Љубомир Каљевић
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Љубомир Каљевић (Ужице, 26. септембар/8. октобар 1841 — Београд, 20. март/2. април 1907) био је српски политичар. Каљевић је био председник владе Србије и посланик Србије у Букурешту и Атини.[1]
| Љубомир Каљевић | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Љубомир Каљевић | |||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||
| Датум рођења | 8. октобар 1841. | ||||||||||
| Место рођења | Ужице, Кнежевина Србија | ||||||||||
| Датум смрти | 2. април 1907. (65 год.) | ||||||||||
| Место смрти | Београд, Краљевина Србија | ||||||||||
| |||||||||||
Биографија уреди
Рођен је у угледној и богатој породици. Отац Љубин био је за време владавине кнеза Александра Карађорђевића судија у Ужицу и учесник Српског покрета у Војводини 1848–1849. године као добровољачки старешина. Гимназију је Љубомир завршио у Београду, а студирао државне науке у Хајделбергу и Паризу. По повратку у Србију издавао је 1867–1870. лист Србија, једини опозициони лист кнезу Михаилу око кога се окупила сва либерална интелигенција. За народног посланика је први пут изабран 1871. године. Политички лист Будућност почео је да издаје 1873. године. Трошио је свој наслеђени новац на политичке и партијске сврхе.
Министар финансија био је од 25. новембра 1874. до 20. јануара 1875. године. Председник је владе и министар унутрашњих дела од 26. септембра 1875. до 24. априла 1876. године. Ова влада, састављена од млађих либерала и конзервативаца, припремала је ослободилачки рат са Турском. Издала је либералне законе о штампи и општинама. Почетком 1878. године је преко Земуна пребегао у Беч, где је био политички емигрант. Тако је избегао хапшење због наводне умешаности у "Тополску аферу", када је стрељан потпуковник Јеврем Марковић.[2]
Касније је био начелник у министарству финансија, писао за новине Петра Карађорђевића, био је један од оснивача Напредне странке 1881, посланик у Букурешту 1881–1886. и Атини 1886–1889. године, државни саветник 1895–1907, потпредседник Сената 1901. године. Као велики карађорђевац, постао је министар иностраних дела у превртаничком кабинету 29. маја 1903, после убиства краља Александра Обреновића, и остао то до 21. септембра 1903. године.
По Милану Јовановићу - Стојимировићу, хроничару Београда, Љубомир Каљевић је био: увек дискретани у сенци, не тражећи за себе ништа, објективан, прибран и одређен, лишен сујете, сув и конкретан логичар који истину не жртвује ничему.[3]
Био је ожењен Софијом, кћерком имућног београдског адвоката Саве Гајиновића. Написао је аутобиографску књигу Моје успомене (1908).
Додељен му је Орден Таковског крста првог степена.[4]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Ljušić, Radoš (2005). Vlade Srbije: 1805-2005 (1 изд.). Belgrade: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. стр. 137. ISBN 86-17-13111-X. OCLC 67978385.
- ^ Тодор Стефановић Виловски, наведено дело
- ^ Тодор Стефановић Виловски: "Светли и тамни дани", Београд 1985.
- ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 563.
Литература уреди
- Stokes, Gale (1990). Politics as Development: The Emergence of Political Parties in Nineteenth Century Serbia. Duke University Press.
