Википедија

Јуриј Љвович Ракитин

Јуриј Љвович Ракитин (рус. Юрий Львович Ракитин) (право презиме Јоњин) (Харков, Руска Империја, 23. мај 1882 - Нови Сад, 21. јул 1952), редитељ, позоришни радник, педагог и глумац.

Јуриј Љвович Ракитин
Јуриј Љвович Ракитин
Пуно имеЈуриј Љвович Ракитин (рођ. Јоњин)
Датум рођења(1882-05-23)23. мај 1882.
Место рођењаХарков
 Руска Империја
Датум смрти21. јул 1952.(1952-07-21) (70 год.)
Место смртиНови Сад
 ФНРЈ
ЗанимањеПозоришни редитељ, педагог, глумац
Активни период32 године у Српском народном позоришту
Значајни радови"Вишњик" Антона Чехова, СНП, Нови Сад и др.

Рођење и школовање уреди

Јуриј Љвович Ракитин, родио се као Јоњин. Био је син Лава Алексејевича Јоњина, судског приправника и Лидије, рођене Козлов. Услед очевих честих премештаја (напредовања у послу) породица се стално селила, па се Ракитин школовао у више градова. Основну школу и три разреда гимназије завршио је у Калуги, где му је отац био истражни судија, а четврти разред завршава у Првој московској класичној гимназији јер је Лав Јонин у Москви постављен за судију окружног суда. Од петог до осмог разреда, до матуре, Ракитин похађа гимназију у Иркутску пошто му је отац у томе граду постављен за апелационог судију.[1]

Веома рано је постао заљубљеник у позориште. Већ након 1902. године, када је матурирао, почиње да организује дилетантске представе и сам у њима да глуми. Иако је то било против очеве воље, све више се посвећује позоришту, тако да је у пролеће 1905. године у Петрограду завршио трогодишњу Глумачку школу при императорским театрима, у класи великог глумца Владимира Н. Давидова.[2] Ракитинова дипломска представа Вишњик А. П. Чехова изведена је у пролеће 1905. године. Пред сам дипломски, из обзира према очевом државном звању, Јуриј Љвович Јоњин узима уметничко име Ракитин.[1]

Позориште уреди

Убрзо потом, Ракитин бива ангажован у Театар-студију, којим је руководио бунтовни Всеволод Е. Мајерхољд. Чланови овог Студија били су углавном млади глумци ангажовани на налажењу нових театарских форми. У подмосковском месту Пушкино, Ракитин у саставу ове трупе проводи цело лето и заједно спремају комаде Метерлинка, Хауптмана и Ибзена. Студио је кратко време постојао, до јесени 1905. године. [1] Након тога је Ракитин режирао и глумио у Тифлису (Тбилиси) од 1906. до 1907, у Московском художесественом театру од 1908. до 1911; од 1912. до 1917. редитељ је Александринског театра у Петрограду.[3]

Немири уреди

 
Јуриј Љвович Ракитин у Русији, пре емиграције. Фотографија је део легата и музејска грађа Позоришног музеја Војводине.

Током Октобарске револуције 1917. затекао се у Петрограду и већ као афирмисани редитељ и асистент Мајерхољда - члана позоришних одбора и комисија. Пошто су уследиле неподношљива глад, смањене могућности за професионални рад, а сам Ракитин није делио идеје "црвених", преселио се на имање рођака поред Гомеља (Белорусија), где су му већ били жена и једногодишњи син Никита. Након тога крећу сталне селидбе и понеки ангажман у Кијеву, Харкову, Одеси и на Криму

Стигавши у Цариград, 1920. године напушта отаџбину, у коју се никада више неће вратити.

Народно позориште у Београду и Београд уреди

 
Страница из дневника редитеља Ј. Љ. Ракитина са скицом мизансцена за представу "Вуци и овце" А. Н. Островског. Дневник је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.

Иако је имао намеру да се из Цариграда пресели за Париз. На позив Милана Грола, управника Народног позоришта у Београду улази 1921. године у свет српског позоришта у којем ће остати до краја. У тим веома мукотрпним почецима рада на српским просторима, сарађивао је са редитељем Михаилом Исајловићем.

Између два рата, режирао је 90 драмских дела (трагедије, водвиље, комедије) и 8 опера. Такође је пре рата сарађивао са српским листовима у руској емигрантској штампи. Ту је објављивао позоришне расправе, сећања на савременике и своје успомене. Био је активан у емигрантским организацијама, редакцијама новина, аматерским позоришним трупама, у Савезу руских писаца и новинара у Југославији. Одликован је орденима Св. Саве 4. и 3. реда (1923. и 1940). [2]

Ракитин је све до 1947. режирао у београдском Народном позоришту, али је гостовао и у Скопљу (1922/23) и у Сарајеву (1923/24).

За време Другог светског рата, био је тешко болестан, преживео је неколико операција због чега је лежао више од две и по године. У том периоду режирао је само две представе.[1] Након рата, због одређеног идеолошког неслагања, на Глигорићеву иницијативу, Ракитину је 1946. одузета режија Кола мудрости двоја лудости Островског и бива пензионисан као неподобан.[2]

Нови ангажмани и Нови Сад уреди

 

Током лета исте године гостује три месеца у Новом Саду и режира три представе (Молијеровог Тартифа, Гогољевог Ревизора и три Чеховљеве једночинке: Медвед, Просидба и Свадба), а сезону 1946/47. хонорарно режира у Шапцу.

Наредне сезоне (1947/48) Ракитин је реактивиран и постављен за сталног редитеља Српског (тада Војвођанског) народног позоришта у Новом Саду, у којем остаје до смрти, 1952. године. У том периоду (1947—1952) на сцени Српског народног позоришта поставио је на сцену десет представа.[1]

"Поред редитељског посла Јуриј Ракитин се бавио и педагошким радом како у Београду, тако и у Новом Саду. У Глумачкој школи у Београду код њега су учили: Раша Плаовић, Мата Милошевић, Милан Ајваз, Дара Милошевић, Невенка Урбанова, Бора Ханауска, Теја Тадић и други. Глуму је предавао у Новом Саду, прво у Драмском студију, а потом у Државној позоришној школи. Режирао је две представе (1949) својих ученика, међу којима су се истицали Стеван Шалајић и Мира Бањац."[1]

Смрт и завештање уреди

Сахрањен је у Новом Саду, у Руској парцели на Успенском гробљу. Његова заоставштина (дневници, документа, рукописи, фотографије) Јурија Љвовича Ракитина налазе се у великом броју у Позоришном музеју Војводине.[4]

Ракитинове режије у Српском народном позоришту: уреди

  1. Жан Батист Поклен Молијер - Тартиф
  2. Максим Горки - Васа Железнова
  3. Александар Николајевич Островски - Девојка без мираза
  4. Александар Николајевич Островски - Вуци и овце
  5. Жан Батист Поклен Молијер - Грађанин племић
  6. Антон Павлович Чехов - Вишњик
  7. Александар Николајевич Островски - Без кривице криви
  8. Хенрик Ибзен - Дивља патка
  9. Карло Голдони - Мирандолина
  10. Лав Николајевич Толстој - Живи леш
  11. Жан Батист Поклен Молијер - Учене жене[1]

О Ракитину уреди

„Ракитин, је без сумње, био један од најзначајнијих редитељау историји српског позоришта и својим стваралачким умећем оставио је траг дуг 32 године. И критика, а и сами актери његових представа окарактерисали су Ракитинов целокупан редитељски рад као висока уметничка остварења. Представа Вишњик ушла је у антологијске представе, не само Српског народног позоришта већ целокупног српског театра... Ова је представа названа Ракитиновом лабудовом песмом, и вероватно је његово најбоље уметничко остварење. Један критичар је рекао да се 'на Ракитиновим представама поправљају душе, искорењују страсти и отварају очи пред заблудама'”[1]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж ЛЕСКОВАЦ, Милена. Јуриј Љвович Ракитин у Српском народном позоришту, каталог изложбе, Нови Сад, Позоришни музеј Војводине, 2003.
  2. ^ а б в ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Новог Сада. Књ. 23, Рад-Рог, гл. уредник Душан Попов, Нови Сад, Новосадски клуб, Дневник, 2004. стр.132-135.
  3. ^ Jovanović, Raško V. Leksikon drame i pozorišta. Jaćimović, Dejan. Beograd. ISBN 9788607019991. OCLC 883837997. 
  4. ^ Sad)., Pozorišni muzej Vojvodine (Novi (2007). Pozorišni muzej Vojvodine : povodom 30 godina Pozorišnog muzeja Vojvodine = Theater Museum of Vojvodina : for the 30th annyversary of Theater Museum of Vojvodina (2 iz. i dop. изд.). Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine. ISBN 9788685123788. OCLC 852730305. 


Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јуриј_Љвович_Ракитин&oldid=26800149”