Битка код Суфетула
Битка код Суфетула одиграла се 647. године између Арапских-муслиманских санага Рашидунског калифата и Византијског Егзархата Африке.[1]
| Битка код Суфетула | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Византијско-арапски ратови | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Рашидунски калифат | Византија | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
Абдулах ибн Сад Укба ибн Нафи Абд Алах ибн ел Зубајр | Георгије Патрицијан † | ||||||
| Јачина | |||||||
| 2о.000 људи | непознато | ||||||
Позадина уреди
Егзархат Африке био је у унутрашњим превирањима услед сукоба који је избио између већинског православног становништва оданом одлуци Халкедонског сабора и заступника монотелитизма, који је био покушај помирења православаца и монофизита који је осмислио и промовисао цар Ираклије 638. год.
У периоду од 642–643. год, Арапи су заузели Киренајку и источну половину Триполитаније , Заједно са Триполијем. Била је то само наредба калифа Омара (в. 634–644) која је зауставила њихово даље напредовање на запад.[2]
Године 646, егзарх Григори Патриције подигао је побуну против цара Констанса II. Очигледан повод за ово била је његова каснија подршака Монотелитизму, али је несумњиво била и реакција на муслиманско освајање Египта и претњу коју је оно представљало по византијску Африку. Изгледа да је побуна нашла широког одзива међу грађанима, не само међу романизованим становништвом африке, већ и међу берберима у унутрашњости.
Битка уреди
Године 647, Омаров наследник Усман наредио је Абдулаху ибн Саду да нападне Егзархат са снагама од 20 00 људи. Муслимани су напали западну Триполитнију и напредовали до северне границе визатијске провинције Бизацена. Григориоје се суочио са Арапима након њиховог повратка у Сефетулу , али је био побеђен и убијен.[3] Агапије од Хијераполиса и неки сиријски извори тврде, да је преживео пораз и побегао у Константнинопољ, где се измирио са Констансом, али већина савремених историчара прихвата као тачне податке из арапских хроника о његовој смрти у бици. Арапски извори тврде и да су Арапи заробили Григориеву ћерку, која се борила на страни свога оца. Она је поведена назад у Египат као део ратног плена, али је за време марша пала са своје камиле, и на лицу места је убијена.[4]
Последице уреди
Након Григоријеве смрти, Арапи су похарали Сафетулу и извршили поход широм цело Егзархата, док су се Византијци повукли у своја утврђења. Неспособни да униште византијска утврђења, и задовољни огромним размерама пљачке кје су спровели, Арапи су пристали да се повуку у замену за исплату изузетно великог откупа у злату.[5]
Упркос томе да овај арапски напад није био праћен другим нападима у неко догледно време, и поновном успостављању веза са Константинопољем, визнтијска владавина над Африком била је уздрмана до својих самих корена григоријевом побуном и арапском победом. Берберска племена појединачно су отказала верност царству, а изгледа да је и већина Јужног Туниса успела да се извуче ван контроле Картагине.[6]Тако је битка код Суфетулеа " крај, који је мање више већ био близу, али незбежан, византијске доминације у Африци.[7]
Референце уреди
- ^ Kaegi, Walter E. (2010). Muslim Expansion and Byzantine Collapse in North Africa. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19677-2.
- ^ Diehl 1896, стр. 557–558
- ^ Pringle 1981, стр. 47
- ^ Diehl 1896, стр. 559
- ^ Diehl 1896, стр. 559–560
- ^ Diehl 1896, стр. 560–561
- ^ Diehl 1896, стр. 562
Литература уреди
- Diehl, Charles (1896). L'Afrique byzantine: histoire de la domination byzantine en Afrique (533-709) (на језику: French). Paris.
- Kaegi, Walter E. (2010). Muslim Expansion and Byzantine Collapse in North Africa. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19677-2.