Википедија

Анди

Анди (шп. Cordillera de los Andes) представљају венац планина на западу Јужне Америке [1]уз саму обалу Тихог океана. Представљају наставак северног венца Кордиљера од Карипског мора до Огњене земље, на дужини од 8.900 km. Протежу се кроз седам држава Јужне Америке. Највиши врх Анда је Аконкагва 7040 м. Анди су најдужи континентални планински масив на свету. Они формирају непрекидну планину дуж западне ивице Јужне Америке. Овај планински ланац је најшири између латитуда 18° јужно и 20° јужно. Његова просечна висина је око 4000 m. Анди се протежу од севера ка југу кроз седам јужноамеричких држава: Венецуела, Колумбија, Еквадор, Перу, Боливија, Аргентина и Чиле.

Анди
Кечуански: Анти(с/куна)
Панорама планског венца Анди и његовог обрадивог земљишта у округу Бојака, Колумбија.
Географске карактеристике
Највиша тачкаАконкагва
Ндм. висина6961 m
Врх масиваОкруг Лас Херас, Мендоза, Аргентина
Димензије
Дужина7000 km
Ширина500 km
Географија
ДржавеАргентина, Боливија, Чиле, Колумбија, Еквадор, Перу, Венецуела
Сателитска слика Анда
„Коно де Арита“ у Пуна де Атаками, Салта (Аргентина).
Поглед из ваздуха на Аконкагву.

Анди се уздужно подељени у неколико венаца, који су раздвојени интермедијарним депресијама. Анди су локација са неколико високих платоа. На неким од њих се налазе велики градови као што су Кито, Богота, Арекипа, Медељин, Сукре, Мерида и Ла Паз. Алтиплано плато је други по висини након Тибетанског платоа. Ови планински ланци се групишу у три главне целине на бази климе: Тропски Анди, Суви Анди, и Влажни Анди. Анди су исто тако део америчких Кордиљера, ланца планинских венаца који се састоје од скоро непрекидне секвенце планинских венаца који формирају западну основу Северне Америке, Централне Америке, Јужне Америке и Антарктика.

Анди су највећи планински ланац на свету изван Азије. Највиша планина изван Азије, планина Аконкагва, уздиже се на висину од око 6961 m изнад мора. Врх вулкана Чимборасо у еквадорским Андима је даље од центра Земље од било које друге локације на земљиној површини, услед екваторијалног испупчења узрокованог земљином ротацијом. Највиши вулкани на Земљи су у Андима, укључујући Охос дел Саладо на граници Чилеа и Аргентине, који се уздиже до 6,893 m.

Набирање Анда на њиховом источном ободу започето је већ крајем палеозоика. Њихов дуги и високи труп издигнут је у терцијару у целости. Садашњи рељеф Анди су добили крајем најмлађег терцијарног раздобља, плиоцена, када се извршило последње јако издизање и када је подмлађена ерозија почела урезивати садашње облике.

Етимологија уреди

Етимологија речи Анди је била предмет расправа. Већински консензус је да назив потиче од Кечуанске речи анти, која значи "исток"[2] као у Антисују (Кечуански за „источни регион“),[2] један од четири региона царства Инка.

Географија уреди

 
Поглед из ваздуха на долину Карбахал у Огњеној земљи Анда

Анди се могу поделити у три секције:

  1. Јужни Анди (јужно од Љуљаиљака) у Аргентини и Чилеу;
  2. Централни Анди У Еквадору, Перуу, и Боливији
  3. Северни Анди (северно од Нудо де Паста) у Венецуели и Колумбији, који се састоје од три паралелна ланца, западног, централног, и источног (западни, централни и источни кордиљери).

У северном делу Анда, изоловани ланац Сијера Невада де Санта Марта се често сматра делом Анда. Термин кордиљери потиче од шпанске речи cordel,[3] са значењем „канап“. Ланац Анда је око 200 km широк по својој целокупној дужини, изузев у Боливијској флексури, где има ширину од око 640 km. Острва Приветринских Антила Аруба, Бонер, и Курасао, која леже у Карипском мору уз обалу Венецуеле, су сматрана потопљеним врховима екстремне северне ивице Андског ланца, али текуће геолошке студије показују да таква симплификација не оправдава комплексне тектонске границе између Јужно Америчког и Карибског платоа.[4]

Геологија уреди

Анди су мезозоичко–терцијарни орогенезни планински појас дуж ватреног појаса Пацифика, зоне вулканске активности која обухвата Пацифички обруч Америка, као и Азијско-Пацифичког региона. Анди су резултат процеса тектонике плоча, узрокован субдукцијом океанске коре испод Јужноамеричке плоче. То је резултат конвергентне границе плоча између Насканске плоче и Јужноамеричке плоче. Главни узрок пораста Анда је компресија западног обода Јужноамеричке плоче услед субдукције Насканске плоче и Антарктичке плоче. На истоку, венац Анда је ограничен са неколико седиментних басена, као што су Ориноко, Амазонски басен, Мадре де Диос и Гран Чако, који одвајају Анде од древних кратона у источној Јужној Америци. На југу, Анди деле дугу границу са бившим Патагонијским тераном. На западу, Анди се завршавају у Тихом океану, мада се Перуанко-Чилеански јарак може сматрати њиховим ултиматним западним лимитом. Са географског гледишта, сматра се да је западна граница Анда обележена појавом приобалске низије и мање наборане топографије. Анди садрже велике количине руде гвожђа лоциране у многим планинама унутар ланца.

Андска орогенеза има серију кривина или ороклина. Боливијски ороклин је конкавно повијен дуж обале Јужне Америке и планина Анди на око 18° ЈГШ.[5][6] У тој тачци оријентација Анда се мење из северозападне у Перуу у јужну у Чилеу и Аргентини.[6] Сегменти Анда северно и јужно од ороклина су ротирани 15° до 20° супротно смеру казаљки на сату и у смеру казаљки на сату, респективно.[6][7] Боливијска ороклинска област се преклапа са облашћу максималне ширине Алтиплано платоа и према Исаксу (1988) ороклин је повезан са скраћивањем коре.[5] Специфична тачка на 18° Ј где се обала превија је позната као „Арикин лакат”".[8] Даље на југ лежи Маиро ороклин или Маиро транзициона зона лоцирана између 30° ЈГШ и 38° ЈГШ са прекидом тренда на 33° ЈГШ.[9] У близини јужног врха Анда лежи Патагонијски ороклин.[10]

Орогенеза уреди

Главни чланак: Орогенеза Анда

Западни обод Јужноамеричке плоче је било место неколико преандијких орогенеза од барем касног протерозоика и раног палеозоика, кад се неколико терана и микроконтинената сударило и повезало са древним кратонима источне Јужне Америке, до тада јужноамеричког дела Гондване.

Формирање модерних Анда је почело са догађајима током тријаса кад је Пангеа почела да се распада, што је довело до формирања неколико рифтова. Развој се наставио током периода јуре. Током периода креде Анди су почели да попримају њихову садашњу форму, путем подизања, формирања раседа и набора седиментарних и метаморфних стена древних кратона на истоку. Издизање Анда није било константно, и различити региони имају различите степене тектонског стреса, издизања, и ерозије.

Тектонске силе изнад зоне субдукције заједно са целокупном западном обалом Јужне Америке где Насканска плоча и део Антарктичке плоче клизе испод Јужноамеричке плоче настављају да производе текућа орогена догађања која доводе до мањих и већих земљотреса и вулканске ерупције до данашњег дана. На екстремном југу, главни трансформни расед раздваја Огњену земљу од мале Скотијске плоче. Дуж 1000 km широког Дрејковог пролаза леже планине Антарктичког полуострва јужно од Скотијске плоче која изгледа да је наставак Андског ланца.

Региони непосредно источно од Анда доживљавају серију промена које су последица орогенезе Анда. Делови Сунсаске орогенезе у Амазонијском кратону су нестали са површине надвлачењем Анда.[11] Сијера де Кордоба, где се ефекти древне Пампеанске орогенезе могу уочити, дугују своје модерно издигнуће и рељеф Андској орогенези у терцијару.[12] Даље на југ у јужној Патагонији почетак андске орогенезе је узроковао да Магаљанески басен еволуира из екстензивног изалучног басена током мезозоика до компресионог предњег басена током кенозоика.[13]

Андски вулкански појас уреди

Андски вулкански појас је главни вулкански појас дуж Андских кордиљера. Простире се кроз Аргентину, Боливију, Чиле, Колумбију, Еквадор и Перу. Формиран је као резултат субдукције Наска и Антарктичке плоче под Јужноамеричку плочу. Појас је подељен на четири главне вулканске зоне које су раздвојене вулканским „јазовима”. Вулкани у појасу разноврсни су у погледу морфологије, карактера ерупције и њених продуката. Неке разлике међу вулканима проистичу из њихове локације, односно припадању одређеној вулканској зони, мада постоје и значајне разлике унутар истих вулканских зона, па чак и између суседних вулкана. Упркос томе што су за овај појас карактеристични калк-алкални и субдукциони вулканизам, због присуства система рифтова и зона истезања, транспресионих раседа, субдукције средњоокеанских гребена и ланаца подморских планина, као и због великих распона у дебљини Земљине коре и путева издизања магме, односно различитих количина асимиловане Земљине коре, он се одликује широким спектром вулканско-тектонских поставки.

Ромерал у Колумбији је најсевернији активни вулкан Андског вулканског појаса.[14] Јужно од 49° ЈГШ, у оквиру аустралне вулканске зоне, вулканска активност опада са најјужнијим вулканом Фуегуином у архипелагу Огњена земља.

Клима и хидрологија уреди

Види још: Тропски анди, Суви Анди и Влажни Анди
 
Централни Анди
 
Боливијски Анди

Клима у Андима знатно варира у зависности од латитуде, надморске висине и близине мора. Температура, атмосферски притисак и влажност су нижи на вишим надморским висинама. Јужна секција је кишна и хладна, док је централна сува. Северни Анди су типично кишни и топли, са просечном температуром од 18 °C у Колумбији. Клима се може драстично променити на веома кратким растојањима. Кишне шуме постоје само неколико миља од снегом покривеног врха Котопакси. Планине имају велики ефекат на температуре оближњих области. Линија снега[15] зависи од локације. Она је између 4,500 and 4,800 m (14,76 and 15,75 ft) у тропско еквадорским, колумбијским, венецуеланским, и северно перуанским Андима, подиже се до 4,800—5,200 m (15,75—17,06 ft) на сувљим планинама јужног Перуа јужно до северног Чилеа јужно до око 30°Ј, затим се спушта на 4500 m на Аконкагви на 32°Ј, 2000 m на 40°Ј, 500 m на 50°Ј, и само 300 m у Огњеној земљи на 55°Ј; од 50°Ј, неколико од највећих глечера спушта се до нивоа мора.[16]

Анди Чилеа и Аргентине се могу поделити у две климатске и глациолошке зоне: Суви Анди и Влажни Анди.[17] Пошто се Суви Анди протежу од латитуда Атакама пустиње до области реке Мауле, преципитација је у знатној мери спорадична и јављају се знатне температурне осцилације. Линија равнотеже може се драстично померити током кратких временских периода, остављајући целокупне глечере у аблационој области или у акумулационој области.

У високим Андима централног Чилеа и провинције Мендоза, камени глечери[18] су већи и чешћи од ледених глечера;[19] до тога долази услед високог излагања сунчевом зрачењу.[20]

Преципитација се повећава са надморском висином. Упркос тога преовладавају семиаридни услови на висинама од скоро 7000 m највиших планина Анда. Ова сува степенска клима се сматра типичном за суптропску позицију на 32–34° Ј. Дна долина немају шуме, већ само патуљасто жбуње. Највећи глечери, као што су Пломо и Орконес глечери, не досежу чак ни 10 km дужине и имају само незнатну дебљину леда. Међутим, у глацијалним временима, пре око 20.000 година, глечери су били више од десет пута дужи. На источној страни ове секције Мендозиних Анда, они су текли на ниже до 2060 m, а на западној страни до око 1220 m.[21][22] Масиви Серо Аконкагве (6,961 m),[23][24][25] Серо Тупунгато (6,550 m) и Невадо Хункал (6,110 m) су десет километара један од другог и били су повезани заједничком мрежом ледених струја. Андске дендритске глечерске руке, нпр. компоненте долине глечера, су биле до 112,5 km дуге, преко 1020, нпр. 1250 m дебеле и премоштавале су вертикално растојање од 5150 m. Климатска глечерска линија снега је била спуштена са садашњих 4600 m на 3200 m током глечерских времена.[21][26][27][28][29][30][31][32][33]

Подела уреди

Планински венац Анда дели се на пет физичко-географских целина: Карипски Анди и Северни Анди у екваторијалном и субекваторијалном појасу, затим Централни Анди у тропском појасу, Чилеанско-аргентински Анди у суптропском појасу и на крају Јужни (Патагонијски) Анди у умереним пределима.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 49. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ а б Teofilo Laime Ajacopa, Diccionario Bilingüe Iskay simipi yuyayk'ancha, La Paz, 2007 (Quechua-Spanish dictionary)
  3. ^ „CORDILLERA”. etimologias.dechile.net. Приступљено 27. 12. 2015. 
  4. ^ Miller, Meghan S.; Levander, Alan; Niu, Fenglin; Li, Aibing (23. 6. 2008). „Upper mantle structure beneath the Caribbean-South American plate boundary from surface wave tomography” (PDF). Journal of Geophysical Research. 114 (B1): B01312. Bibcode:2009JGRB..114.1312M. S2CID 55827836. doi:10.1029/2007JB005507. Архивирано из оригинала (PDF) 5. 6. 2010. г. Приступљено 21. 11. 2010. 
  5. ^ а б Isacks, Bryan L. (1988), „Uplift of the Central Andean Plateau and Bending of the Bolivian Orocline” (PDF), Journal of Geophysical Research, 93 (B4): 3211—3231, Bibcode:1988JGR....93.3211I, doi:10.1029/jb093ib04p03211 
  6. ^ а б в Kley, J. (1999), „Geologic and geometric constraints on a kinematic model of the Bolivian orocline”, Journal of South American Earth Sciences, 12 (2): 221—235, Bibcode:1999JSAES..12..221K, doi:10.1016/s0895-9811(99)00015-2 
  7. ^ Beck, Myrl E. (1987), „Tectonic rotations on the leading edge of South America: The Bolivian orocline revisited”, Geology, 15 (9): 806—808, Bibcode:1987Geo....15..806B, doi:10.1130/0091-7613(1987)15<806:trotle>2.0.co;2 
  8. ^ Prezzi, Claudia B.; Vilas, Juan F. (1998). „New evidence of clockwise vertical axis rotations south of the Arica elbow (Argentine Puna)”. Tectonophysics. 292 (1–2): 85—100. Bibcode:1998Tectp.292...85P. doi:10.1016/s0040-1951(98)00058-4. 
  9. ^ Arriagada, César; Ferrando, Rodolfo; Córdova, Loreto; Morata, Diego; Roperch, Pierrick (2013), „The Maipo Orocline: A first scale structural feature in the Miocene to Recent geodynamic evolution in the central Chilean Andes” (PDF), Andean Geology, 40 (3): 419—437 
  10. ^ Charrier, Reynaldo; Pinto, Luisa; Rodríguez, María Pía (2006). „3. Tectonostratigraphic evolution of the Andean Orogen in Chile”. Ур.: Moreno, Teresa; Gibbons, Wes. Geology of Chile. Geological Society of London. стр. 5—19. ISBN 9781862392199. 
  11. ^ Santos, J.O.S.; Rizzotto, G.J.; Potter, P.E.; McNaughton, N.J.; Matos, R.S.; Hartmann, L.A.; Chemale Jr., F.; Quadros, M.E.S. (2008). „Age and autochthonous evolution of the Sunsás Orogen in West Amazon Craton based on mapping and U–Pb geochronology”. Precambrian Research. 165 (3–4): 120—152. Bibcode:2008PreR165120S Проверите вредност параметра |bibcode= length (помоћ). doi:10.1016/j.precamres.2008.06.009. Приступљено 15. 12. 2015. 
  12. ^ Rapela, C.W.; Pankhurst, R.J; Casquet, C.; Baldo, E.; Saavedra, J.; Galindo, C.; Fanning, C.M. (1998). „The Pampean Orogeny of the southern proto-Andes: Cambrian continental collision in the Sierras de Córdoba” (PDF). Ур.: Pankhurst, R.J; Rapela, C.W. The Proto-Andean Margin of Gondwana. 142. Geological Society, London, Special Publications. стр. 181—217. Приступљено 7. 12. 2015. 
  13. ^ Wilson, T.J. (1991). „Transition from back-arc to foreland basin development in the southernmost Andes: Stratigraphic record from the Ultima Esperanza District, Chile”. Geological Society of America Bulletin. 103 (1): 98—111. Bibcode:1991GSAB..103...98W. doi:10.1130/0016-7606(1991)103<0098:tfbatf>2.3.co;2. 
  14. ^ „Romeral”. Volcano.si.edu. 29. 3. 2012.  Global Volcanism Program
  15. ^ Singh, Vijay P.; Singh, Pratap; Haritashya, Umesh K. (2011). Encyclopedia of Snow, Ice and Glaciers. Springer Science & Business Media. стр. 1024. ISBN 9789048126422. 
  16. ^ „Climate of the Andes”. Архивирано из оригинала 14. 12. 2007. г. Приступљено 9. 12. 2007. 
  17. ^ „Glaciers of the Dry Andes”. Louis Lliboutry, USGS. Приступљено 21. 12. 2008. 
  18. ^ Whalley, W. Brian (2003). „Rock glaciers and protalus landforms: Analogous forms and ice sources on Earth and Mars”. Journal of Geophysical Research. 108 (E4): 8032. Bibcode:2003JGRE..108.8032W. doi:10.1029/2002JE001864. 
  19. ^ Orlove, Ben (2008). Darkening Peaks: Glacier Retreat, Science, and Society. Berkeley: University of California Press. стр. 196—202. 
  20. ^ Jan-Christoph Otto, Joachim Götz, Markus Keuschnig, Ingo Hartmeyer, Dario Trombotto, and Lothar Schrott (2010). Geomorphological and geophysical investigation of a complex rock glacier system – Morenas Coloradas valley (Cordon del Plata, Mendoza, Argentina)
  21. ^ а б Kuhle, M. (2011): The High-Glacial (Last Glacial Maximum) Glacier Cover of the Aconcagua Group and Adjacent Massifs in the Mendoza Andes (South America) with a Closer Look at Further Empirical Evidence. Development in Quaternary Science, Vol. 15 (Quaternary Glaciation – Extent and Chronology, A Closer Look, Eds: Ehlers, J.; Gibbard, P.L.; Hughes, P.D.), 735–738. (Elsevier B.V., Amsterdam).
  22. ^ Brüggen, J. (1929): Zur Glazialgeologie der chilenischen Anden. Geol. Rundsch. 20, 1–35, Berlin.
  23. ^ „Informe científico que estudia el Aconcagua: el Coloso de América mide 6.960,8 metros” [Scientific Report on Aconcagua, the Colossus of America measures 6960,8 m] (на језику: Spanish). Universidad Nacional de Cuyo. 4. 9. 2012. Архивирано из оригинала 8. 9. 2012. г. Приступљено 3. 12. 2017. 
  24. ^ Forbes, William (2014). McColl, R.W., ур. Encyclopedia of World Geography, Volume 1 Facts on File Library of World Geography. 1. Infobase Publishing. стр. 3. ISBN 978-0-8160-7229-3. Приступљено 23. 9. 2016. 
  25. ^ „South American Explorer”. South American Explorers Club (4–19). 1979. Архивирано из оригинала 22. 9. 2016. г. Приступљено 22. 9. 2016 — преко University of Texas. 
  26. ^ Kuhle, M. (1984): Spuren hocheiszeitlicher Gletscherbedeckung in der Aconcagua-Gruppe (32–33° S). In: Zentralblatt für Geologie und Paläontologie Teil 1 11/12, Verhandlungsblatt des Südamerika-Symposiums 1984 in Bamberg: 1635–1646.
  27. ^ Kuhle, M. (1986): Die Vergletscherung Tibets und die Entstehung von Eiszeiten. In: Spektrum der Wissenschaft 9/86: 42–54.
  28. ^ Kuhle, M. (1987): Subtropical Mountain- and Highland-Glaciation as Ice Age Triggers and the Waning of the Glacial Periods in the Pleistocene. In: GeoJournal 14 (4); Kluwer, Dordrecht/ Boston/ London: 393–421.
  29. ^ Kuhle, M. (1988). „Subtropical Mountain- and Highland-Glaciation as Ice Age Triggers and the Waning of the Glacial Periods in the Pleistocene”. Chinese Translation Bulletin of Glaciology and Geocryology. 5 (4): 1—17.  (in Chinese language).
  30. ^ Kuhle, M. (1989): Ice-Marginal Ramps: An Indicator of Semiarid Piedmont Glaciations. In: GeoJournal 18; Kluwer, Dordrecht/ Boston/ London: 223–238.
  31. ^ Kuhle, M. (1990): Ice Marginal Ramps and Alluvial Fans in Semi-Arid Mountains: Convergence and Difference. In: Rachocki, A.H., Church, M. (eds.): Alluvial fans – A field approach. John Wiley & Sons Ltd, Chester-New York-Brisbane-Toronto-Singapore: 55–68.
  32. ^ Kuhle, M. (1990): The Probability of Proof in Geomorphology – an Example of the Application of Information Theory to a New Kind of Glacigenic Morphological Type, the Ice-marginal Ramp (Bortensander). In: GeoJournal 21 (3); Kluwer, Dordrecht/ Boston/ London: 195–222.
  33. ^ Kuhle, M. (2004): The Last Glacial Maximum (LGM) glacier cover of the Aconcagua group and adjacent massifs in the Mendoza Andes (South America). In: Ehlers, J., Gibbard, P.L. (Eds.), Quaternary Glaciation— Extent and Chronology. Part III: South America, Asia, Africa, Australia, Antarctica. Development in Quaternary Science, vol. 2c. Elsevier B.V., Amsterdam, pp. 75–81.

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Анди на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анди&oldid=27549927”