Ђоан I од Арагона

Ђоан I од Арагона (27. децембар 1350—19. мај 1396) је био краљ Арагона, Валенсије, гроф Барселоне и краљ Сицилије (1387—1396). Ђоан је био познат и под именом Ђоан Ловац. Био је син Переа IV од Арагона и Леонор од Сицилије.

Ђоан I од Арагона
Ђоан I од Арагона
Лични подаци
Пуно име	Ђоан I Ловац од Арагона, Каталоније, Валенсије и Сардиније
Датум рођења	(1350-12-27)27. децембар 1350.
Место рођења	Перпињан, Круна Арагона
Датум смрти	19. мај 1396.(1396-05-19) (45 год.)
Место смрти	Ђирона, Круна Арагона
Породица
Супружник	Martha of Armagnac, Јоланда од Бара
Потомство	Joanna of Aragon, Countess of Foix, Јоланда од Арагона
Родитељи	Пере IV од Арагона Леонор од Сицилије
Династија	Барселоне
Краљ Круне Арагона
Период	1387—1396.
Претходник	Пере IV од Арагона
Наследник	Мартин I од Арагона

За време Ђоанове владавине Арагон је дошао у нагло опадање. Незадовољство племића је изазвало побуне. То је искористила Француска и извршила инвазију на Арагон. Ђоан је некако успео да одбрани земљу, али на Сардинији је дошло до побуне, али Ђоан је успео да је угуши.

Ђоанов карактер

Ђоан је се никад није много бавио државним пословима, већ ловом. Поред лова волео је луксуз, књижевност и уметност. Потпуно је био под утицајем своје жене Виоланте, кћерке Луја Анжујског, титуларног краља Јерусалима, Сицилије и Мајорке. Виоланта се бавила државним свим пословима уместо Ђоана. Ђоан је дању ловио, а увече је организовао гозбе. На почетку своје владавине почео је да прогони своју маћеху Сибелу, тврдећи да је издајица и да спреме заверу. На крају је била ухваћена и мучена. Године 1388. Ђоан ју је због великог преклињања кардинала у Арагону, пустио из затвора, а њени рођаци су били погубљени.

Незадовољство племића

После Ђоановог крунисања у Сарагоси 1388. године племићи су искористили прилику да покажу своје незадовољство због краљевог понашања. Племићима се придружила краљица Виоланта и премијер. Побуњеници су тражили да краљ реформише правосуђе и да пусти већи део затвореника на слободу. Краљ није био у стању да угуши ту побуну, па је почео преговоре и после неклико месеци прихватио је законе, које су побуњеници захтевали.

Грб Бернара VII д'Армањка

Француска инвазија

Француски гроф Бернар VII д'Армањак је жудео за Мајорком, на коју је пошто је био рођак Изабеле од Мајорке, кћерке последњег краља Мајорке, имао је право, за круну Мајорке. Бернар је склопио савез са Напуљском краљевином, која му је послала нешто војске, а остатак војске сачињавали су слабо дисциплиновани плаћеници на југу Француске. Године 1390. упао је у Арагон и опљачкао околину Ђироне. Велики арагонски тактичар и војвода Бернард де Кабрера га је поразио у бици код Навате. Ђоан се тада помирио са властелом и скупљао је војску, а када су Французи чули за то, побегли су преко Пиринеја у отаџбину. Само један мали део вијске је остао у Арагону у околини Русијона. Међу њима је био и Бернар VII д'Армањак, главни вођа француске војске, али 1391. године, кад је чуо да се води грађански рат у Милану између браће Карла и Галеца Висконтија, Бернар је пожурио тамо да помогне Карлу, који му је био близак рођак. После завршетка тог грађанског рата Бернар се одрекао права над Мајорком.

Побуна на Сардинији

Покољ Јевреја

Побуна на Сардинији почела је неколико дана пре покоља Јевреја и узнемирила га. Покољ се догодио 1391. године и спроведен је у свим деловима краљевства, али посебно у Барселони, где је поклана цела јеврејска популација. Само се неколико Јевреја спасло примањем Хришћанства. Слично се догодило и у Ђирони, Валенсији, Тарагони итд. Покољ је углавном спроведен због краљеве мржње према њима и зависти према њиховом огромном богатству. После неколико дана покоља Ђоан је морао да прекине покољ и обрати пажњу на Сардинију.

Ђоанов потпис

Прављење савеза за гушење побуне

Становници Сариније су још 1387. године помишљали на побуну, али нису успели да је остваре. На чело побуне из 1391. године дошао је Бранкалео де Ориа. Њима се придружио и град Сасари. У савез са побуњеницима дошао је војвода Мартин од Монблана, али савез са Ђоаном је склопио авињонски папа Клемент VII (1378—1394) и римски папа Бонифације IX (1389—1404). Бранкалео се спремао за инвазију на Арагон, а Ђоан се на Сицилији спремао за инвазију на Сардинију. Ђоанове припреме су се завршиле 1392. године.

Пад краљевине Сицилије

У марту Сицилијанци са око 100 бродова и великим бројем дисциплинованих војника су успели да освоје луку Трапани и у лето и сам Палермо. Ту су заробли много важних личности Арагона. На Сицилији је 1393. године избио устанак против Сардиније. То је искористио господар Коринта, Нерио I и заузео Атину и Неопатрију. Нириа су напали Млаечани, али то су искористили Турци, који су 1394. године покорили Коринт, Атину и Неопатрију. Тако се завршила Арагонска власт у Грчкој. Одмах после пада Коринта 16. септембра је умро папа Клемент VII, а Кастиљац Педро де Луна, постао је нови папа Бенедикт XIII (1394—1423).

Смрт

После њега на ред је дошао Ђоан, који је умро 19. маја 1396. године, од повреде приликом пада с коња у лову у околини Ђироне. Наследио га је брат титуларни краљ Сицилије Мартин I од Арагона.

Породично стабло

16. Пере III од Арагона

8. Ђауме II од Арагона

17. Констанца од Сицилије

4. Алфонсо IV од Арагона

18. Карло II Напуљски

9. Бланш Анжујска

19. Марија Угарска

2. Пере IV од Арагона

10. Gombald d'Entença

5. Тереза ​​да Ентенса

22. Sancho, Baron of Antilon

11. Constance of Antilon

23. Eleanor of Urgel

1. Ђоан I од Арагона

24. Пере III од Арагона (=16)

12. Фридрих III Сицилијански

25. Констанца од Сицилије =17

6. Петар II Сицилијански

26. Карло II Напуљски (=18)

13. Елеонора Анжујска

27. Марија Угарска (=19)

3. Елеонора од Сицилије

28. Мајнхард, војвода Корушке

14. Otto III of Carinthia

29. Елизабета од Баварске

7. Елизабета од Корушке

30. Henry V, Duke of Legnica

15. Euphemia of Legnica

31. Елизабета од Калиша