Јенопоље
Јенопоље[3] (рум. Ineu, мађ. Borosjenő) град је у у западном делу Румуније, у историјској покрајини Кришана, у округу Арад.
| Јенопоље Ineu | |
|---|---|
 | |
| Административни подаци | |
| Држава |  Румунија |
| Округ | Арад |
| Општина | Инеу |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2011. | 9.260[1][2] |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 46° 26′ 00″ С; 21° 50′ 00″ И / 46.433333° С; 21.833333° И |
  Јенопоље Јенопоље на карти Румуније | |
| Веб-сајт | |
| www.ineu.ro | |
Јенопоље је родно место грофа Ђорђа Бранковића, млађег брата митрополита Саве II. Поред тога, место је значајно и као једно од титуларних места у звању арадског епископа.[4]
По попису из 2002. у граду је живело 10.216 становника.
Географија уреди
Јенопоље се налази на обали реке Кереш, у западном делу историјске покрајине Кришане, 57 километра североисточно од Арада.
Град је смештен на источном ободу Панонске низије, у подножју планине Бихор која се издиже источно од града. Надморска висина места је око 115 метара. Подручје на којем се налази Инеу познато је као Заранд.
Срби у Јенопољу уреди
Срби насељеници у Јенопољу су добили привилегије још 1440. године. Ту су за време краља Албрехта 1439. године били већинско становништво. Јенопоље је важно за историју Срба, као једно од седишта Срба у 17. веку, када су овде столовали Бранковићи. Ту је рођен и гроф Ђорђе Бранковић 1645. године[5], млађи брат Симеон потоњи митрополит Саве II, (1656) који се бавио у Ердељу. Уместо Саве у Јенопољу[6] је тада био један протопоп, надлежан за црквене ствари, од свих веома поштован. Њега је наследио синовац Лонгин Коренић Бранковић - Симеон Бранковић. Симеона су касније у ердељском граду Београду изабрали за Архиепископа, и он се тамо преместио. Потврдио га је ердељски кнез Ђорђе II Ракоци 1656. године. Он је постао на Крстовдан 1656. године у Трговишту епископ Сава.[7]
После пропасти Банатског устанка 1594. године Срби су у масама кренули ка средишту Угарске. Признали су кнеза Жигмунда Баторија за свог краља и затражили његову заштиту. До сеобе је дошло јер им Батори није помогао у борби са Турцима у Банату. Склањајући се од освете Турака, део њих је нашао ново уточиште код староседелаца Срба у Јенопољу изнад Арада, а остали су продужили ка Ердељу. У Јенопољу је био тада православни епископ Матеј,[7] којег је наследио Сава. Матеј је први поставио столицу и Јенопољу, те је он први архиепископ и митрополит Јенопољски.[8]
Године 1690. ту је столовао епископ Исаија Ђаковић.[9] Он је као владика арадски 1706. године купио себи ту владичанску столицу, пренео је из Борош-Јене (Јенопоља) у Арад. Од Јенопољског и Варадинског, постао је епископ Арадски.
Ту су почетком 18. века живели Срби граничари. Пописани су 1703. године: 7 официра, 25 коњаника и 50 пешака.[10] Милитарски шанац "Јено" укинут је 1746. године, а то је довело до одсељавања Срба граничара у Русију.[11]
Меленачки велепоседници Бибићи, имали су племићки предикат "от Јенопоља".[12]
Године 1846. место "Борош-Јено" има статус градића, у којем живи 1111 становника. Ту се налази православна црква Св. Арханђела Михајла и Гаврила, при којој служе три свештеника. Били су то пароси, поп Грегор Лукачик, поп Антоније Дан и Георгије Иштин. Месној парохији припада као филијала сеоце "Анталхаза" са својих 81 житељем. Најстарије црквене православне матице су оне венчаних из 1779. године. У народној основној школи 1846/1847. године има 37 ђака, под учитељем Николом Трифоном.[13]
Почетком 20. века Арадска епископија је имала и протопрезвират Борош Јене (Јенопоље) са 26 парохија и 16 парохијских филијала.[14]
Становништво уреди
У односу на попис из 2002, број становника на попису из 2011. се смањио.
| 1977. | 1992. | 2002. | 2011. |
|---|---|---|---|
| 10.259 | 10.915 | 10.416 | 9.260 |
Румуни су претежно становништво Јенопоља (85,6%), затим Мађари (8,4%) и Роми (5,1%).
Извори уреди
- ^ „Recensământul Populației și al Locuințelor 2002 - populația unităților administrative pe etnii”. Kulturális Innovációs Alapítvány (KIA.hu - Fundația Culturală pentru Inovație). Архивирано из оригинала 14. 10. 2013. г. Приступљено 6. 8. 2013.
- ^ „Tab8. Populația stabilă după etnie – județe, municipii, orașe, comune”. Institutul Național de Statistică din România. јул 2013. Архивирано из оригинала 18. 01. 2016. г. Приступљено 05. 08. 2013.
- ^ [Projekat Rastko] Ljubivoje Cerovic: Srbi u Ukrajini, Приступљено 28. 3. 2013.
- ^ Гавриловић 2006, стр. 7-35.
- ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1870. године
- ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1870.
- ^ а б "Српски сион", Карловци 1905. године
- ^ "Српски сион", Карловци 1905.
- ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
- ^ "SÂRBII – IMIGRANŢI ŞI EMIGRANŢI ÎN COMITATUL ARAD ÎN SECOLUL AL XVIII-LEA",
- ^ Мита Костић: "Српска насеља у Русији", Београд 1923.
- ^ "Мале новине", Београд 1890. године
- ^ Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
- ^ "Српски сион", Карловци 1904. године
Литература уреди
- Гавриловић, Славко (2006). „Исаија Ђаковић: Архимандрит гргетешки, епископ јенопољски и митрополит крушедолски” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 74: 7—35.
