Албански устанак (1843—1844)

Албански устанак 1843—1844, познат и као устанак Дервиш Цара, био је устанак арбанашког народа против османских власти изазван танзиматским реформама и Гилханским хатишерифом из 1839. године. Завршен је неуспешно.

Позадина уреди

Незадовољство Арбанаса крајем 1830-их година због глади, куге и лошег приноса житарица, појачано је танзиматским реформама и доношењем Хатишерифа од Гилхане. Побуна против централне власти била је неминовна, што је увиђао и султан који 1839. године шаље 70.000 војника у албанске крајеве. Нишка буна је одложила избијање арбанашке. Убрзо избија устанак на Криту, те су снаге са Балкана послате на то грчко острво. На Балкану су остале само спахије и башибозлучки одреди. Арбанаси из Кумановске нахије први дижу устанак који је брзо сломљен. Много озбиљнији устанак избио је јула 1843. године због прикупљања заосталог пореза и регрутовања у низам. Устанак је избио у Скопском и Косовском пашалуку. Устанички одреди у Скопљу нарасли су на 3.000 људи који су прекинули комуникације са градом. Хивзи-паша је послао на њих градски гарнизон. Арбанаси су разбијени, али су ускоро поново почели да се окупљају. Долазак 40 батаљона редовне војске приморао их је на повлачење.

Устанак уреди

Следеће, 1844. године избио је општи устанак на који су се подикли најпре Приштински, а потом и Скопски, Тетовски и Врањски пашалук. Устаници су брзо овладали Лесковачком, Врањском, Прокупачком, Куршумлијском, Приштинском, Гњиланском, Скопском, Кумановском, Дебарском, Тетовском и Гостиварском нахијом, држећи центре попут Лесковца, Врања, Приштине, Скопља, Тетово, Велеса и Прилепа, а Битољ су блокирали. Представници османских власти су протерани или су побегли, а институције су укинуте. Арбанашка војска од 15.000 људи напала је Врање и протерала врањског Хусни-пашу који је отишао у Битољ да тражи помоћ од великог везира. Овај је већ преговарао са арбанашким старешинама, али безуспешно. Приштински Абдурахман-бег се склонио у Призрен, а тетовски Дели-бег код дебарског Хаџи-паше. Арбанашка војска је потом на Емир пољу код Лесковца подигла војни логор и њихов број је за кратко време нарастао на 30.000 људи. Истовремено, део Арбанаса кренуо је на Прокупље и Ниш. Командант нишког гарнизона Ћејнал ага поставио је јаке страже на свим прилазима Нишу, а пешадијске чете ојачане артиљеријом запоселе су све мостове преко Мораве. Арбанаси су блокирали саобраћајнице и порушили мостове између Велеса и Скопља. Након што су заузели Скопље, тражили су од Порте да смени Хивзи-пашу. Центар њиховог отпора био је село Катланово са око 8.000 устаника.

На чело устанка стао је старешина арбанашког села Џаре из Тетовске нахије, Дервиш Цара. Значајну улогу одиграли су и Сеиди Менџа и Баба Феке, турски званичници који су подржали устанак. Већ средином априла из Битоља у Велес послато 20 батаљона редовне војске са артиљеријом на челу са врањским Хусни-пашом, а тетовском Дели-бегу је за помоћ у гушењу буне обећано постављење за пашу и Тетовска, Гостиварска и Кичевска област на управу. Након концентрације трупа, у другој половини маја је почео напад на побуњенике. Главни задатак у овој офанзиви имала је румелијска војска јачине око 10.000 људи на челу са Решид-пашом и одред низама од 5.000 војника под командом Хајрудин-паше, а помоћни су били одреди са око 3.000 Тоска предвођени Дели-бегом и дебарским забитом Шаин-бегом. У правцу Нишког и Лесковачког пашалука кренули су одреди из западне Бугарске. Главни окршај одиграо се код Катланова између 6.000 војника под командом Омер-паше и 8.000 побуњеника од којих је 1000 тада погинуло. Поражени Арбанаси су се концентрисали у Качанику, али су их и тамо јуна победиле регуларне трупе. Ускоро су Решид-паша и Омер-паша ушли у Скопље где су поставили свој војни штаб. Одмах су почели да хапсе устаничке старешине којих су око 200 послали за Цариград.

Гушење уреди

Арбанаси су после битке код Качаника почели и сами да се предају властима тражећи амнестију. У Скопском пашалуку устанак је угушен, те је војска од 20.000 људи послата у Косовски пашалук. Падају Врање, Призрен, Ђаковица и Пећ. Дервиш Цара је са 300 арбанашких старешина послат везан у Цариград. Јаки одреди османске војске улогорили су се код Дечана и у Ђаковачкој и Пећкој нахији похватали још 200 Арбанаса које су отпремили у Скопље. Почетком септембра ухваћен је и Сеиди Менџе и послат у оковима у Цариград, док се Баба Феке крио још неко време близу српске границе. Убрзо је ухваћен и он.

Извори уреди

Славиша Недељковић, Устанак Арбанаса против турских власти у Скопском и Косовском пашалуку 1844. године (Побуна Дервиш Цара), Истраживања 25 (2014), 249-260.
Стеван Павловић, Историја Балкана (1804—1945), Клио, Београд (2004)
Јозеф фон Хамер, Хисторија Турског (Османског) царства 3, Загреб (1979)