Абел Дански
Абел Дански или Абел Валдемарсон (1218 - 26. јун 1252), је био војвода јужног Јиланда (1232—1252) и краљ Данске (1250—1252) [1] [2]. Он је дански краљ са најкраћом владавином. Посебно је познат по свом дуготрајном спору са убиством свог брата Ерика IV. Абелови потомци владали су Шлезвигом до 1375. године [2].
| Абел Валдемарсон | |
|---|---|
 Абел Валдемарсон | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Абел Валдемарсон |
| Датум рођења | 1218. |
| Датум смрти | 26. јун 1252. (33/34 год.) |
| Место смрти | Eiderstedt, |
| Гроб | Шлезвиг |
| Породица | |
| Супружник | Matilda of Holstein |
| Потомство | Valdemar III, Duke of Schleswig, Eric I, Duke of Schleswig, Abel, Lord of Langeland |
| Родитељи | Валдемар II Дански Беренгарија од Португала |
| Династија | Династија Естридсона |
| Дански краљ | |
| Период | 1232-1250 |
| Претходник | Ерик IV Дански |
| Наследник | Кристоф I |
 | |
Младост уреди
Абел је био син Валдемара II Данског и Беренгарије од Португала [1] [2]. Абел и његова браћа Ерик и Кристоф се први пут појављују у историји као таоци када је њихов отац и најстарији полубрат Валдемар Млађи били заробљени [2] од стране немачких феудалаца и ослободили су се одрицањем свих данских освајања на југу Балтичког мора, сем Рујане, а исто тако и Естоније [3]. После изненадне смрти младог Валдемара Млађег 1231. године [1] [2], постао је војвода јужног Јиланда [1], тј. Шлезвига [2], док је његов старији брат Ерик крунисан за очевог савладара [1] [2], а Абел му је био потчињен, као и сва остала браћа која су добила на управу друге области [2]. До тада су Абел и сва остала деца Беренгарије од Португала стајали у сенци Валдемара Млађег, јединог сина краља Валдемара II са краљицом Дагмар од Бохемије.
Године 1237. Абел се оженио Матилдом, кћерком грофа Адолфа IV од Холштајна и његове жене Хелвиге од Липеа. Тим браком он је имао веће шансе да после очеве смрти постане краљ Данске, али убрзо је између Данске и Холштајна избио рат и 1239. поражени Адолф се придружио фрањевцима, па је Абел постао регент Матилдиној малолетној браћи све до 1241. године, и у том периоду је наставио Адолфову политику [1].
Сукоби са братом уреди
Године 1242. [4], само једну годину након смрти краља Валдемара II [1] [4] [2], дошло је до тешких [4] и отворених [2] сукоба између Абела и његовог брата, новог данског краља, Ерика [1] [4] [2]. Они трајали са неколико прекида до 1250. године, а странке су опустошиле једни другима територију [1] [4], а Абел, који изазвао сукоб желећи да постане самосталан владалац [4] [2], се борио у савезу с Холштајном [1] [4], Либеком, својим братом Кристофом, полубратом Кнутом од Блекингеа, као и са неким данским племићима са југа, који су хтели да ослабе власт данских краљева [2]. После две године рата, 1244. године, склопљено је примирје [4] [2] и браћа су се договорила да крену у заједнички крсташки рат против Естоније. Рат је поново избио 1246. године и трајао је до 1247. године, када је Софија од Бранденбурга, Абелова и Ерикова сестра измирила браћу. Тим миром Абел је потчињен Ерику [4].
Мир није дуго трајао и убрзо је поново избио рат. Ерик је разбио Абелову војску, продро је у јужни Јиланд, где је освојио већину Абеловог војводства, па чак и град Шлезвиг, али Абел се у пролеће 1250. године проглашава за краља Данске. Потом је Абел затражио мир и Ерик му је дозволио задржи Војводство, али под условом да се одрекне права на дански престо [2].
Ериково убиство уреди
Исте те године Абел је позвао Ерика у госте [1] [4], у Готорп [4], у Шлезвигу [1] [4] [2]. Пошто му се чинило да је рат завршен [4] Ерик, који се враћао са једног похода на Холштајн [2], дошао је у Готорп [4]. Касније те ноћи између 9. и 10. августа 1250. године [1] [4] [2], Ерик је заробљен, и свезан одвучен из Абелове палате [4], до мањег брода на оближњем фјорду [4] [2], где му је одрубљена глава, а његово тело бачено у реку. Абел се заклео да није имао никакве везе са убиством [4] [2], али у сваком случају Ерика су убили Абелови људи, Лаге Гудмундсен и Тиге Бост [1].
Владавина уреди
Абел се прогласио за краља [1] [2] у Виборгу [1], три недеље касније [2] и био крунисан 1. новембра 1250. године [1] [2] од стране надбискупа Лунда [2]. Владао је кратко [1] [2], али његова владавина је одликована предузетништвом и ефикасношћу. Реорганизовао је привилегије цркве и страних трговачких градова [1]. Донео је контроверзни уставно правни документ Den Abel-Christofferske Forordning (Абел-Кристоферска уредба) [1] [2], то је био први корак у развоју данских закона [2]. Овим документом Абел је покушао и да регулише однос између краља и племства, и установи снажну монархију [1] [2].
Сарађивао је са Холштајном, Ханзиним градовима: Либеком, Ростоком и Визмаром, као и са грофивијом Мекленбург, што је стабилизовало јужну Данску границу. Што се тиче Естоније, абел је завршио спор са Тевтонском наредбом о демаркацији границе. Само је на северу имао непријатеље Шведску и Норвешку. Шведску због тога што је подржавао краљеву опозицију, а Норвешку, због тога што су Норвежани током рата међу браћом пленили Данске обале [2].
Погинуо је 29. [1] јуна 1252. године [1] [2] од стреле [2] у походу на Фризе [1] [2], који су се налазили у западном делу војводства Шлезвиг. Овим походом он је хтео да осигура своју власт над Шлезвигом [2]. Сахрањен је у Шлезвигу [1].
Абел је био последњи дански краљ који је погинуо у рату.
На престолу га је наследио брат Кристоф I, који је искористио то што Валдемар, Абелов најстарији син, није био у Данској. То је изазвало вишедеценијске спорове између Абелових и Кристофових потомака [2].
Брак и деца уреди
Из свог брака са Матилдом, који је склопљен 1237. године, Абел је имао три сина: Валдемара, Ерика и Абела.
Референце уреди
Литература уреди
- Abel at Gyldendals Åbne Encyklopædi
- Find-A-Grave profile for Erik Plovpenning
- Stefan Pajung, Abel ca. 1218-1252, danmarkshistorien.dk, Aarhus University
