Алфред Шнитке

Алфред Гаријевич Шнитке (24. новембар 1934 — 3. август 1998) био је совјетски и немачки композитор. Аутор четири опере, три балета, десет симфонија, петнаест инструменталних концерата, бројних камерних композиција, вокалне, хорске и инструменталне музике, музике за филмове, карикатуре и позоришне.

Алфред Шнитке
Алфред Шнитке
Лични подаци
Пуно име	Алфред Гаријевич Шнитке
Датум рођења	(1934-11-24)24. новембар 1934.
Место рођења	Енгељс,, Совјетски Савез
Датум смрти	3. август 1998.(1998-08-03) (63 год.)
Место смрти	Хамбург,, Немачка
Композиторски рад
Период	Модерна музика

Живот и каријера

Алфред Шнитке је рођен у Енгељсу у Волго-Немачкој Републици Руског СФСР. Почео је музичко образовање 1946. године у Бечу. Било је то у Бечу, пише Биотер Шнитке Александар Ивашкин, где се "заљубио у музику која је део живота, део историје и културе, део прошлости која је и даље жива. "Осетио сам сваки тренутак, написао је композитор, "да је веза историјског ланца: све је било мултидимензионално, прошлост је представљала свет увек присутних духова, а ја нисам био варвар без икаквих веза, већ свесни носилац задатка у свом животу. Шниткеово искуство у Бечу" дало му је одређено духовно искуство и дисциплину за своје будуће професионалне активности. То су Волфганг Амадеус Моцарт и Франц Шуберт, а не Петар Чајковски и Сергеј Рахмањинов, који је имао на уму као референтну тачку у смислу укуса, начина и стила. Та референтна тачка је у суштини била класична ... али никада превише очајна.

Портрет Алфреда Шниткеа

Музика

Шниткеова рана музика показује јак утицај Дмитрија Шостаковича, али након посете италијанског композитора Луиђија Нона за СССР, он је преузео серијску технику у радовима као што су Музика за клавир и камерни оркестар (1964). Међутим, Шнитке је убрзо постао незадовољан оним што је назвао "обиласком пубертета серијског самоповезивања". Створио је нови стил који се назива "полистилизам", где је поредио и комбиновао музику различитих стилова прошлих и садашњих. Једном је написао: "Циљ мог живота је да унифирам озбиљну музику и лагану музику, чак и ако сам тако сломио врат." Његов први концерт у раду на полистилистичкој технику био је Друга виолинска Соната, Quasi una sonata (1967-1968). Он је експериментисао са техникама у свом филмском делу, као што је показала већина соната која се прво појављује у његовом резултату за кратку анимацију "The Glass Harmonica". Наставио је да развија полистилистичку технику у радовима као што су епска Прва симфонија (1969—1972) и Први концерт Grosso (1977). Остали радови били су више стилски обједињени, као што је његов клавирски квинтет (1972—1976), написан у сећању на своју недавно премину мајку.

Цртеж Алфреда

Дела

Симфоније

• Symphony No. 0 (1957)
• Symphony No. 1 (1969–74)
• Symphony No. 2 "St. Florian" (1979)
• Symphony No. 3 (1981)
• Symphony No. 4 (1983)
• Symphony No. 5 Concerto Grosso No. 4 (1988)
• Symphony No. 6 (1992)
• Symphony No. 7 (1993)
• Symphony No. 8 (1994)
• Symphony No. 9 (1996–97; реконструисана од стране Александра Раскатова)

Виолина и оркестар

• Concerto No. 1 for Violin and Orchestra (1957)
• Concerto No. 2 for Violin and Chamber Orchestra (1966)
• Concerto No. 3 for Violin and Chamber Orchestra (1978)
• Concerto No. 4 for Violin and Orchestra (1984)

Клавир и оркестар

• Poème for Piano and Orchestra (1953)
• Concerto for Piano and Orchestra (1960) (1. Allegro; 2. Andante; 3. Allegro)
• Music for Piano and Chamber Orchestra (1964) (1. Variazioni; 2. Cantus firmus; 3. Cadenza; 4. Basso ostinato)
• Concerto for Piano and String Orchestra (1979)
• Concerto for Piano four hands and Chamber Orchestra (1988) "to Viktoria Postnikova and Irina Schnittke"

Чело и оркестар

• Concerto No. 1 for cello and Orchestra (1985/1986) (1. Pesante: Moderato; 2. Largo; 3. Allegro vivace; 4. Largo)
• Concerto No. 2 for cello and Orchestra (1990) "to M.Rostropovich" (1. Moderato – 2. Allegro – 3. Lento – 4. Allegretto vivo – 5. Grave)

Виола и оркестар

• Concerto for viola and orchestra (1985)
• Monologue for viola and strings (1989)
• Concerto for viola and small orchestra (1997)

Хорска музика

• Nagasaki – oratorio (1958)
• Voices of Nature (1972)
• Requiem (1974–75)
• Minnesang, for 52 voices (1981)
• Seid Nüchtern und Wachet... [Faust Cantata] (1983)
• Three Sacred Hymns (1983–84)
• Concerto for Mixed Chorus (1984–85)

Камерна музика

• String Quartet No. 1 (1966)
• Serenade for violin, clarinet, double-bass, piano and percussion (1968)
• Sonata No. 2 for violin and piano "Quasi una Sonata" (1968; orchestrated, 1987)
• Canon in Memoriam Igor Stravinsky, for string quartet (1971)
• Suite in the Old Style, for violin and piano or harpsichord (1972)
• Gratulationsrondo, for violin and piano (1973)
• Hymn I for cello, harp and timpani (1974)
• Hymn II for cello and double-bass (1974)
• Hymn III for cello, bassoon, harpsichord and bells or timpani (1974)
• Hymn IV for cello, bassoon, double-bass, harpsichord, harp, timpani and bells (1974–1979)
• Prelude in Memoriam Dmitri Shostakovich, for 2 violins (1975)
• "Cantus Perpetuus" for keyboard instrument and percussion (1975)
• Quintet for piano and strings (1972–76)
• "Stille Nacht", arr. for violin and piano (1978)
• Sonata No. 1 for violoncello and piano (1978)
• Stille Musik, for violin and violoncello (1979)
• Hommage to Stravinsky, Prokofiev and Shostakovich, for piano six hands (1979)
• String Quartet No. 2 (1981)
• Septet for flute, two clarinets, violin, viola, cello and harpsichord or organ (1981–1982) (1. Introduction. Moderato; 2. Perpetuum mobile. Allegretto; 3. Choral. Moderato)