Јосип Јутриша Јанко (Мартиш Вас, код Крапине, 18. фебруар 1920Стрмец, код Великог Врговишта, 30. децембар 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

јосип јутриша
Јосип Јутриша
Лични подаци
Датум рођења(1920-02-18)18. фебруар 1920.
Место рођењаМартиш Вас, код Крапине, Краљевство СХС
Датум смрти30. децембар 1944.(1944-12-30) (24 год.)
Место смртиСтрмец, код Великог Врговишта, НД Хрватска
Професијамеханичар
Деловање
Члан КПЈ одкрајем 1943.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Херој
Народни херој од9. фебруара 1952.

Биографија уреди

Рођен је 18. фебруара 1920. године у Мартиш Васу код Преграде, Крапина. Пре Другог светског рата радио је у Загребу као механичар.

Након окупације укључио се у рад ударних група у Загребу и учествовао у неким диверзантским акцијама. У октобру 1941. године, Јутриша је мобилизован у домобране, али и даље наставља да ради за Народноослободилачки покрет. Група с којом је сада био повезан, радила је у Загребу по директивама Окружног комитета КП Хрватске за Крапину. Задатак им је био да прикупљају оружје и други војни и санитетски материјал, те да га из Загреба отпремају партизанима. Будући да је Јутриша био шофер, у тим је акцијама имао много успеха. Био је шофер великог жупана Пребега и уживао је његово пуно поверење, а познавали су га готово сви усташки високи официри.

Осим прикупљања оружја, група је повремено предузимала и друге акције у граду. Тако су једном упали у стан неког усташког бојника (мајора) у Бранимировој улици и ликвидирали га. Затим је учествовао у организовању акције у стану министра оружаних снага НДХ, генерала „витеза“ Вилка Бегића, у Петровој улици. Будући да припадници групе нису нашли Бегића у стану, однели су му сва одликовања, два аутомата и неколико пиштоља. На једном аутомату у витрини стајала је посвета: „Министру оружаних снага НДХ Вилку Бегићу – Фирер Адолф Хитлер“ (данас се налази у Војном музеју на Калемегдану). Једном приликом, када је превозио оружје, Јутриша је у Драшковићевој улици прегазио једног усташу који је хтео да га заустави. Успео је да побегне и да спаси оружје.

У лето 1943. године отпремио је у Загорски партизански одред неколико пушкомитраљеза и друго оружје, апарат за умнажање, санитетски материјал и веће количине муниције. Одмах након тога је, заједно с још два припадника групе, отео усташког бојника Дану Петрановића, начелника за позадину МИНОРС-а (Министарство оружаних снага НДХ). Петрановић је у званичним колима био отпремљен изван Загреба према Запрешићу и ликвидиран у шуми. Поред тих акција Јанко Јутриша је израђивао и достављао штамбиље за велики број политичких и војних организација НОП-а у Хрватском загорју, а исто тако је успешно фалсификовао непријатељска документа. Међу значајне успехе Јутрише и његове групе може да се уброји и уништење шифрантског одељења у МИНОРС-у, 1943. године.

Јутриша је организовао и неколико нових група илегалаца. Једна је деловала на аеродрому Боронгај у циљу добаве већих количина бензина, а друга на Грмошћици, где се налазила велика барутана, те су из ње набављали оружје, муницију и експлозив.

Будући да се Јосип Јутриша због своје велике активности већ доста компромитовао, претила је опасност да буде откривен. Септембра 1943. године, Јутриша је са још неким илегалцима отишао у партизане, у Загорски партизански одред, где је при Штабу Првог батаљона вршио дужност оперативног официра. Исте је године примљен у чланство Комунистичке партије Југославије. У Загорском партизанском одреду Јутриша се истакао у низу акција. Тако је једном приликом сео у заробљени тенк и напао усташко упориште у Иванцу, изазвавши међу усташама праву панику. У лето 1944. године постављен је за команданта батаљона у Загорском партизанском одреду.

Приликом једне битке, 28. децембра 1944. године, Јосип Јутриша био је смртно рањен код цркве Св. Три краља код Тухељских Топлица. Пренесен је у место Стрмец код Великог Врговишта, где је умро 30. децембра 1944. године.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 9. фебруара 1952. године, проглашен је за народног хероја.

Литература уреди