поново преузео вођство у генералном пласману, 30 секунди испред Хеседала.[185] Хеседал је успио да смањи заостатак, али је Родригез напао на последњој брдској, етапи 20, која је вожена до успона Пасо ди Стелвио и стекао 31 секунду предности пред хронометар на последњој етапи. На Стелвију је Томас де Гент победио и дошао са осмог на четврто место у генералном пласману пред хронометар.[186] На хронометру, Хеседал је завршио 47 секунди испред Родригеза и освојио је Ђиро са 16 секунди испред Шпанца, што је једна од најмањих разлика у историји Ђира.[187] Хеседал је тако остварио прву гранд тур победу за Канаду. На трећем месту завршио је Де Гент, због чега су Италијани остали без подијума први пут од 1995. године.[187]

 
Винченцо Нибали, двоструки победник Ђира.

На Ђиру 2013, Винченцо Нибали је преузео вођство након осме етапе.[188] До краја је остварио две етапне победе и освојио је Ђиро скоро пет минута испред Ригоберта Урана.[189][190] На Ђиру 2014, Мајкл Метјуз је био лидер до осме етапе, када је розе мајицу преузео Кадел Еванс.[191] Ригоберто Уран је победом на етапи 12 преузео мајицу, коју је изгубио на етапи 16, воженој до Стелвија, на којој је мајицу преузео Наиро Кинтана.[192] Због лоших временских услова, прошириле су се гласине да је успон на Стелвио неутралисан, што је изазвало конфузију у групи и недовољну ангажованост да се достигне Кинтана, који је етапу завршио четири минута испред Урана.[192] Кинтана је предност сачувао до краја и освојио свој први гранд тур, три минута испред Урана, освојивши први Ђиро за Колумбију.[193] Први фаворит на Ђиру 2015 био је Алберто Контадор, који се на Ђиро вратио први пут након 2011. године и поништавања резултата због допинга.[194] На Ђиро је дошао са циљем да оствари Ђиро—Тур дабл, који је покушао да оствари и 2011.[195] Након неколико лакших етапа, Контадор је преузео розе мајицу на петој етапи, две секунде испред Фабија Аруа.[196] Предност је повећао на 17 секунди, али је мајицу изгубио на етапи 13, када је остао ухваћен у паду на скоро 3 km до циља, због чега је изгубио 40 секунди и пао је на друго место у генералном пласману, 19 секунди иза Аруа.[197] Мајицу је вратио већ на хронометру на етапи 14, коју је завршио на трећем месту и преузео розе мајицу два и по минута испред Аруа.[198] На етапи 16, Микел Ланда је напао на 4 km до циља, остварио другу етапну победу и преузео друго место од сувозача, Аруа, четири минута иза Контадора.[199] Контадор је повећао предност на преко пет минута, док је Ару надокнадио минут на етапи 19 и вратио се на друго место, четири и по минута иза Контадора.[200] На етапи 20, последњој брдској, Ланда је напао, Контадор није могао да прати. Убрзо су Контадора напали и остали возачи и стекли минут предности, док је Ланда био два минута испред.[201] Ипак, тим Астана је наредио Ланди да сачека Аруа, спречивши га тако да покуша да освоји Ђиро.[201] Ару је остварио другу етапну победу, завршивши два минута и 25 секунди испред Контадора, а 25 секунди испред Ланде.[201] На последњој етапи није било промена и Контадор је освојио свој други Ђиро, минут и 53 секунде испред Аруа.[202]

 
Том Димулен, први холандски победник Ђира.

Ђиро 2016 стартовао је хронометром у Апелдому, у Холандији, на којем је Том Димулен победио и узео прву розе мајицу на трци.[203] Мајицу је преузео Марсел Кител победом на трећој етапи, али је већ на четвртој Димулен вратио назад.[204] Након што је розе мајица променила неколико власника на наредних неколико етапа, Стивен Кројсвајк је преузео вођство у генералном пласману на краљевској, етапи 14, 41 секунду испред Нибалија.[205] Брдски хронометар на етапи 15, Кројсвајк је завршио на другом месту, неколико стотинки иза Александра Фолифорова и повећао је предност на два минута испред Естебана Чавеза и три минута испред Нибалија.[206] На етапи 19, Кројсвајк је пао на спусту на 50 km до циља, након чега је изгубио скоро пет минута и розе мајицу, коју је преузео Чавез.[207] Винченцо Нибали је победио на етапи и дошао до другог места у генералном пласману, 44 секунде иза Чавеза, док је Кројсвајк заостајао минут и пет секунди.[207] На последњој брдској, етапи 20, Нибали је напао на средини етапе, надокнадио заостатак и освојио свој други Ђиро, 52 секунде испред Чавеза.[208] Алехандро Валверде је на етапи 20 надокнадио заостатак иза Кројсвајка и завршио је на трећем месту.[208] На Ђиру 2017, розе мајицу су на прве три етапе носила три различита возача, након чега је Боб Јунгелс преузео на четвртој етапи.[209] Јунгелс је мајицу носио до девете етапе, када је Наиро Кинтана победио и узео мајицу 28 секунде испред Тиба Пиноа.[210] Димулен је победом на хронометру на десетој етапи преузео мајицу, два и по минута испред Кинтане.[211] На краљевској, етапи 16, Димулен је имао стомачних проблема и на око 40 km до циља морао је да направи паузу.[212] Главна група га је кратко чекала, али како је долазио посљедњи успон на етапи, убрзали су темпо; заостатак Димулена је растао и на крају је етапу завршио два минута и 18 секунди иза Нибалија, али је задржао розе мајицу, 31 секунду испред Кинтане.[212] На етапи 19, Димулен је био у проблему већ на почетку, када се група раздвојила, и морао је да уложи много снаге да би се вратио до главне групе.[213] На посљедњем успону је отпао, завршио је етапу минут и 9 секунди иза Кинтане, који је преузео розе мајицу, 38 секунди испред Димулена.[213] На посљедњој брдској, етапи 20, Кинтана је завршио 15 секунди испред Димулена и пред хронометар на последњој етапи имао је 53 секунде предности.[214] Том Димулен је хронометар завршио на другом месту, али минут и 39 секунди испред Кинтане и освојио је Ђиро 31 секунду испред Кинтане,[215] остваривши тако прву победу на Ђиру и прву победу на гранд тур тркама за Холандију још од 1980. када је Јоп Зутемелк освојио Тур де Франс.[216]

 
Крис Фрум, први британски победник Ђира.

Ђиро 2018. освојио је Крис Фрум, који је тако постао први британски победник трке.[217] Фрум је током прве две недеље константно губио вријеме и прије етапе 19 заостајао је три минута и 22 секунде иза Сајмона Јејтса.[218] На етапи 19 вожена су четири успона, међу којима и Коле деле Финестре, Чима Копи 2018. Јејтс је имао лош дан, већ на почетку Финестреа, отпао је од главне групе, коју је предводио тим Скај; на 80 km до циља, Фрум је напао и нико није могао да га прати; Том Димулен и Тибо Пино су радили покушавајући да га достигну, али предност је само расла.[219] На крају, Фрум је освојио етапу са три минута и 22 секунде испред Димулена и узео је розе мајицу, 40 секунди испред Димулена.[220] На етапи 20, завршио је шест секунди испред Димулена, који је више пута нападао, покушавајући да надокнади вријеме. Последња етапа до Рима била је неутралисана за генерални пласман и Фрум је освојио Ђиро 46 секунди испред Димулена, направивши један од највећих преокрета у историји трке. Фрум је освајањем Ђира постао трећи возач који је освојио сва три гранд тура заредом, прије њега то су урадили Еди Меркс и Бернар Ино.[221] Сајмон Јејтс, који је остварио три етапне побједе и носио розе мајицу 14 дана, на етапи 19 отпао је од групе већ на почетку Финестреа и етапу је завршио 38 минута иза Фрума.[222] На етапи 19, Тибо Пино је дошао до подијума, трећег мјеста у генералном пласману, након што су Јејтс и Доменико Поцовиво изгубили доста времена, али је на етапи 20 остао без снаге, завршио је 44 минута иза групе, након чега је одвезен у болницу због исцрпљености, дехидратације и проблема са дисањем[223] и морао је да напусти Ђиро уочи последње етапе.[224] На трећем мјесту завршио је Мигел Анхел Лопез, који је освојио и класификацију за најбољег младог возача.[225] Ђиро 2019 стартовао је хронометром на којем је Примож Роглич победио и узео прву розе мајицу.[226] Валерио Конти је након одласка у бег на шестој етапи, преузео розе мајицу, док је Роглич пао на 11 место, пет и по минута иза.[227] Роглич је победио на хронометру на деветој етапи, завршивши минут испред Нибалија и преко два минута испред осталих фаворита, захваљујући чему је дошао на друго место у генералном пласману, минут и 50 секунди иза Контија.[228] Јан Поланц је одласком у бег преузео розе мајицу на етапи 12, четири минута испред Роглича, који је имао скоро два минута испред Нибалија и три и по минута испред Карапаза.[229] Након што је надокнадио минут и 20 секунди на етапи 13, Ричард Карапаз је напао на етапи 14, победио је минут и по испред Сајмона Јејтса и преузео је розе мајицу седам секунди испред Роглича, који је етапу завршио два минута иза.[230] У наставку трке повећавао је предност испред Роглича, који је на последњој брдској, етапи 20, пао на четврто место, иза Нибалија и Ланде, док је Карапаз пред хронометар имао минут и 54 секунде испред Нибалија.[231] Хронометар на последњој етапи, Карапаз је завршио 49 секунди иза Нибалија и освојио је Ђиро минут и пет секунди испред Нибалија, поставши тако први еквадорски побједник Ђира и неке гранд тур трке.[232] Роглич је на хронометру надокнадио заостатак и завршио је на трећем месту, осам секунди испред Ланде.[232]

Класификације уреди

Сваки тим долази на Ђиро са возачем који ће бити конкурентан за победу или за што бољу позицију у генералном пласману. Поред генералног пласмана, на Ђиру постоје и друге класификације, које одговарају возачима разних способности: класификација по поенима у којој се такмиче спринтери,[8] брдска класификација[8] и класификација за младе возаче, који имају аспирација и у генералном пласману.[8] Поред главних класификација, ту су и мање класификације и награде, као што су класификација за најагресивнијег возача,[8] класификација за највише времена проведеног у бегу[8] и класификација пролазних циљева.[8] Генерални пласман је најстарија и најважнија класификација.[8] За сваку класификацију додељују се посебна мајица.[8] Ако је један возач лидер у више класификација, носи мајицу класификације која има већи значај.[8]

Генерални пласман уреди

Главни чланак: Генерални пласман на Ђиро д’Италији
 
Розе мајица

Најбитнија класификација на Ђиро д’Италији је генерални пласман.[1] Све етапе су одређене временом, након завршетка етапе, времена возача се сабирају са временом које су имали пре етапе и возач са најмањим временом је лидер трке.[1] Лидер се одређује након сваке етапе и има привилегију да носи розе мајицу на наредној етапи.[1] Мајица се лидеру трке додељује на подијуму након сваке етапе. Лидер може да се промени након сваке етапе.

Роза боја за мајицу лидера трке је изабрана јер је часопис који је креирао Ђиро, Газета дело спорт штампан на розе папиру.[8][11] Роза мајица је представљена 1931. и од тада је постала симбол Ђира.[1][11] Први возач који је обукао розе мајицу је Леарко Гвера.[1][11] Сваки тим доноси неколико розе мајица на Ђиро у случају да неки од њихових возача буде лидер трке. Возачи обично улажу велики напор да би сачували мајицу што је дуже могуће, да би стекли више публицитета за тим и тимске спонзоре. Еди Меркс је носио розе мајицу рекордних 78 пута.[233] Победник генералног пласмана (и трке) није увек одређиван оствареним временом. 1909. на првом Ђиру, организатори су изабрали систем по поенима уместо времена, због скандала који се десио на Тур де Франсу 1904.[10] Позиције су се рачунале додавањем поена у зависности од позиције на етапи и возач са најмање поена је био лидер трке.[10] Победник етапе добијао је један поен, другопласирани два и тако до позиције 50 која је доносила 50 поена. Све позиције изнад доносиле су 51 поен.[15] Класификација није мењана до 1912. када је фокус трке био на тимове..[21] 1914. уведен је систем одређивања позиција по оствареном времену на свакој етапи.[24] На Ђиру постоје и секунде бонификација, које добијају возачи који заврше етапу у првих неколико позиција, као и возачи који први прођу преко пролазног циља:[234]

Тип 1 2 3
  Крај етапе 10" 6" 4"
Пролазни циљеви 3" 2" 1"

Брдска класификација уреди

Главни чланак: Брдска класификација на Ђиро д’Италији
 
Пасо дело Стелвио, један од највећих успона на Ђиру.

Брдска класификација је друга најстарија класификација на Ђиру, уведена је 1933. и први победник је Алфредо Бинда.[11][42] На већини етапа постоје брдски циљеви, који су подељени у категорије. Возачи који први прођу преко обележеног брдског циља добијају поене за брдску класификацију.[11] Број поена који се додељују зависи од категорије брдског циља, а категорија брдског циља зависи од процента нагиба и дужине успона.[8]

Мајицу за лидера брдске класификације носи возач који пре почетка етапе има највише поена.[11] Возачи који нису конкурентни у генералном пласману и нису добри спринтери, долазе на Ђиро са циљем да остваре етапну победу или да освоје брдску класификацију..[8] На Ђиру има пет категорија брдских циљева, најтежи су брдски циљеви који спадају у категорију Чима Копи, која доноси и највише поена. Следе брдски циљеви прве, друге и треће категорије, док су брдски циљеви четврте категорије најлакши и носе најмање поена.[8] Ђино Бартали је освојио брдску класификацију седам пута.[235]

Мајица за лидера класификације није додељивана до 1974. када су организатори одлучили да уведу зелену мајицу за лидера.[11] Зелена мајица је кориштена до 2012. када је спонзор класификације, Медиоланум банка одлучила да зелену замени плавом мајицом.[236]

Опис поена за брдску класификацију:[237]

Тип 1 2 3 4 5 6 7 8 9
  Чима Копи 50 30 20 14 10 6 4 2 1
  1 категорија 40 18 12 9 6 4 2 1
  2 категорија 18 8 6 4 2 1
  3 категорија 9 4 2 1
  4 категорија 3 2 1

Класификација по поенима уреди

Главни чланак: Класификација по поенима на Ђиро д’Италији

Класификација по поенима је трећа најстарија класификација на Ђиру. Уведена је 1966. и први победник је Ђани Мота.[11][86] Поени добијају возачи који етапу заврше на водећим позицијама, као и возачи који пређу први преко означеног пролазног циља. Класификацију осваја возач који на крају Ђира има највише поена.[11] Број поена који се додељују зависи од етапе. До 2014. на свакој етапи се додељивао исти број поена, без обзира на тип етапе, а од Ђира 2014. правила су промењена и веће шансе за освајање класификације су добили спринтери.[238] Рекордери су Франческо Мозер и Ђузепе Сарони, који су класификацију освајали четири пута.[235]

Прве године када је класификација уведена није се додељивала мајица. 1967. црвена мајица је додељена лидеру класификације.[11] Мајица је 1969. промењена у љубичасту.[8] Та боја је кориштена до 2010. када је враћена црвена мајица.[239] У априлу 2017. организатори су одлучили да врате љубичасту мајицу (маља чикламино, итал. maglia ciclamino) за Ђиро 2017, јубиларни стоти.[240]

Поени који се добијају на крају сваке етапе[238]

Тип 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15
  равне етапе 50 35 25 18 14 12 10 8 7 6 5 4 3 2 1
  средње тешке брдске етапе 25 18 12 8 6 5 4 3 2 1
  тешке брдске етапе 15 12 9 7 6 5 4 3 2 1
  хронометар 15 12 9 7 6 5 4 3 2 1

Поени који се добијају на пролазним циљевима

Тип 1 2 3 4 5 6 7 8
  равне етапе 20 12 8 6 4 3 2 1
  средње тешке брдске етапе 10 6 3 2 1
  тешке брдске етапе 12 8 6 5 4 3 2 1

Класификација за најбољег младог возача уреди

Главни чланак: Класификација за најбољег младог возача на Ђиро д’Италији
 
Рикардо Рико у белој мајици на Ђиру 2008.

Класификација за најбољег младог возача је ограничена на возаче до 25 година.[241] Лидер класификације се одређује на исти начин као и генерални пласман. Времена возача на крају сваке етапе се сабирају и возач са најмањим временом је лидер.[8][241] Класификација је на Ђиро укључена 1976. године, први победник је био Алфио Ванди, који је у генералном пласману завршио на седмом месту.[241] Класификација је укинута 1995. док је поново враћена на Ђиро 2007, када је освојио Анди Шлек.[8] Лидеру класификације додељује се бела мајица.[241]

Евгениј Берзин, Наиро Кинтана и Тео Гејган Харт су једини возачи који су освојили Ђиро и класификацију за најбољег младог возача исте године. Берзин 1994, Кинтана 2014,[241] а Гејган Харт 2020.[242]

Четири возача су класификацију освојили по два пута, Владимир Пулников, Павел Тонков, Боб Јунгелс и Мигел Анхел Лопез.[243]

Тимска класификација уреди

Главни чланак: Тимска класификација на Ђиро д’Италији

Тимска класификација је уведена од првог Ђира, 1909, када је тим Атала победио. Класификација се рачуна тако што се на крају сваке етапе сабирају времена прве тројице из сваког тима и водећи тим је тим са најмањим временом.[8] Године 1993, формирана је друга тимска класификација, која је названа „Трофеј супер тим“, док је претходна класификација преименована у „Трофеј брзи тим“ 1994. године. Класификација се рачунала тако што је првих 20 возача на свакој етапи добијали поене: првопласирани 20, другопласирани 19 и тако до позиције 20, која је носила један поен.[8] Класификација је последњи пут кориштена на Ђиру 2017, након чега је укинута, док је класификација „Трофеј брзи тим“ преименована у тимску класификацију.

Мање класификације и награде уреди

За више информација погледајте: Класификација за најагресивнијег возача на Ђиро д’Италији

Осим главних, на Ђиру постоје и мање класификације, за које се не додељују посебне мајице. Ове класификације су базиране на систему по поенима.[8] Свака етапа има пролазни циљ, пролазни циљеви доносе секунде бонификације за генерални пласман, поене за класификацију по поенима, али такође и поене за спринт класификацију. Спринт класификација је класификација пролазних циљева, рачунају се само бодови које возачи освајају на пролазним циљевима током сваке етапе и возач са највише поена је лидер класификације.[8]

Друге награде укључују и класификацију за најагресивнијег возача, која се рачуна тако што се сабирају поени освојени на пролазним, брдским циљевима и позиције на крају етапе.[8] Азури д’Италија је класификација у којој поене добијају тројица првопласираних на крају сваке етапе.[8] Ту је и класификација за бег, позната као Трофеј фуга пинарело. Награђују се возачи који су део бега на етапи. Сваки возач који је у бегу у групи од десет или више возача, добија по један поен за сваки километар проведен у бегу.[8] Тимови добијају казнене поене за мање техничке неправилности и тим са најмањим бројем поена је победник фер плеј класификације.[8]

Укинуте класификације уреди

За више информација погледајте: Класификација комбинације на Ђиро д’Италији и Интерђиро класификација на Ђиро д’Италији
 
Паоло Саволдели, двоструки победник Ђира и рекордер у класификацији комбинације.

Године 1946, на Ђиру је представљена црна мајица, која се додељивала возачу који је био задњи у генералном пласману.[56] Возачи су понекад возили са намером да буду задњи у генералном пласману, да би носили црну мајицу.[56] Класификација је укинута 1951.[56]

Интерђиро класификација је представљена на Ђиру 1989. На свакој етапи постојао је одређени пролазни циљ, пре циља и за интерђиро класификацију се узимало време остварено на том пролазу, а етапа је нормално вожена до циља.[11] Времена са сваке етапе су се сабирала и возач са најмањим временом био је лидер, као и у генералном пласману. Лидер класификације је носио плаву мајицу.[244] Класификација је укинута 2005.[245] Први победник био је Јуре Павлич из Југославије,[245] док је 1990. класификацију освојио Аустралијанац Фил Андерсон.[246] Мигел Индураин је 1992 освојио Ђиро и Интерђиро класификацију, поставши тако први возач који је освојио Ђиро и Интерђиро класификацију исте године,[247] што је након њега поновио само Тони Ромингер 1995. Рекордер је Фабрицио Гвиди, који је класификацију освојио три пута,[248] док је последњи победник Стефано Цанини, који је освојио класификацију 2005, након чега је укинута.[249][250]

На Ђиру 1985. представљена је класификација комбинације, на којој су се такође добијали бодови.[251] Године 1988, лидеру класификације додељивала се плава мајица, а након Ђира 1988. класификација је укинута.[252] Класификација је била на Ђиру 2001. а затим и 2006, када се поново лидеру додељивала плава мајица, након чега је и дефинитивно укинута.[253] Први победник био је Еди Меркс, који је 1973 освојио и Ђиро и класификацију комбинације.[254] Класификација је враћена 1976, након двогодишње паузе, а освојио је Франческо Мозер.[255] Бернар Ино 1980.[256] и Стивен Роуч 1987, освојили су и Ђиро и класификацију комбинације.[257] последњи победник класификације био је Паоло Саволдели, који је освојио класификацију 2006. године, након чега је укинута.[258]

Награде уреди

Новчане награде су се увек додељивале. Победник првог Ђира, Луиђи Гана добио је 5.325 лира, док је последњи возач у генералном пласману примио 300 лира.[11] Како је расла популарност трке, тако су расле и награде.

Укупан новчани износ на Ђиру 2015. износио је 366.510 €.[259] Победник Ђира, Алберто Контадор, добио је 115.668 евра,[259] док је сваки етапни победник добио по 11.000; један дан у розе мајици доносио је по 1.000 евра.[259] Победник Ђира 2017. Том Димулен, као награду добио је 200.000 евра.[260]

Укупан новчани износ на Ђиру 2019 износио је 1.499,860 милиона евра, док је укупан новчани износ на Тур де Франсу 2018 износио 2.287,750 милиона евра.[261] Победник Ђира 2019, Ричард Карапаз зарадио је 265.668 хиљада евра, 115,668 за победу и 150.000 хиљада као специјална награда, коју понекад додјељују спонзори за возаче који заврше у топ десет.[261] Другопласирани је добио 58.412 хиљада, плус специјална награда, док је трећепласирани добио 28.801 хиљаду.[262] Четвртопласирани је зарадио 14.516 хиљада, петопласирани 11.654, шестопласирани и седмопласирани 8.588, осмопласирани и деветопласирани 5.725, док су возачи који су завршили од десетог да двадесетог места добили по 2.863 хиљаде евра.[262] Победник сваке етапе посебно зарадио је по 10.010 хиљада, другопласирани 5.508, док су возачи који су етапе завршили од десетог до двадесетог места добили по 276 евра.[262] Сваки дан проведен у розе мајици доноси по хиљаду евра;[262] најбољи возач у класификацији по поенима добија по 800 евра на свакој етапи, другопласирани 500, а трећепласирани 200, док прва петорица на пролазним циљевима добијају од 500 до 100 евра.[262] Возач који носи љубичасту мајицу, за лидера класификације по поенима, добија по 750 евра на свакој етапи, док победник класификације добија 10.000 евра.[261] Први возач који пређе преко брдских циљева добија 700 евра, другопласирани 400, а трећепласирани 300.[262] Возач који носи плаву мајицу за лидера брдске класификације добија по 750 евра на свакој етапи, док победник класификације добија 5.000 евра.[261] Возач који носи белу мајицу, за лидера класификације за најбољег младог возача, добија по 750 евра на свакој етапи, док победник класификације добија 5.000 евра.[261] Возач који проведе највише километара у бегу, соло или у групи у којој је мање од десет возача, добија 150 евра по етапи, док возач који је провео највише километара у бегу на трци добија 4.000 евра.[261] Најбољи тим на свакој етапи добија 500 евра, док победник тимске класификације добија 5.000 евра.[261] Награда „борбени дух“ рачуна се тако што се сабирају позиције остварене на пролазним циљевима, успонима и на крају етапе, најбољи на етапи добија 300 евра, док најбољи на целој трци добија 4.000 евра.[262] Победник фер плеј класификације, тј. тим са најмање казни на крају трке, добија 5.000 евра, другопласирани 3.000, а трећепласирани 2.000 евра.[261][262]

Етапе уреди

Модерни Ђиро има 21 етапу или 20 етапа и пролог (хронометар испод 8 km).[263] Три типа етапа се користе на Ђиру: групне етапе, индивидуални хронометри и тимски хронометри.[264] Групне етапе чине највећи део етапа на сваком Ђиру.[264] Обично се вози један или два индивидуална хронометра и један тимски, ако је укључен од стране организатора.[264]

Групне етапе уреди

 
Група на Ђиро д’Италији 2021.

Већина етапа на трци су групне етапе, где сви возачи возе заједно.[234] Групне етапе стартују у различитим градовима. возачи возе неколико километара кроз град пре званичног старта етапе (нултог километра), где директор трке маше заставицом да би означио почетак етапе.[234] Када почне етапа, обично одмах крећу напади да би се оформио бег, који ће што дуже остати испред главне групе.

Возачима је дозвољено да се додирују, али не да се гурају или ударају. Први возач који пређе линију циља је победник етапе. Равне етапе или етапе са малим успонима, које су присутне у првој недељи трке, обично се заврше великим групним спринтом.[234]

Сви возачи у групи добијају исто време као и победник етапе, што помаже да се избегну опасни групни спринтови.[234] Није необично да сви возачи на трци заврше етапу заједно у групи и добију исто време као победник, иако може проћи и неколико минута док задњи возач у групи прође кроз циљ.[234] На равним етапама, ако возачи падну у задња три километра, добијају исто време као група у којој су се налазили пре пада.[234]

На Ђиру, додељују се секунде бонификације за три првопласиране позиције на свакој етапи.[234]

Брдске етапе уреди

Ђиро д’Италија је позната по својим тешким успонима. Сваке године, на трци буде неколико етапа које садрже брдске циљеве највеће категорије. Трка традиционално пролази кроз Алпе и Доломите. Прва етапа на којој се ишло кроз Алпе је била 1911.[17] Доломити су укључени на Ђиро 1937. када се пролазило преко успона Роле пас и Пасо ди Косталуња.[47] Неки од најпознатијих успона на Ђиру су Пасо дело Стелвио,[265]Пасо Пардои и Пасо ди Гавија. Етапе у планинама обично проузрокују велике промене у генералном пласману. На равним етапама. већина возача остане у групи до краја етапе, док током брдских етапа, није необично да возачи изгубе и 30 минута или да буде дисквалификовани због завршетка етапе ван временског лимита.[234]

Хронометри уреди

Возачи се на хронометрима такмиче индивидуално, против сата.[234][264] Ако је прва етапа хронометар, жребањем се одређују позиције тимова.[234] Када су позиције одређене, тимови бирају којим ће редом њихови возачи да стартују, а ако на Ђиру учествује прошлогодишњи победник, он стартује последњи.[234] Возачи стартују са минутом разлике, док задњих 20 возача стартују са два или три минута размака.[234] Уколико хронометар није на првој етапи, стартне позиције возача одређене су позицијом у генералном пласману. Први возач у генералном пласману стартује хронометар последњи, док задњи возач у генералном пласману стартује први.[234] Први хронометар на Ђиру је вожен 1933. између Болоње и Фераре, дуг 62 km и победио је Алфредо Бинда.[42]

Прва етапа на модерном Ђиру је обично кратки хронометар — пролог, да би одлучили ко носи розе мајицу на отварању. Да би био класификован као пролог, хронометар мора да буде краћи од осам километара.[264] Први пролог на Ђиру је вожен 1968. дужине 5,7 km.[89] Возачи су возили у необичном формату, било је група од по 10, 13 возача и време остварено на том прологу, није се рачунало.[89]

Обично су присутна два хронометра, што је одлука организатора.

Тимски хронометар уреди

Тимски хронометар (TTT) је трка против сата, у којој сваки тим вози посебно.[264] Стартне позиције тимова одређене су позицијама у тимској класификацији. Тим који је први у класификацији, стартује тимски хронометар задњи.[234] Размак између старта два тима је пет минута.[264] У тимском хронометру, возачи раде заједно, смењујући се на врху, да би уштедели енергију и постигли бољи резултат.[264] За време тима на тимском хронометру узима се време петог возача који пређе линију циља, док возачи који отпадну и кроз циљ прођу касније, добијају време које су и остварили.[264] Тимски хронометри су критиковани јер фаворизују јаке тимове, док хендикепирају јаке возаче у слабим тимовима.

Први тимски хронометар на Ђиру вожен је 1937. и победио је италијански тим Лењано.[48] and was won by the Italian team, Legnano.[48][266] Хронометар је био дуг 60 km, вожен је од Вијаређа до Марина ди масе.[48][266]

Несреће уреди

  • Италијан Орфео Понсин умро је током четврте етапе на Ђиру 1952.[267] Понсину је са спуста Мерлуца, експлодирала гума и приликом пада ударио је главом у дрво.[267]
  • Шпанац Хуан Сантистебан је током прве етапе на Ђиру 1976. (21. маја) пао на главу и умро на лицу места.[267]
  • Италијан Емилио Равазио умро је током Ђира 1986.[267] Равазио је 12. маја, током прве етапе пао, али је завршио етапу. Два сата након одласка у тимски хотел, пао је у кому. У коми је био 16 дана, а затим је преминуо.[267]
  • Белгијанац Ваутер Вејлант умро је током Ђира 2011. 9. маја, током треће етапе, на око 17 km. до циља, Вејлант је пао на спусту са Пасо дел Бока и задобио фаталне повреде главе.[268]

Трофеј уреди

 
Трофеј за победника Ђира.

Трофеј Сенца Фајн креиран је 1999. и први пут је додељен победнику Ђира 2000.[269] На њему су угравирана имена свих победника и на крају сваког Ђира се додаје име новог победника.[269]

Направљен је од бакра, окован 18 каратним златом.[259]

Тежак је 9,5 kg[259][269] широк је 20,4 cm а висок 53,5 cm.[259]

Трофеј је први подигао Стефано Гарцели, победник Ђира 2000.

Рекорди и занимљивости уреди

  • Најмлађи победник је Фаусто Копи, који је освојио Ђиро 1940. са 20 година и 268 дана;[270]
  • најстарији победник је Фјоренцо Мањи, који је освојио Ђиро 1955. са 34 године и 180 дана;[270]
  • најстарији возач који је учествовао је Ђовани Ђерби, који је имао 47 година када је возио Ђиро 1932;[270]
  • најдужа икад етапа вожена је 1914. од Луке до Рима, у дужини од 430 km. Победио је Костанте Ђирарденго;[270]
  • најдужи хронометар вожен је 1951. од Перуђе до Терније, джине од 81 km. Победио је Фаусто Копи;[270]
  • први пут је Ђиро ишао ван Италије 1920. када је пролазио кроз Швајцарску;[270]
  • први пут у историји Ђиро је ишао ван Европе 2018, када су први три етапе вожене у Израелу.[271]
  • године 1921. Ђиро је сниман и приказиван у биоскопу;[270]
  • највише етапних победа на једном Ђиру остварио је Алфредо Бинда, 12 на Ђиру 1927;[270]
  • највише узастопних етапних победа остварио је Алфредо Бинда, 8 на Ђиру 1929;[270]
  • највећа временска разлика између победника и другопласираног остварена је на Ђиру 1914. када је Алфонсо Калцолари освојио Ђиро сат, 57 минута и 26 секунди испред Пјерина Албинија;[24][270]
  • најмања временска разлика између победника и другопласираног остварена је на Ђиру 1948. када је Фјоренцо Мањи освојио Ђиро са 11 секунди испред Еција Чекија;[58][270]
Најмање временске разлике на Ђиру
Временска разлика Година Ривали Референца
11" 1948. Фјоренцо Мањи — Ецио Чеки [58]
12" 1974. Еди Меркс — Ђамбатиста Баронкели [100]
13" 1955. Фјоренцо Мањи — Фаусто Копи [272]
14" 2023. Примож Роглич — Герент Томас [273]
16" 2012. Рајдер Хеседал — Хоаким Родригез [274]
19" 1957. Гастоне Ненчини — Луизон Бобе [74]
19" 1976. Феличе Ђимонди — Јохан де Мојнк [105]
28" 1960. Жак Анкетил — Гастоне Ненчини [77]
28" 2005. Паоло Саволдели — Ђилберто Симони [275]
31" 2017 Том Димулен — Наиро Кинтана [276]
37" 1923. Костанте Ђирарденго — Ђовани Брунеро [31]
Број дана проведених у розе мајици.[277]
Позиција Име Држава Укупно дана
проведених у
розе мајици		 Укупан
број победа		 Године
1 Еди Меркс   Белгија 77 5 1968,1969,1970,1972,1973,1974
2 Алфредо Бинда   Италија 65 5 1925,1927,1928,1929,1931,1933
4 Франческо Мозер   Италија 50 1 1976,1977,1979,1980,1981,1982,1984,1985
5 Ђузепе Сарони   Италија 48 2 1979,1981,1983,1985,1986
6 Ђино Бартали   Италија 42 3 1936,1937,1939,1946,1947
Жак Анкетил   Француска 42 2 1959,1960,1961,1964,1967
8 Фаусто Копи   Италија 31 5 1925,1927,1928,1929,1931,1933
Бернар Ино   Француска 31 3 1980,1982,1985

Најуспешнији учесници уреди

Тројица имају по пет победа:[270]

Петорица имају по три победе:

Феличе Ђимонди је најуспешнији учесник на Ђиру, са укупно девет подијума, од чега је три пута био први, два пута други и четири пута трећи.[270]

Списак победника уреди

Главни чланак: Списак победника на Ђиро д’Италији

Победници Ђиро д’Италије[278]

Статистика уреди

Највише победа имају Италијани (69), Белгијанци (7), затим Французи са 6 победа. Остали резултати су наведени у следећим табелама:

Статистика по земљама:[279]
Позиција Држава Број победа
1.   Италија 69
2.   Белгија 7
3.   Француска 6
4.   Шпанија 4
5.    Швајцарска 3
  Русија
7.   Луксембург 2
  УК
  Колумбија
10.   САД 1
  Република Ирска
  Шведска
  Канада
  Холандија
  Еквадор
  Аустралија
  Словенија
Укупан број победа
Позиција Бициклиста Број победа
1.   Алфредо Бинда 5
  Фаусто Копи
  Еди Меркс
4.   Ђовани Брунеро 3
  Ђино Бартали
  Фјоренцо Мањи
  Феличе Ђимонди
  Бернар Ино
9.   Карло Галети 2
  Константе Ђирарденго
  Ђовани Валети
  Шарли Гол
  Франко Балмамион
  Жак Анкетил
  Ђузепе Сарони
  Мигел Индураин
  Иван Готи
  Ђилберто Симони
  Паоло Саволдели
  Иван Басо
  Алберто Контадор
  Винченцо Нибали
Статистика по броју освојених етапа:[280]
Позиција Бициклиста Број победа
1.   Марио Чиполини 42
2.   Алфредо Бинда 41
3.   Леарко Гвера 31
4.   Костанте Ђирарденго 30
5.   Еди Меркс 24
  Ђузепе Сарони
7.   Франческо Мозер 23
8.   Фаусто Копи 22
  Рогер де Фламинк
  Алесандро Петаки
11.   Франко Битоси 21
12.   Мигел Поблет 20
13.   Ђузепе Олмо 19
14.   Ђино Бартали 17
  Адолфо Леони
  Марк Кевендиш
Побједе у
класификацији по поенима
Позиција Бициклиста Број победа
1.   Франческо Мозер 4
  Ђузепе Сарони
3.   Рогер де Фламинк 3
  Јохан ван дер Велде
  Марио Чиполини
6.   Еди Меркс 2
  Франко Битоси
  Паоло Бетини
  Ђакомо Ницоло
  Арно Демар
Побједе у
брдској класификацији
Позиција Бициклиста Број победа
1.   Ђино Бартали 7
2.   Хосе Мануел Фуенте 4
3.   Фаусто Копи 3
  Франко Битоси
  Клаудио Бортолото
  Клаудио Кјапучи
7.   Рафаел Жеминиани 2
  Шарли Гол
  Вито Таконе
  Андрес Олива
  Лусин ван Импе
  Маријано Пиколи
  Чепе Гонзалес
  Фреди Гонзалес
  Стефано Гарцели
Побједе у класификацији
за најбољег младог возача
Позиција Бициклиста Број победа
1.   Владимир Пулников 2
  Павел Тонков
  Боб Јунгелс
  Мигел Анхел Лопез

Види још уреди

Напомене уреди

  1. ^ Победник Ђира 2011. био је Алберто Контадор, али му је победа одузета 6. фебруара 2012. јер је утврђено да је користио допинг.
  2. ^ На Ђиру 1912. није било индивидуалне класификације, победник је био цели тим. Возачи који су освојили Ђиро 1912. са тимом Атала су: Ђовани Микелото, Карло Галети и Еберардо Павези.

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Seltzer, Gregg (26. 5. 2011). „The History of the Giro d'Italia.”. Livestrong. Приступљено 28. 12. 2016. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л „Tour d'Italie ou Giro d'Italia”. Larousse.fr. 30. 3. 2012. Приступљено 28. 12. 2016. 
  3. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1909 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  4. ^ „2012—2013. UCI Road Calendar”. Union Cycliste Internationale. Union Cycliste Internationale. Приступљено 28. 12. 2016. 
  5. ^ Wynn, Nigel (2. 11. 2011). „UCI WorldTour calendar 2012”. Cycling Weekly. IPC Media Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  6. ^ „Million dollar, baby!”. Cycling News. Future Publishing Limited. 12. 1. 2007. Приступљено 28. 12. 2016. 
  7. ^ „Ryder Hesjedal in pink as Giro d'Italia hits the Alps”. Perth Now. News Ltd. 20. 5. 2012. Архивирано из оригинала 3. 9. 2014. г. Приступљено 28. 12. 2016. 
  8. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа Weislo, Laura (13. 5. 2008). „Giro d'Italia classifications demystified”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  9. ^ а б в г Fotheringham 2003, стр. 103-104.
  10. ^ а б в г д ђ е ж з Bill and Carol McGann. „1909 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  11. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у „History”. La Gazzetta dello Sport. RCS MediaGroup. Приступљено 28. 12. 2016. 
  12. ^ а б Reissner, Leslie (23. 6. 2011). „The Giro d’Italia: Don’t Go Home Yet!”. PezCycling News. Приступљено 28. 12. 2016. 
  13. ^ а б „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo. 10. 6. 1909. стр. 3. Приступљено 28. 12. 2016. 
  14. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1950 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  15. ^ а б в г McGann, Bill; McGann, Carol. „1910 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  16. ^ „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo. 16. 6. 1910. стр. 3. Приступљено 28. 12. 2016. 
  17. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1911 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  18. ^ а б в г McGann, Bill; McGann, Carol. „1912 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  19. ^ а б Boyce, Barry. „Cycling Revealed Timeline”. The Giro in 1912... A Team Competition. CyclingRevealed. Приступљено 28. 12. 2016. 
  20. ^ „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo. 13. 6. 1912. стр. 4. Приступљено 28. 12. 2016. 
  21. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1913 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  22. ^ „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo. 29. 5. 1913. стр. 3. Приступљено 28. 12. 2016. 
  23. ^ „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo. 29. 5. 1913. стр. 4. Приступљено 28. 12. 2016. 
  24. ^ а б в г д ђ McGann, Bill; McGann, Carol. „1914 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  25. ^ а б „La Vuelta De Italia” (PDF). El Mundo Deportivo. 29. 5. 1914. стр. 4. Приступљено 28. 12. 2016. 
  26. ^ а б в г McGann, Bill; McGann, Carol. „1919 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  27. ^ а б в г McGann, Bill; McGann, Carol. „1920 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  28. ^ Foot 2011, стр. 48.
  29. ^ а б в г McGann, Bill; McGann, Carol. „1921 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  30. ^ а б в г д McGann, Bill; McGann, Carol. „1922 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  31. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1923 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  32. ^ а б в г д McGann, Bill; McGann, Carol. „1924 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  33. ^ а б в г McGann, Bill; McGann, Carol. „1925 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  34. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1926 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  35. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1927 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  36. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1928 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  37. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1929 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  38. ^ „le Tour d'Italie fête son 100ème anniversaire comme il se doit”. Velowire. 15. 12. 2008. Приступљено 28. 12. 2016. 
  39. ^ а б в г McGann, Bill; McGann, Carol. „1930 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  40. ^ а б в г McGann, Bill; McGann, Carol. „1931 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  41. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1932 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  42. ^ а б в г д ђ McGann, Bill; McGann, Carol. „1933 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  43. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1934 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  44. ^ „Guerra remporte la 5th étape du Tour d'Italie” (PDF). Ouest-France. 26. 5. 1933. стр. 46. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 8. 2011. г. Приступљено 28. 12. 2016. 
  45. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1935 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  46. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1936 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  47. ^ а б в „Le Giro a 100 ans”. larousse.fr. Архивирано из оригинала 13. 2. 2013. г. Приступљено 28. 12. 2016. 
  48. ^ а б в г д McGann, Bill; McGann, Carol. „1937 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  49. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1938 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  50. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1939 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  51. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1940 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  52. ^ а б Berbey, Sébastien (2. 1. 2010). „Il y a 50 ans, Fausto Coppi nous quittait”. Cyclism'Actu. Swar-Agency Swar Agency SPRLS. Приступљено 28. 12. 2016. 
  53. ^ Eurosport (24. 5. 2010). „Top five:Giro d'Italia finishes”. Eurosport. Yahoo! and Eurosport. Приступљено 28. 12. 2016. 
  54. ^ а б в г д ђ е McGann, Bill; McGann, Carol. „1941 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  55. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1946 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  56. ^ а б в г „Giro, la Maglia nera diventa Numero nero”. La Gazzetta dello Sport. Milan, Italy: RCS MediaGroup. 11. 1. 2008. Приступљено 28. 12. 2016. 
  57. ^ а б в г McGann, Bill; McGann, Carol. „1947 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  58. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1948 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  59. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1949 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  60. ^ „Coppi gana la Vuelta a Italia”. El Mundo Deportivo. Milan. 15. 6. 1949. стр. 2. Приступљено 28. 12. 2016. 
  61. ^ „El suizo Koblet”. El Mundo Deportivo. Rome, Italy. 14. 6. 1950. стр. 1. Приступљено 28. 12. 2016. 
  62. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1951 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  63. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1952 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  64. ^ „Coppi Vencedor De La Vuelta A Italia”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 9. 6. 1952. стр. 6. Приступљено 28. 12. 2016. 
  65. ^ а б в г д McGann, Bill; McGann, Carol. „1953 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  66. ^ а б „Coppi, en la penúltima etapa se impuso, y ha ganado de nuevo la Vuelta Ciclista a Italia :: Koblet, segundo”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 3. 6. 1953. стр. 1. Приступљено 28. 12. 2016. 
  67. ^ „Coppi en la penúltima”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 3. 6. 1953. стр. 3. Приступљено 28. 12. 2016. 
  68. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1954 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  69. ^ а б в г McGann, Bill; McGann, Carol. „1956 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  70. ^ а б Foot 2011, стр. 198.
  71. ^ а б „Gaul Vencedor Del "Giro"”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 14. 6. 1956. стр. 1. Приступљено 28. 12. 2016. 
  72. ^ а б „Gaul, Vencedor Del "Giro"”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 14. 6. 1956. стр. 5. Приступљено 28. 12. 2016. 
  73. ^ „Monte Bondone 56, l’Everest de Charly Gaul”. SportVox. Amaury Sports Organization. 6. 4. 2010. Приступљено 28. 12. 2016. 
  74. ^ а б в г д McGann, Bill; McGann, Carol. „1957 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  75. ^ „Final Apoteótico Del "Giro" En Milan”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 10. 6. 1957. стр. 1. Приступљено 28. 12. 2016. 
  76. ^ „Final apoteotico”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 10. 6. 1957. стр. 7. Приступљено 28. 12. 2016. 
  77. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1960 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  78. ^ „Jacques Anquetil, hizo frente al peligro de Nencini y fué el vencedor del Giro”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 10. 6. 1960. стр. 6. Приступљено 28. 12. 2016. 
  79. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1962 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  80. ^ „Balmamion, Vencedor Absoluto Del Giro”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 10. 6. 1962. стр. 8. Приступљено 28. 12. 2016. 
  81. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1963 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  82. ^ „Termino Bajo La Lluvia” [End in the Rain]. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 10. 6. 1963. стр. 8. Приступљено 28. 12. 2016. 
  83. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1964 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  84. ^ „Terminó el "Giro" con la victoria de Jacques Anquetil”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 8. 6. 1964. стр. 8. Приступљено 28. 12. 2016. 
  85. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1965 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  86. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1966 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  87. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1967 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  88. ^ а б „Gimondi, vencedor del "Giro" del Cincuentenario”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 12. 6. 1967. стр. 8. Приступљено 28. 12. 2016. 
  89. ^ а б в г д ђ е McGann, Bill; McGann, Carol. „1968 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  90. ^ „Giro d'Italia”. El Mundo Deportivo. 13. 6. 1968. стр. 18. Приступљено 28. 12. 2016. 
  91. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1969 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  92. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1970 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  93. ^ „Merckx Rubrico Su Previsto Triunfo”. El Mundo Deportivo. Bolzano, Italy. 8. 6. 1970. стр. 30. Приступљено 28. 12. 2016. 
  94. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1971 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  95. ^ „Gosta Pettersson Gano El "Giro"”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 11. 6. 1971. стр. 17. Приступљено 28. 12. 2016. 
  96. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1972 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  97. ^ „Detras de Merckx... ¡Solo Los Españoles!”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 12. 6. 1972. стр. 25. Приступљено 28. 12. 2016. 
  98. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1973 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  99. ^ „Merckx, <<Maglia Rosa>> De Principio A Finite”. El Mundo Deportivo. Trieste, Italy. 10. 6. 1973. стр. 19. Приступљено 28. 12. 2016. 
  100. ^ а б в г McGann, Bill; McGann, Carol. „1974 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Архивирано из оригинала 05. 07. 2013. г. Приступљено 28. 12. 2016. 
  101. ^ „Quinto Triunfo de Merckx En El "Giro"”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 9. 6. 1974. стр. 21. Приступљено 28. 12. 2016. 
  102. ^ „Rider Biographies - Eddy Merckx”. Cycling Hall of Fame.com. Cycling Hall of Fame.com. Архивирано из оригинала 05. 09. 2015. г. Приступљено 28. 12. 2016. 
  103. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1975 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  104. ^ „Bertoglio Se Adjudico El "Giro"”. El Mundo Deportivo. Stelvio Pass, Italy. 8. 6. 1975. стр. 19. Приступљено 28. 12. 2016. 
  105. ^ а б в г McGann, Bill; McGann, Carol. „1976 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  106. ^ „Gimondi (34 Años) Se Impuso Por Tercera Vez”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 13. 6. 1976. стр. 12. Приступљено 28. 12. 2016. 
  107. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1977 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  108. ^ „El vencedor: <<Quise retirarme y ya ven..>>”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 13. 6. 1976. стр. 30. Приступљено 28. 12. 2016. 
  109. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1979 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  110. ^ „Saronni Le Robo <<Su>> <<Giro>> A Moser” (PDF). El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 7. 6. 1979. стр. 23. Приступљено 28. 12. 2016. 
  111. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1980 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  112. ^ „Hinault Apacento Sus Ovejas” (PDF). El Mundo Deportivo. 9. 6. 1980. стр. 32. Приступљено 28. 12. 2016. 
  113. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1981 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  114. ^ „Battaglin: Despues de la <<Vuelta>>... El <<Giro” (PDF). El Mundo Deportivo. Verona, Italy. 8. 6. 1981. стр. 30. Приступљено 28. 12. 2016. 
  115. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1982 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  116. ^ „Hinault: La Vida En Rosa” (PDF). El Mundo Deportivo. Turin, Italy. 7. 6. 1982. стр. 32. Приступљено 28. 12. 2016. 
  117. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1985 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  118. ^ „Hinault: Tres Vidas En Rosa” [Hinault: Three Lives In Pink] (PDF). El Mundo Deportivo. Lucca, Italy. 10. 6. 1985. стр. 34. Приступљено 28. 12. 2016. 
  119. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1987 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  120. ^ „Visentini: La Contrarreloj Consagra” (PDF). El Mundo Deportivo. 5. 6. 1987. стр. 43. Приступљено 28. 12. 2016. 
  121. ^ Capodacqua, Eugenio (10. 5. 2007). „La storia del Giro d'Italia”. La Repubblica. Архивирано из оригинала 24. 12. 2007. г. Приступљено 28. 12. 2016. 
  122. ^ Wilcockson, John (27. 5. 2012). „From the pages of Velo: Hampsten’s Giro: ‘I was so happy to survive’”. VeloNews. Competitor Group, Inc. стр. 1. Архивирано из оригинала 17. 06. 2014. г. Приступљено 23. 6. 2012. 
  123. ^ „Rominger: Revancha A Lo Campeon” (PDF). El Mundo Deportivo. 5. 6. 1988. стр. 36. Приступљено 28. 12. 2016. 
  124. ^ Hymas, Peter (4. 5. 2011). „Giro d'Italia: Anglophone Invasion”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  125. ^ Abt, Samuel (13. 6. 1988). „U.S. Cyclist Captures Tour of Italy”. The New York Times. The New York Times Company. Associated Press. стр. 22. Приступљено 28. 12. 2016. 
  126. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1990 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  127. ^ „El corazón en un "Bugno"” (PDF). El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 7. 6. 1990. стр. 48. Приступљено 28. 12. 2016. 
  128. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1991 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  129. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1992 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  130. ^ а б в McGann, Bill; McGann, ref name="1956p2 elm final">„Gaul, Vencedor Del "Giro"”. El Mundo Deportivo. Milan, Italy. 14. 6. 1956. стр. 5. Приступљено 28. 12. 2016. . „1993 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  131. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1995 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  132. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1996 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  133. ^ а б в McGann, Bill; McGann, Carol. „1997 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  134. ^ „Ivan Gotti, primer italiano que gana el Giro desde 1991” (PDF). El Mundo Deportivo (на језику: шпански). Milan, Italy. 9. 6. 1997. стр. 52. Приступљено 6. 6. 2019. 
  135. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „1998 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  136. ^ а б в г McGann, Bill; McGann, Carol. „1999 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 12. 2016. 
  137. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „2000 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 8. 6. 2019. 
  138. ^ а б в г McGann, Bill; McGann, Carol. „2001 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 8. 6. 2019. 
  139. ^ „84th Giro d'Italia news”. Cycling News. Future Publishing Limited. 7. 6. 2001. Приступљено 8. 6. 2019. 
  140. ^ а б „Giro close to collapse”. Cycling News. Future Publishing Limited. 8. 6. 2001. Приступљено 8. 6. 2019. 
  141. ^ Jones, Jeff (7. 6. 2001). „Dies Irae?”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  142. ^ Jones, Jeff (9. 6. 2001). „Frigo out of Giro for drug possession”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  143. ^ Jones, Jeff (9. 6. 2001). „Simoni wins in pink”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  144. ^ Maloney, Tim (18. 5. 2002). „After Garzelli non-negative, hard-man Heppner takes Giro lead”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  145. ^ Jones, Jeff (21. 5. 2002). „Magnificent Mario spreads his wings again”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  146. ^ Maloney, Tim (30. 5. 2002). „Savoldelli flies into Maglia Rosa while Evans cracks”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  147. ^ Jones, Jeff (2. 6. 2002). „Cipollini leads them home in Milan”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  148. ^ Maloney, Tim (10. 5. 2003). „Big breakthrough win for Petacchi”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  149. ^ Maloney, Tim (17. 5. 2003). „Selection on Terminillo shakes up Giro”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  150. ^ Maloney, Tim (20. 5. 2003). „Audacious Simoni grabs Maglia Rosa by 2”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  151. ^ Maloney, Tim (22. 5. 2003). „Ecco Fatto: Simoni reigns on Zoncolan”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  152. ^ Tim Maloney (24. 5. 2003). „Gibo flies at Pampeago; Garzelli just won't crack”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  153. ^ Henry, Chris (1. 6. 2003). „Gontchar takes finale; Simoni home in pink”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  154. ^ а б в Henry, Chris (30. 5. 2004). „The 2004 Giro: A tale of two Italians”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  155. ^ Henry, Chris (15. 5. 2004). „Kid Cunego flies like an eagle to Maglia Rosa”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  156. ^ Henry, Chris (22. 5. 2004). „Popovych pounds to Maglia Rosa in Trieste”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  157. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2005 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 8. 6. 2019. 
  158. ^ Maloney, Tim (19. 5. 2005). „Basso busts Giro wide open on first mountain stage and takes maglia rosa”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  159. ^ Maloney, Tim (21. 5. 2005). „Il Falco flies again: super Savoldelli soars to maglia rosa”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  160. ^ Tan, Anthony (29. 5. 2005). „Salvation for Savoldelli”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  161. ^ Maloney, Tim (28. 5. 2006). „Not too terrible: Ivan Basso takes stage, maglia rosa on Maielletta”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  162. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „2006 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 8. 6. 2019. 
  163. ^ Tan, Anthony (28. 5. 2006). „"Seven key moments"; Mission 1 of 2 complete”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  164. ^ Brown, Gregor; Maloney, Tim (22. 5. 2007). „Piepoli takes Santuario win – Noè new Rosa”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  165. ^ Brown, Gregor; Maloney, Tim (24. 5. 2007). „Di Luca takes day: Rosa and stage”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  166. ^ а б Brown, Gregor; Maloney, Tim (3. 6. 2007). „Petacchi reigns sprint king – Di Luca secures Giro win”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  167. ^ Stokes, Shane; Brown, Gregor (15. 5. 2008). „Priamo nets first Giro win while Visconti lands big catch”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  168. ^ Haake, Bjorn; Brown, Gregor (25. 5. 2008). „Dolomite delight: Italy's Sella doubles, Contador in maglia rosa”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  169. ^ Brown, Gregor; Haake, Bjorn (1. 6. 2008). „Hola! Contador conquers second Grand Tour”. Cycling News. Future Publishing Limited. Архивирано из оригинала 13. 12. 2009. г. Приступљено 28. 12. 2016. 
  170. ^ Gallagher, Brendan (31. 5. 2009). „Denis Menchov wins Giro d'Italia”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала 6. 6. 2009. г. Приступљено 28. 12. 2016. 
  171. ^ „Di Luca positive for CERA in Giro”. Cycling News. Future Publishing Limited. 22. 7. 2009. Приступљено 28. 12. 2016. 
  172. ^ „Franco Pellizotti found guilty of doping”. ESPN.com. ESPN Internet Ventures. Associated Press. 8. 3. 2011. Приступљено 8. 6. 2019. 
  173. ^ „Basso charges into pink with Mortirolo attack”. Cycling News. Future Publishing Limited. 28. 5. 2010. Архивирано из оригинала 20. 6. 2010. г. Приступљено 8. 6. 2019. 
  174. ^ Farrand, Stephen (30. 5. 2010). „Basso wins Giro d'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Архивирано из оригинала 23. 6. 2010. г. Приступљено 8. 6. 2019. 
  175. ^ Inson, Jeremy (15. 5. 2011). „Alberto Contador is Giro favorite despite doping probe”. USA Today. Gannett Company. Associated Press. Приступљено 8. 6. 2019. 
  176. ^ „Alberto Contador starts as top contender for Giro d’Italia crown”. VeloNews. Competitor Group, Inc. Agence France Presse. 6. 5. 2011. Архивирано из оригинала 24. 02. 2014. г. Приступљено 8. 6. 2019. 
  177. ^ Ryan, Barry (15. 5. 2011). „Contador: the Giro has just started”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  178. ^ Ryan, Barry (29. 5. 2011). „Contador claims second Giro d'Italia victory”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  179. ^ News, Cycling (30. 9. 2010). „Alberto Contador tests positive for clenbuterol”. Cycling News. Future Publishing Limited. Архивирано из оригинала 14. јул 2011. г. Приступљено 28. 12. 2016. 
  180. ^ „CAS sanctions Contador with two year ban in clenbutorol case”. Cycling News. Future Publishing Limited. 6. 2. 2012. Приступљено 28. 12. 2016. 
  181. ^ Stokes, Shane (6. 2. 2012). „Confirmed: Contador handed two year doping ban, loses 2010 Tour title”. VeloNation. VeloNation LLC. Приступљено 8. 6. 2019. 
  182. ^ Westemeyer, Susan (12. 5. 2012). „Tiralongo wins into Rocca di Cambio”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  183. ^ „Rodriguez wins Giro stage into Assisi”. Cycling News. Future Publishing Limited. 15. 5. 2012. Приступљено 8. 6. 2019. 
  184. ^ Westemeyer, Susan (19. 5. 2012). „Amador climbs to Giro d'Italia stage 14 victory”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  185. ^ Atkins, Ben (20. 5. 2012). „Heroic Matteo Rabottini wins on the Pian dei Resinelli after day-long attack”. VeloNation. VeloNation LLC. Приступљено 8. 6. 2019. 
  186. ^ Westemeyer, Susan (26. 5. 2012). „De Gendt wins Giro d'Italia penultimate stage atop the Stelvio”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  187. ^ а б Cossins, Peter (27. 5. 2012). „Ryder Hesjedal wins the Giro d'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  188. ^ Atkins, Ben (11. 5. 2013). „Nibali takes pink in Saltara time trial as Dowsett takes his maiden win”. VeloNation. VeloNation LLC. Приступљено 8. 6. 2019. 
  189. ^ „Nibali wins stage 18 time trial at 2013 Giro d'Italia”. VeloNews. Competitor Group, Inc. 23. 5. 2013. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 8. 6. 2019. 
  190. ^ Atkins, Ben (25. 5. 2013). „Vincenzo Nibali attacks through the stage 20 blizzard to win on the Tre Cime”. VeloNation. VeloNation LLC. Приступљено 8. 6. 2019. 
  191. ^ Westemeyer, Susan (17. 5. 2014). „d'Italia: Diego Ulissi wins stage 8”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  192. ^ а б „Quintana victorious on intense mountain stage in Giro d'Italia”. cyclingnews.com. 27. 5. 2014. Приступљено 28. 5. 2018. 
  193. ^ Cossins, Peter (1. 6. 2014). „Giro d'Italia: Nairo Quintana seals overall victory in Trieste d'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  194. ^ Benson, Daniel (30. 4. 2015). „2015 Giro d'Italia preview”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. Архивирано из оригинала 10. 9. 2015. г. Приступљено 8. 6. 2019. 
  195. ^ Puddicombe, Stephen (6. 5. 2015). „Giro d'Italia 2015: Who will win?”. Cycling Weekly. Time Inc. UK. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 8. 6. 2019. 
  196. ^ Farrand, Stephen (13. 5. 2015). „Giro d'Italia: Contador climbs into maglia rosa on summit finish to Abetone”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  197. ^ „Giro d'Italia: Modolo wins bunch sprint in Jesolo”. Cycling News. Future Publishing Limited. 22. 5. 2015. Приступљено 8. 6. 2019. 
  198. ^ Cossins, Peter (23. 5. 2015). „Giro d'Italia stage 14: Alberto Contador storms back into race lead”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  199. ^ O'Shea, Sadhbh (26. 5. 2015). „Giro d'Italia: Landa wins second stage in Aprica”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  200. ^ Fotheringham, Alasdair (29. 5. 2015). „Giro d'Italia: Aru saves his pride with stage win on the climb to Cervinia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  201. ^ а б в Fotheringham, Alasdair (30. 5. 2019). „Giro d'Italia stage 20: Aru wins in Sestriere”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  202. ^ O'Shea, Sadhbh (31. 5. 2015). „Alberto Contador wins Giro d'Italia overall”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  203. ^ „Results: 2016 Giro d'Italia, stage 1 – VeloNews.com”. 6. 5. 2016. Архивирано из оригинала 12. 08. 2016. г. Приступљено 08. 06. 2019. 
  204. ^ Benson, Daniel (10. 5. 2016). „Giro d'Italia: Ulissi wins stage 4”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  205. ^ Cossins, Peter (21. 5. 2016). „Giro d'Italia: Chaves wins stage 14 in Corvara”. Cycling News. Future Publishing Limited. 
  206. ^ Benson, Daniel (22. 5. 2016). „Giro d'Italia: Kruijswijk extends race lead in uphill time trial to Alpe di Siusi”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  207. ^ а б O'Shea, Sadhbh (27. 5. 2016). „Giro d'Italia: Nibali wins as Kruijswijk crashes and loses pink”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  208. ^ а б „Giro d'Italia: Nibali secures maglia rosa on stage 20”. Cycling News. Future Publishing Limited. 28. 5. 2016. Архивирано из оригинала 16. 8. 2017. г. Приступљено 28. 12. 2016. 
  209. ^ Benson, Daniel (9. 5. 2017). „Giro d'Italia: Polanc wins stage 4 on Mount Etna”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 8. 6. 2019. 
  210. ^ Windsor, Richard (14. 5. 2017). „Nairo Quintana wins on Blockhaus as Giro d'Italia stage nine marred by motorbike crash”. Cycling Weekly. Time Inc. UK. Приступљено 8. 6. 2019. 
  211. ^ Windsor, Richard (16. 5. 2017). „Tom Dumoulin powers into pink with dominant Giro d'Italia stage 10 time trial victory”. Cycling Weekly. Time Inc. UK. Приступљено 8. 6. 2019. 
  212. ^ а б Sadhbh O'Shea (23. 5. 2017). „Nibali wins queen stage of Giro d'Italia, Dumoulin loses time after comfort break before Umbrailpass”. Cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 16. 8. 2017. г. Приступљено 8. 6. 2019. 
  213. ^ а б Benson, Daniel (26. 5. 2017). „Giro d'Italia: Landa finally gets his win in Piancavallo, Dumoulin distanced on final climb, loses maglia rosa to Quintana”. Cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 20. 7. 2017. г. Приступљено 8. 6. 2019. 
  214. ^ „Giro d'Italia: Pinot claims stage 20”. Cyclingnews.com. 27. 5. 2017. Архивирано из оригинала 16. 8. 2017. г. Приступљено 8. 6. 2019. 
  215. ^ „Tom Dumoulin wins the Giro d'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. 28. 5. 2014. Архивирано из оригинала 10. 9. 2015. г. Приступљено 4. 6. 2017. 
  216. ^ Brown, Gregor (31. 5. 2014). „Dumoulin’s grand tour stock skyrockets after Giro win”. velonews.com. Приступљено 4. 6. 2017. 
  217. ^ Walters, Mike (27. 5. 2018). „Chris Froome becomes first Brit to win Giro d'Italia as Team Sky rider completes Grand Tour set”. mirror.co.uk. Приступљено 28. 5. 2018. 
  218. ^ Cary, Tom (24. 5. 2018). „Simon Yates tries to stay calm after seeing his lead cut in half with two days remaining of Giro d’Italia”. telegraph.co.uk. Приступљено 28. 5. 2018. 
  219. ^ „Giro d'Italia stage 19: Chris Froome steals maglia rosa with 80km solo attack”. cyclingnews.com. 25. 5. 2018. Приступљено 28. 5. 2018. 
  220. ^ Cary, Tom (25. 5. 2018). „Chris Froome seizes Giro d'Italia lead in phenomenal fashion after one of the finest grand tour stages in living memory”. telegraph.co.uk. Приступљено 28. 5. 2018. 
  221. ^ „Chris Froome wins Giro d'Italia to claim historic Grand Tour treble”. bbc.co.uk. 27. 5. 2018. Приступљено 27. 5. 2018. 
  222. ^ Ryan, Barry (25. 5. 2018). „Simon Yates: I was just really tired and exhausted”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 5. 2018. 
  223. ^ Ryan, Barry (26. 5. 2018). „Giro d'Italia: Exhausted Pinot endures longest day”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 5. 2018. 
  224. ^ „Pinot hospitalized following Giro stage”. velonews.com. 26. 5. 2018. Приступљено 28. 5. 2018. 
  225. ^ Ostanek, Daniel (27. 5. 2018). „Giro d'Italia: Chris Froome takes a third straight Grand Tour victory”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  226. ^ Ostanek, Daniel (11. 5. 2019). „Roglic wins opening Giro d'Italia time trial”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  227. ^ „Giro d'Italia: Masnada wins stage 6”. Cycling News. Future Publishing Limited. 16. 5. 2019. Приступљено 8. 6. 2019. 
  228. ^ Ostanek, Daniel (19. 5. 2019). „Giro d'Italia: Roglic wins stage 9 as Yates loses major time”. Cycling News. Future Publishing Limited. Архивирано из оригинала 26. 7. 2018. г. Приступљено 8. 6. 2019. 
  229. ^ O'Shea, Sadhbh (23. 5. 2019). „Giro d'Italia: Benedetti wins stage 12”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  230. ^ Fletcher, Patrick (25. 5. 2019). „Giro d'Italia: Carapaz wins stage 14”. Cycling News. Future Publishing Limited. Архивирано из оригинала 10. 9. 2015. г. Приступљено 8. 6. 2019. 
  231. ^ „Giro d'Italia: Bilbao wins stage 20”. Cycling News. Future Publishing Limited. 1. 6. 2019. Приступљено 8. 6. 2019. 
  232. ^ а б Ostanek, Daniel (2. 6. 2019). „Richard Carapaz wins the 2019 Giro d'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 8. 6. 2019. 
  233. ^ VeloNews.com (17. 6. 2005). „Happy Birthday, Eddy!”. VeloNews. Competitor Group, Inc. Архивирано из оригинала 10. 05. 2015. г. Приступљено 28. 12. 2016. 
  234. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м „18”. Formula and Itinerary (PDF). Gazzetta della Sport. 2012. стр. 6—7. Приступљено 28. 12. 2016. 
  235. ^ а б „Giro d'Italia 2009” (PDF). Infostrada sports. 2009. стр. 187. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 12. 2010. г. Приступљено 28. 12. 2016. 
  236. ^ News, Cycling (17. 12. 2011). „Blue Mountains Jersey For 2012 Giro D'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  237. ^ Becket, Adam (29. 5. 2022). „Giro d'Italia 2022 standings: Final results from the 105th edition after stage 21”. cyclingweekly.com. Приступљено 29. 5. 2022. 
  238. ^ а б Stephen Farrand (9. 4. 2014). „Giro d'Italia tweaks time bonuses and points”. Cyclingnews. Приступљено 28. 12. 2016. 
  239. ^ News, Cycling (15. 1. 2010). „2010 Giro jersey presented in Florence”. Cycling News. Future Publishing Limited. Архивирано из оригинала 18. 1. 2010. г. Приступљено 28. 12. 2016. 
  240. ^ „Giro d'Italia revives Ciclamino jersey for points classification - News shorts”. cyclingnews.com. 18. 4. 2017. Приступљено 4. 6. 2017. 
  241. ^ а б в г д Brown, Gregor (4. 12. 2006). „First Edition Cycling News for December 4, 2006”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  242. ^ Windsor, Richard (25. 10. 2020). „Giro d’Italia standings: Final results from the 2020 race”. cyclingweekly.com. Приступљено 25. 10. 2020. 
  243. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „Giro d'Italia Points, Mountains (GPM), Youth and Team Classifications”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 13. 6. 2019. 
  244. ^ „Giro d'Italia, Intergiro-Wertung”. Radsport-seite.de. Приступљено 28. 12. 2016. 
  245. ^ а б „91st Giro d'Italia – GT”. Cycling News. Future Publishing Limited. 1. 6. 2008. Приступљено 28. 12. 2016. 
  246. ^ „El corazón en un "Bugno"” (PDF) (на језику: шпанском). El Mundo Deportivo. 7. 6. 1990. стр. 48. Приступљено 13. 6. 2019. 
  247. ^ „Indurain acaba el Giro 92 amb un recital” (PDF). Diari de Girona (на језику: каталонском). Diari de Girona Media, S.L. 16. 6. 1992. стр. 16. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 5. 2017. г. Приступљено 13. 6. 2019. 
  248. ^ Ekström, Gabriella (4. 6. 2000). „Stage 21 - June 4: Turin to Milan, 198 km”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 13. 6. 2019. 
  249. ^ Tan, Anthony (29. 5. 2005). „Salvation for Savoldelli”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 13. 6. 2019. 
  250. ^ „Classifica Intergiro”. La Gazzetta dello Sport (на језику: италијански). 29. 5. 2005. Приступљено 13. 6. 2019. 
  251. ^ „Hinault: Tres Vidas En Rosa” (PDF). El Mundo Deportivo. 10. 6. 1985. стр. 34. Приступљено 28. 12. 2016. 
  252. ^ Pestes, Richard (1. 12. 2007). „Giro 1988: Andy's Epic Day”. PezCycling News. Приступљено 28. 12. 2016. 
  253. ^ Tan, Anthony (28. 5. 2006). „"Seven key moments"; Mission 1 of 2 complete”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  254. ^ „Clasificaciones oficiales” (PDF) (на језику: шпанском). El Mundo Deportivo. 10. јун 1973. стр. 19. Архивирано (PDF) из оригинала 9. 3. 2015. г. Приступљено 13. 6. 2019. 
  255. ^ „La classifica finale” (PDF). l'Unità (на језику: италијанском). PCI. 13. 6. 1976. стр. 13. Архивирано из оригинала (PDF) 9. 3. 2015. г. Приступљено 13. 6. 2019. 
  256. ^ „Clasificaciones” (PDF) (на језику: шпански). El Mundo Deportivo. 8. 6. 1980. стр. 25. Архивирано (PDF) из оригинала 28. 2. 2015. г. Приступљено 13. 6. 2019. 
  257. ^ „B... Roche De Oro” (PDF) (на језику: шпански). El Mundo Deportivo. 14. 6. 1987. стр. 41. Приступљено 13. 6. 2019. 
  258. ^ Tan, Anthony (28. 5. 2006). „"Seven key moments"; Mission 1 of 2 complete”. Cycling News (на језику: енглески). Future Publishing Limited. Приступљено 13. 6. 2019. 
  259. ^ а б в г д ђ „Giro d'Italia: The complete guide”. Marca. 5. 5. 2016. Приступљено 30. 12. 2016. 
  260. ^ Robertshaw, Henry (30. 5. 2017). „Nice little payday for Dutchman and his Team Sunweb team-mates”. cyclingweekly.com. Приступљено 4. 6. 2017. 
  261. ^ а б в г д ђ е ж Arthurs-Brennan, Michelle (29. 5. 2019). „How much prize money will the winner of the Giro d’Italia take home?”. cyclingweekly.com. Приступљено 13. 6. 2019. 
  262. ^ а б в г д ђ е ж „Giro d’Italia 2018 prize money; the cash for stages and overall”. stickybottle.com. 27. 5. 2018. Приступљено 13. 6. 2019. 
  263. ^ „UCI Cycling Regulations, Part II: Road Races”. UCI. 1. 2. 2012. стр. 40. Приступљено 28. 12. 2016. 
  264. ^ а б в г д ђ е ж з „Tour de France: Time Trials, Mountains Stages, Prologues, and More – For Dummies”. Dummies.com. 7. 11. 2008. Приступљено 28. 12. 2016. 
  265. ^ Friebe, Daniel (25. 5. 2012). „The Stelvio: The sacred mountain of the Giro d'Italia”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  266. ^ а б Jean-François Quénet (9. 5. 2012). „Farrar Only 10 Seconds Away From The Giro's Pink Jersey”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 28. 12. 2016. 
  267. ^ а б в г д „Giro d’Italia news shorts”. Cycling Weekly. 12. 5. 2011. Приступљено 28. 12. 2016. 
  268. ^ „Cyclist Wouter Weylandt dies after Giro d'Italia crash”. BBC sport. 9. 5. 2011. Архивирано из оригинала 29. 12. 2016. г. Приступљено 28. 12. 2016. 
  269. ^ а б в „Giro d’Italia: la storia del trofeo “Senza Fine””. 8. 5. 2015. Приступљено 30. 12. 2016. 
  270. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л „Giro d’Italia Stats”. 6. 5. 2015. Приступљено 30. 12. 2016. 
  271. ^ Ryan, Barry (18. 9. 2017). „Giro d'Italia 2018 will begin with Jerusalem individual time trial”. cyclingweekly.com. Приступљено 6. 6. 2018. 
  272. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1955 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 30. 12. 2016. 
  273. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2023 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 29. 5. 2023. 
  274. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2012 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 30. 12. 2016. 
  275. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2005 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 30. 12. 2016. 
  276. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2017 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 4. 6. 2017. 
  277. ^ а б „The Giro d'Italia by numbers”. cyclingnews.com. 4. 5. 2016. Архивирано из оригинала 30. 12. 2016. г. Приступљено 30. 12. 2016. 
  278. ^ „Giro d'Italia (Tour of Italy): Winners, Podium, Distances, Average Speed”. Bike Race Info. Приступљено 28. 12. 2016. 
  279. ^ „2016  » 99th Giro d'Italia (2.UWT)”. procyclingstats.com. Приступљено 4. 6. 2017. 
  280. ^ „2016  » 99th Giro d'Italia (2.UWT)”. procyclingstats.com. Приступљено 4. 6. 2017. 

Цитирана библиографија уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђиро_д’Италија&oldid=27688090”