Абдулах Оџелан (курд. عەبدوڵڵا ئۆجەلان,[2] Abdullah Ocalan; рођен 4. април 1948), такође познат и као Апо[2][3] (скраћеница за Абдулаха и стрица на курдском),[4][5][6] је један од оснивача милитантне организације Радничка партија Курдистана (PKK)[7][8] 1978. године у Турској која се бори за људска права и самоопредјељење Курда у Турској. Оџелан је предводио оружани сукоб са Турском од 1986. до 2013. године.

Абдулах Оџелан
Оџелан 1997. године
Датум рођења(1947-04-04)4. април 1947.(77 год.)
Место рођењаОмерли, Халфети, Турска
ДржављанствоТурско
НародностКурдско
ЗанимањеЈедан од оснивача милитантне организације Радничка партија Курдистана (PKK), политички активиста, писац[1]
ОрганизацијаРадничка партија Курдистана (PKK)
Веб-сајтwww.abdullah-ocalan.com

Ухапшен је 1999. године од стране ЦИА-е и турских безбједносних снага у Најробију и затим пребачен у Турску, гдје је био осуђен на смрт.[9][10][11][12][13] Казна је преиначена у доживотну робију када је Турска укинула смртну казну у прилог својој намери да буде примљена у чланство Европске уније. Од 1999. до 2009. године био је једини затвореник на острву Имрали у Мраморном мору.[14][15][16] Оџелан је признао насилну природу PKK, али каже да је период оружаног сукоба престао и је потребно наћи политичко рјешење за курдско питање.[17] У сукобу између Турске и PKK страдало је око 40.000 људи, укључујући припаднике PKK, Турске војске и цивиле, како турске тако и курдске.[18]

Из затвора, Оџелан је објавио неколико књига, већином објављене 2012. године.

Биографија уреди

Абдулах Оџелан је рођен у Омерлију, селу у Халфети, вилајет Шанлијурфа на истоку Турске.[19] По неким изворима датум рођења 4. април 1948. није тачан, а он је сам рекао да не зна тачан датум свог рођења, а по процјени може бити од 1946. до 1947.[20] Он је најстарији од седморо дјеце.[21] По неким изворима његова бака је била етничка Туркиња, као и његова мајка (што је он једном сам признао).[22][23] Према једном предавачу са Универзитета Бар-Илан у Израелу, Оџелан није знао курдски када га је упознао 1991. године: „Он (Оџелан) ми је рекао да говори на турско, даје наређења на турском и мисли на турском“.[24]

Абдулахов брат Осман је био командир PKK, све док није пребјегао и основао Патриотску и демократску партија Курдистана.[25] Његов други брат, Мехмет, је члан прокурдске Партије мира и демократије.[26]

Послије дипломирања у средњој стручној школи у Анкари, Оџелан је почео да ради у Дијарбакиру. Пребачен је мјесец дана касније у Бакиркеј, Истанбул. Касније је кренуо на правне студије на Истанбулском унивезитету, али се годину касније пребацио на политичке науке на Анкарском универзитету. [тражи се извор]Његов повратак у Анкару био је олакшан од стране државе са циљам изазивања побуне у милитантној организацији Турска револуционарна омладинска федерација. Предсједник Сулејман Демирел је касније повукао своју одлуку јер је PKK постала много већа пријетња од ТРОФ-а.[27]

Усред сукоба између крајње љевице и крајње деснице који је кулминирао државним ударом, Абдулах Оџелан је основао PKK. Он је покренуо рат против Турске, како би се успоставила независну курдску државу.[28]

Турско-курдски сукоб уреди

PKK је, 1984. године, започео оружану борбу против Турске са циљем независности дијела Курдистана[29][30] у Турској (Турски Курдистан), а убрзо је добила углед ефикасне силе. Њене насилне акције су довеле до тога да је неке државе и међународне органзације ствастају на листу терористичких организација, као што су САД, ЕУ, НАТА, Сирија, Аустралије и многе друге (поред Турске).[31][32][33]

Хапшење и суђење уреди

До 1998. Оџелан је базу за своја дјеловања имао у Сирији. Како се ситуација погоршавала турска влада је отворено запријетила Сирији због њене подршке PKK.[34] Као исход тога сиријска влада је приморала Оџелана да напусти земљу, али га није предала турским властима. Оџелан је прво отишао у Русију и одатле се селио у разне земље укључујући Италију и Грчку.[35] Исте године турске власти су затражиле Оџеланово изручење. У то доба правно га је заступала њемачки адвокат Брита Бохлер, која је тврдила како он води легитивну борбу против турске репресије над Курдима.

Ухапшен је, 15. фебруара 1999. године, у Кенији када је био пребачен из грчког дипломатског представништава на аеродром у Најробију, у операцији коју је извела турска Национална обавјештајна организација уз помоћ америчке ЦИА.[36]

Публикације уреди

Оџелан је аутор више од 40 књига, од којих је четири књиге писао у затвору.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ White 2000
  2. ^ а б Political Violence against Americans 1999. Bureau of Diplomatic Security. 2000. стр. 123. ISBN 9781428965621. 
  3. ^ „Kurdistan Workers' Party (PKK)”. Encyclopædia Britannica. 24. 5. 2023. Приступљено 25. 7. 2013. 
  4. ^ Mango 2005, стр. 32
  5. ^ Mango 2005, стр. 32.
  6. ^ Jongerden, Joost (2007). The Settlement Issue in Turkey and the Kurds: An Analysis of Spatical Policies, Modernity and War. Leiden, the Netherlands: Brill. стр. 57. ISBN 9789004155572. „In 1975 the group settled on a name, the Kurdistan Revolutionaries (Kurdistan Devrimcileri), but others knew them as Apocu, followers of Apo, the nickname of Abdullah Öcalan (apo is also Kurdish for uncle). 
  7. ^ „Chapter 6—Terrorist Groups”. Country Reports on Terrorism. United States Department of State. 2005. Архивирано из оригинала 26. 5. 2005. г. Приступљено 23. 7. 2008. 
  8. ^ Powell, Colin (2001). „2001 Report on Foreign Terrorist Organizations”. Foreign Terrorist Organizations. Washington, DC: Bureau of Public Affairs, U.S. State Department. Архивирано из оригинала 28. 11. 2010. г. Приступљено 18. 4. 2017. 
  9. ^ „Fiasco in Nairobi”. Архивирано из оригинала 06. 05. 2009. г. Приступљено 24. 5. 2016. 
  10. ^ „Abdullah Ocalan: Is The Famed Kurdish Leader A Double Agent Working For Turkish Intelligence Against His Own Party, The PKK?”. International Business Times. 22. 2. 2013. Приступљено 24. 5. 2016. 
  11. ^ „Abdullah Öcalan'ı kim yakaladı?”. 10. 7. 2008. Архивирано из оригинала 25. 06. 2016. г. Приступљено 24. 5. 2016. 
  12. ^ Varouhakis, Miron. „Greek Intelligence and the Capture of PKK Leader Abdullah Ocalan in 1999” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. 
  13. ^ Belgenet Öcalan Davası Gerekçeli Karar
  14. ^ „Prison island trial for Ocalan”. BBC News. 24. 3. 1999. 
  15. ^ Casier & Jongerden 2010, стр. 146
  16. ^ Council of Europe (1999). Parliamentary Assembly Documents 1999 Ordinary Session (Fourth part, September 1999), Volume VII. Council of Europe. стр. 18. ISBN 9789287141392. 
  17. ^ Kirchmayer, Katharina (јун 2010). The Case of the Isolation Regime of Abdullah Öcalan. GRIN Verlag. стр. 37. ISBN 9783640636945. 
  18. ^ „Bir dönemin acı bilançosu”. Hürriyet (на језику: Turkish). 16. 9. 2008. Приступљено 17. 9. 2008. 
  19. ^ „A Short Biography”. Partiya Karkerên Kurdistan / Kurdistan Workers Party. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 2. 2. 2015. 
  20. ^ Kutschera, Chris (1999). „Abdullah Ocalan's Last Interview”. Архивирано из оригинала 17. 10. 2013. г. Приступљено 15. 10. 2013. 
  21. ^ Aliza Marcus, Blood and Belief, New York University Press. (pp. 16)
  22. ^ Blood & Belief: The Pkk and the Kurdish Fight for Independence, by Aliza Marcus. (2007). pp. 15., 2007
  23. ^ Perceptions: journal of international affairs – Volume 4, no.1, SAM. . Center. 1999. pp. 142. 
  24. ^ Turkey (2003). Facing a New Millenniium: Coping With Intertwined Conflicts, Amikam Nachmani. стр. 210. 
  25. ^ Kutschera, Chris (јул 2005). „PKK dissidents accuse Abdullah Ocalan”. The Middle East Magazine. Архивирано из оригинала 7. 2. 2009. г. Приступљено 22. 12. 2008. 
  26. ^ "BDP wants autonomy for Kurds in new Constitution" Архивирано 2012-07-01 на сајту Archive.today, Hürriyet Daily News, 4 September 2011
  27. ^ Cicek, Nevzat (31. 7. 2008). „'Pilot Necati' sivil istihbaratçıymış”. Taraf (на језику: Turkish). Архивирано из оригинала 9. 8. 2008. г. Приступљено 4. 1. 2009. „Abdullah Öcalan'ın İstanbul'dan Ankara'ya gelmesine keşke izin verilmeseydi. O zamanlar Dev-Genç'i bölmek için böyle bir yol izlendi... Kürt gençlerini Marksistler'in elinden kurtarmak ve Dev-Genç'in bölünmesi hedeflendi. Bunda başarılı olundu olunmasına ama Abdullah Öcalan yağdan kıl çeker gibi kaydı gitti. Keşke Tuzluçayır'da öldürülseydi! 
  28. ^ „Kurdish leader Ocalan apologizes during trial”. CNN. 31. 5. 1999. Архивирано из оригинала 9. 12. 2001. г. Приступљено 11. 1. 2008. 
  29. ^ Ministry of Foreign Affairs, The Workers' Party of Kurdistan (PKK), Federation of American Scientists
  30. ^ Special Report: Terrorism in Turkey Архивирано 2008-05-28 на сајту Wayback Machine Ulkumen Rodophu, Jeffrey Arnold and Gurkan Ersoy, 6 February 2004
  31. ^ Foreign Terrorist Organizations U.S. Department of State, 28 September 2012
  32. ^ „MFA - A Report on the PKK and Terrorism”. Приступљено 23. 1. 2015. 
  33. ^ „Turco-Syrian Treaty”. Архивирано из оригинала 9. 2. 2002. г. Приступљено 9. 2. 2002. , 20 October 1998
  34. ^ Bacik, G.; Coskun, BB (2011). „The PKK problem: explaining Turkey's failure to develop a political solution”. Studies in Conflict & Terrorism. 34 (3): 248—265. S2CID 109645456. doi:10.1080/1057610X.2011.545938. Приступљено 13. 7. 2016. 
  35. ^ Buonomo, Giampiero (2000). „Ocalan: la suggestiva strategia turca per legittimare la pena capitale”. Diritto&Giustizia Edizione Online. Архивирано из оригинала 01. 08. 2012. г. Приступљено 18. 04. 2017. 
  36. ^ Weiner, Tim (20. 2. 1999). „U.S. Helped Turkey Find and Capture Kurd Rebel”. New York Times. Приступљено 15. 12. 2007. 
  37. ^ Ocalan, Abdullah (2011). "Democratic Confederalism (PDF). Transmedia Publishing Ltd. стр. 21. 

Литература уреди

Додатна литература уреди

Спољашње везе уреди