Владимир Туцовић
Владимир Туцовић (Гостиље, код Чајетине, 1874 — Београд, 26. новембар 1947) био је српски официр, учесник Балканских и Првог светског рата и члан организације „Црна рука”. Један је од браће Туцовић.
| владимир туцовић | |||
|---|---|---|---|
 Владимир Туцовић | |||
| Лични подаци | |||
| Датум рођења | 1874. | ||
| Место рођења | Гостиље, код Чајетине, Кнежевина Србија | ||
| Датум смрти | 26. новембар 1947. (72/73 год.) | ||
| Место смрти | Београд, НР Србија, ФНР Југославија | ||
| Професија | војно лице | ||
| Деловање | |||
| Учешће у ратовима | Балкански ратови Први светски рат | ||
| Служба | Војска Краљевине Србије | ||
| Чин | потпуковник | ||
| Одликовања |
| ||
Биографија уреди
Рођен је 1874. године у златиборском селу Гостиљу. Био је син свештеника Јеврема Туцовића и најстарији од тројице браће Туцовић. Његов млађи брат био је Димитрије Туцовић, један од првих српских социјалиста.[1]
Био је трупни официр Војске Краљевине Србије, који је чинове стицао на бојном пољу. Био је један од официра завереника који су учествовали у Мајском преврату.[2] Као веома храбар и способан официр упао је у очи генералштабном офциру Драгутину Димитријевићу Апису, који му је понудио да уђе у тајну организацију „Уједињење или смрт”, погрдно назване „Црна рука”, која је основана 1911. По статуту ове организације морао је да уведе још петорицу нових који би сачињавали његову групу. Он је тада чланство понудио мајорима Јосифу Костићу и Петру Живковићу, али су након открића престолонаследника Александра Карађорђевића о њиховој повезаности са овом тајном организацијом сва тројица била премештена. Туцовић је тада премештен за команданта батаљона у Чачаку.[1] Јосиф Костић и Петар Живковић постаће вође противничке организације "Бела рука" која ће организовати и спровести Солунски процес.
Током 1912. и 1913. године Владимир Туцовић је учествовао у Балканским ратовима за ослобођење јужни крајева Србије. Током ових ослободилачких ратова, Туцовић се противио масивном пљачкању који су вршили нови чиновници. Због ових пљачки дошло је до сукоба између полиције и војске, јер су официри покушали да се одупру пљачки. Тадашњи министар унутрашњих дела Стојан Протић донео је Уредбу којом је грађанска власт стављена изнад војне, што је још више распламсало овај сукоб, који се касније био кобан за „црнорукце”.[1]
Када је 1914. године избио Први светски рат, Туцовић се нарочито истакао у борбама на Церу и борбама на Колубари. Након повлачењу српске војску у Грчку, 1916. године, почеле су нове политичке игре у којима су за сву несрећу окривљени „црнорукци”, а пре свега Апис. Повод за обрачун са члановима „Црне руке”, био је искоришћен неуспели атентат на регента Александра, 11. септембра 1916. године, када је у близини Солуна неко припуцао на његова кола. Одмах потом ухапшени су Драгутин Димитријевић Апис и други члановим организације „Уједињење или смрт”, међу којима и коњички потпуковник Владимир Туцовић.[1]
Процес против Аписа и његових сарадника, одржан је јуна 1917. године, у Солуну и познат је као Солунски процес. Највећу галаму на процесу, од оптужених дизао је Туцовић. Реаговао је на добацивања из публике и псовао ниже официре који су тражили њихову смрт. Устајао је из протеста, иако је то било строго забрањено. У првој пресуди добио је, заједно с Аписом, смртну казну, али је она касније преиначена у двадесет година робије. Након завршетка Првог светског рата и повратка у новостворену државу Југославију, преживели „црнорукци”, међу којима и Туцовић, делом су били помиловани.[1]
Након помиловања, Владимир Туцовић је решио да напусти војну службу. Почео је да се бави трговином дрветом и убрзо постао један од највећих извозника у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Средиште његовог предузећа било је у Травнику, а извозио је дрво у целу Европу. Ипак се обогатио, није заборави старе другове и издржавао је преживеле „црнорукце”. Мухамеду Мехмедбашићу је отворио кафану у Стоцу, где су га протерали са Илиџе, због доласка краља Александра. Материјално је помагао и Мустафу Голубића, који се налазио у изгнанству у Бечу.[1]
Током немачке окупације у Другом светском рату, мирно је живео у окупираном Београду. Након ослобођења Југославије, августа 1945. године био је изабран за већника Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и учествовао је у његовом Трећем заседању.[1]
Умро је 26. новембра 1947. године у Београду.[1]
За своје ратне заслуге одликован је са два Ордена Карађорђеве звезде.[1]
Референце уреди