Белорепи јелен
Белорепи јелен или вирџинијски јелен (лат. Odocoileus virginianus) је врста јелена која као аутохтона врста насељава већи део Северне Америке и северозапад Јужне (све до Перуа и Боливије).[1][2] Уведен је и на Нови Зеланд, сва острва Великих Антила (Куба, Јамајка, Хаити и Порторико[3]), и неке земље у Европи, као што су Чешка, Финска, Румунија, Србија, Немачка и Француска.[4]
| Белорепи јелен | |
|---|---|
| |
| Мужјак | |
| |
| Женка | |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Chordata |
| Класа: | Mammalia |
| Ред: | Artiodactyla |
| Породица: | Cervidae |
| Потпородица: | Capreolinae |
| Род: | Odocoileus |
| Врста: | O. virginianus
|
| Биномно име | |
| Odocoileus virginianus (Zimmermann, 1780)
| |
| Подврсте | |
|
38, види текст | |
| |
| White-tailed deer range map | |
| Синоними | |
| |
Опис уреди
Боја крзна белорепог јелена је црвено-смеђа у пролеће и лето, а током јесени и зиме прелази у сиво-смеђу. Препознатљив је по карактеристичној белој доњој страни репа. Реп подиже када је узбуњен како би упозорио грабљивца да је откривен.[5]
Популација белорепог јелена у Њујорку је потпуно беле боје осим носа и папака (није последица албинизма). Бивше војно складиште Сенека у њујоршком граду Ромулусу има највећу познату концентрацију белих јелена. На овом подручју је бели јелен захваљујући заштити достигао велику бројност. Индикација старости јелена је дужина њушке и боја длаке, старији јелени теже да имају дуже њушке и сивља крзна. Хоризонталне зенице белорепог јелена омогућавају му добар ноћни вид и вид у боји током дана.
Белорепи јелен значајно варира у величини, углавном следећи Аленово правило[6] и Бергманово правило[6] да је просечна величина већа што је животиња удаљенија од екватора. Мужјаци у Северној Америци обично теже 68 до 136 kg,[7] али су зрели мужјаци тешки преко 180 kg забележени у најсевернијим крајевима њиховог ареала, пре свега у Минесоти, Онтарију и Манитоби. Године 1926. Карл Џ. Ленандер млађи је измерио тежину одстрељеног мужјака белорепог јелена у близини Тофтеа у Минесоти, који је након што су му извађени унутрашњи органи био тежак 183 kg, на основу чега је процењено да је док је био жив био тежак 232 kg.[8] Женке (кошуте) у Северној Америци обично теже 40-90 kg. Женке из тропских крајева и са Флорида Киза значајно су мање од јединки из крајева са умереном климом, у просеку теже 35-50 kg, али забележени су и случајеви женки тешких само 25 kg.[9] Белорепи јелени са Анда већи су од осталих тропских јелена ове врсте и имају густо крзно благо вуненог изгледа. Дужина се креће од 95−220 cm, укључујући реп од 10−37 цм, а висина у раменима је 53−120 cm.[10][11] Укључујући све подврсте, просечна тежина одраслих мужјака током лета је 68 kg, а одраслих женки је 45,3 kg. Међу највећим је врстама јелена у Северној Америци, а највећа је у Јужној Америци.[12]
Белорепи јелен има двобојни вид са плавом и жутом као основним бојама;[13] за разлику од њега човек има тробојни вид. Дакле, белорепи јелен има проблем да распозна нијансе наранџасте и црвене које су човеку видљиве.[14]
Мужјацима сваке године поново расту рогови. Отприлике једна од 10.000 женки такође има рогове, мада се то обично повезује са фримартинизмом.[15]
Подврсте уреди
На свету постоји 26 подврста. Седамнаест од њих се налази у Северној Америци (на мапи распрострањености подврста оне су представљене бројевима (који се на списку подврста налазе у заградама)).[16]
Северна Америка уреди
- O. v. acapulcensis (1)– (приобаље јужног Мексика)
- O. v. borealis (2)– северни белорепи јелен (највећа и најтамнија подврста)
- O. v. carminis (4)– (тексашко мексичка граница)
- O. v. chiriquensis (5)– (Панама)
- O. v. clavium (6)– (Флорида Киз)
- O. v. couesi (7)– (Аризона)
- O. v. dacotensis (9)– дакотски белорепи јелен (једна од најсевернијих и друга по величини подврста)
- O. v. hiltonensis (12)– (Хилтон Хед Ајленд недалеко од обале Јужне Каролине)
- O. v. leucurus (13)– (приобаље Орегона)
- O. v. macrourus (14)– (Средњи запад САД)
- O. v. mcilhennyi (15)– (приобаље Луизијане)
- O. v. mexicanus (17)– (средњи Мексико)
- O. v. miquihuanensis (18)– (северни Мексико)
- O. v. nelsoni (19)– (од унутрашњости јужног Мексика до Никарагве)
- O. v. nemoralis (20)– (од карипског приобаља јужног Мексика до Панаме)
- O. v. nigribarbis (21)– (приобаље Џорџије)
- O. v. oaxacensis (22)– (јужни Мексико)
- O. v. ochrourus (23)– (запад Канаде и САД)
- O. v. osceola (24)– (приобаље Флориде)
- O. v. rothschildi (26)– (панамско острво Којба)
- O. v. seminolus (27)– (Флорида)
- O. v. sinaloae (28)– (јужни Мексико)
- O. v. taurinsulae (29)– (Бул Ајленд у Јужној Каролини)
- O. v. texanus (30)– (од Тексаса до Јужне Дакоте)
- O. v. thomasi (31)– (јужни Мексико)
- O. v. toltecu (32)– (од јужног Мексика до Ел Салвадора)
- O. v. venatorius (35)– (Хантинг Ајленд у Јужној Каролини)
- O. v. veraecrucis (36)– (карипско приобаље Мексика)
- O. v. virginianus (37)– (јужне државе САД)
- O. v. yucatanesis (38)– (северни Јукатан у јужном Мексику)
Јужна Америка уреди
- O. v. cariacou (3)– (Француска Гвајана и северни Бразил)
- O. v. curassavicus (8)– (Курасао)
- O. v. goudotii (10)– (Колумбија (Анди) и западна Венецуела)
- O. v. gymnotis (11)– (северна половина Венецуеле, укључујући област Љанос)
- O. v. margaritae (16)– (острво Маргарита)
- O. v. nemoralis (20)– (од карипског приобаља јужног Мексика до Панаме)
- O. v. peruvianus (25)– (Перу и Боливија)
- O. v. tropicalis (33)– (Перу и Еквадор, могуће и Колумбија)
- O. v. ustus (34)– (Еквадор, могуће и јужна Колумбија и северни Перу)
 |
 |
Извори уреди
- ^ а б Gallina, S. & Lopez Arevalo, H. (2016). „Odocoileus virginianus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2021.1. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 9. 6. 2021.
- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 125. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ islaculebra.com
- ^ „White-tailed Deer (Odocoileus virginianus)”. www.arthurgrosset.com.
- ^ Bildstein, Keith L. (мај 1983). „Why White-Tailed Deer Flag Their Tails”. The American Naturalist. 121 (5): 709—715. JSTOR 2460873. S2CID 83504795. doi:10.1086/284096.
- ^ а б „North American White-tailed Deer” (PDF). www.whitetailsunlimited.com.
- ^ „White-tailed Deer - Odocoileus virginianus - NatureWorks”. nhpbs.org.
- ^ „The Outdoor Life Book of World Records”. Outdoor Life. Приступљено 20. 2. 2011.
- ^ „White-tailed deer and red brocket deer of Costa Rican Fauna”. 1-costaricalink.com. Архивирано из оригинала 30. 12. 2010. г. Приступљено 20. 2. 2011.
- ^ „ADW: Odocoileus virginianus: Information”. Animaldiversity.ummz.umich.edu. 13. 2. 2011. Приступљено 20. 2. 2011.
- ^ Boitani, Luigi, Simon & Schuster's Guide to Mammals. Simon & Schuster/Touchstone Books . 1984. ISBN 978-0-671-42805-1.
- ^ science.smith.edu (2011). Архивирано 2012-06-20 на сајту Wayback Machine
- ^ VerCauteren, Kurt C.; Pipas, Michael J. (2003). „A review of color vision in white-tailed deer”. Wildlife Society Bulletin. 31 (3): 684—691.
- ^ FWC, Deer colorblind to orange, but if you glow ... Архивирано на сајту Wayback Machine (13. октобар 2016), Wakulla.com, February 23, 2009. This is a report of
G. H. Jacobs, J. F. Deegan, J. Neitz, B. P. Murphy, K. V. Miller & R. L. Marchinton, "Electrophysiological measurements of spectral mechanisms in the retinas of two cervids: white-tailed deer (Odocoileus virginianus) and fallow deer (Dama dama)", Journal of Comparative Physiology A, volume 174, number 5, pages 551–557, 1994. - ^ Wislocki, G.B. (1954). „Antlers in Female Deer, with a Report of Three Cases in Odocoileus”. Journal of Mammalogy. 35 (4): 486—495. JSTOR 1375571. doi:10.2307/1375571.
- ^ „Odocoileus virginianus”. www.fs.fed.us. Приступљено 8. 6. 2020.
Литература уреди
- Burnie D.; Wilson D.E., ур. (2005). Animal: The Definitive Visual Guide to the World's Wildlife. DK Adult. ISBN 978-0-7894-7764-4.
- Wilson, D.E.; Reeder, D.M., ур. (2005). Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd ed.). Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494.
Спољашње везе уреди
.png){kind=small}
