Бошко Миленковић
Бошко Миленковић – Бата (Беч, 2. новембар 1909 — Београд, 1955) био је југословенски аутомобилиста.
| Бошко Миленковић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 2. новембар 1909. |
| Место рођења | Беч,  Аустроугарска |
| Датум смрти | 1955. (45/46 год.) |
| Место смрти | Београд,  Социјалистичка Федеративна Република Југославија |
| Држављанство |  Србин/Југословен |
| Тимске информације | |
| Број болида | 12 |
| Статистика каријере | |
| Прва трка | Трке на Авали 1932. - трећи |
| Прва победа | Сљеме 1937. |
| Последња трка | Велика награда Београда 1939. - четврти |
Рођен је 1909. у Бечу, који је тада био главни град Аустроугарске царевине, од оца Србина, трговца, и мајке француско-немачког порекла. За време Првог светског рата, досељава се са породицом у Београд.
Отац му умире 1921, а Бошко живи од наследства, као рентијер и власник неколико стамбених зграда, у београдским друштвеним круговима још познат као врстан виолиниста и заљубљеник у аутомобилизам, што постаје посредством свог пријатеља, чувеног мотоциклисте Воје Иванишевића, тзв. "Деда Воје". 1927. купује први аутомобил, а ускоро има читав мали возни парк.
Прву трку вози 1932. око Авале и заузима треће место. 1935. купује плави Бугати Т51, и у њему осваја трке на Сљемену 1937. и Дорћолу 22. маја 1938.[1] У јесен исте године, на тркама у Клужу, у Румунији, слеће са пута и трпи квар на мењачу, који ипак успева да поправи до септембра 1939, на време за Београдски Гран При.
Београдски Гран При уреди
На тркама око Калемегдана, као једини представник Краљевине Југославије са, у поређењу са осталим такмичарима, инфериорним болидом, поменутим Бугатијем,[2] Миленковић заузима четврто место, иза шампиона Италијана Нуволарија, и немачких возача фон Браухича и најпосле Хермана Милера.
Миленковић је доста времена изгубио на хлађење мотора, да би на крају завршио такмичење са 19 кругова заостатка у односу на прву тројицу.
После Гран Прија уреди
У јулу 1940. је учествовао у трци на Авали.[3][4]
У априлском бомбардовању Београда, Миленковић је изгубио сав иметак, и после рата је принуђен да ради као возач тролејбуса.
Наводно је 1955. починио самоубиство вешањем, управо у кући Воје Иванишевића. Остаје упамћен као боем, полиглота и романтик који је возио искључиво из задовољства.
Референце уреди
- ^ "Време", 23. мај 1938
- ^ "Политика", 10. авг. 1939
- ^ „Политика”, 14. јул 1940 (фото у Бугатију)
- ^ „Политика”, 15. јул 1940
Спољашње везе уреди
- blic.rs - приступљено 30.08.2014.
- mojsvetbrzine.rs Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016) - приступљено 30.08.2014.
- forum.b92 - приступљено 30.08.2014.
- staribeograd.weebly - приступљено 30.08.2014.