Википедија

Влад III Цепеш

Влад III (рум. Vlad al III-lea), кнез и војвода Влашки, познат и као Влад Цепеш (рум. Vlad Țepeș — „Влад Набијач“) или Влад Дракула (рум. Vlad Dracula), био је влашки војвода, који је владао Влашком у три наврата: 1448, 1456—1462. и 1476. године.[1] Познат је по томе што је током своје владавине наводно спроводио сурове методе у одбрани од османских освајања, нарочито набијањем на колац, пре свега османлијских заробљеника и њихових помагача. Такође је познат и као инспирација за име вампира у роману Дракула ирског књижевника Брема Стокера.[2]

Влад III Цепеш
рум. Vlad al III-lea Țepeș
Влад Цепеш III - Дракула
Лични подаци
Пуно имеВладислав III Дракула
Датум рођења1431.
Место рођењаСегешвар, Краљевина Угарска
Датум смрти1476.
Место смртинепознато, Влашка
Породица
ПотомствоMihnea cel Rău
РодитељиВлад II Дракул
Василиса Молдавска
ДинастијаДракулести
Период1448, 1456—1462, 1476.
Потпис

Његов отац, Влад II Дракул је био члан Реда Змаја, који је основан да заштити хришћанство у Источној Европи. Влад је поштован као народни херој у Влашкој[3], као и у другим деловима Европе због заштите хришћанске популације северно и јужно од Дунава. Значајан број обичног народа и осталих бојара (племића) преселио се северно од Дунава до Влашке и препознали су га као лидера у одбрани од Османлија.[4]

Име Влада Цепеша налази се и на списку дародаваца манастира Хиландара на Светој Гори.[5]

Име уреди

 
Споменик у родном Сегешвару.

Његово пуно име је Владислав III Дракула. Током свог живота, потписивао се у латинским документима као Wladislaus Dragwlya, vaivoda partium Transalpinarum (1475).[6]

Његов отац Влад II, који је примљен 1431. као члан у Ред Змаја, носио је надимак Дракул, што значи змај. Дракула је генитивна форма речи Дракул, што значи да је он Владислав (од) Дракула.[7][8] Реч Dracu на румунском има значење за ђавола, што је касније довело до погрешних тумачења како је Владислав заправо био ђаво.

Надимак Набијач се везује за сурове методе набијањем на колац противника, које је наводно користио, али му је додељен постхумно, спомиње се тек негде око 1550.[6] Пре тога, међутим, био је познат као Kazıklı Bey (Казика беј) како су га називали у Османском царству.[9]

Младост и породица уреди

Рођен је 1431. у тврђави Сигишоара у Трансилванији. Отац му је био Влад II Дракул, а мајка молдавска принцеза Снежана.[10] Имао је старијег брата Мирчу (Мирослава) и млађег полубрата Радуа (Радослава).[5] Исте године када је рођен, његовог оца је у Нирнбергу немачки цар и угарски краљ Жигмунд Луксембуршки увео у војни хришћански Ред Змаја. [11] Поверен му је задатак борбе с Османлијама на граници Трансилваније и Влашке.[12] Влад Дракул је 1436. збацио Александра Алдеу са престола Влашке и постао влашки кнез. Када се учврстио на престолу видео је да се равнотежа снага мења у корист османског султана Мурата II. Склопио је са Турцима савез против Жигмунда. Године 1438, је учествовао са Османлијама у нападу на Трансилванију, а пратили су га синови Владислав и Мирослав. У том походу је често спашавао хришћане од турског заробљеништва и то је довело до тога да Османлије посумњају у његову оданост. Влад II и његови синови Владислав III и Радослав су приликом посета Мурату 1444. заробљени. Након краткотрајног заточеништва Влад II се заклео на верност султану и као доказ оданости оставио своје синове као таоце.[13]

Друга супруга Влада III Дракуле је била Илона Силађи из Трансилваније, са њом је имао двојицу синова.[14][15]

Талац Османског царства уреди

Влад III и његов млађи полубрат Раду су послани у Егригиз у Малој Азији и стављени у кућни притвор. Тамо су научили турски језик,[4] а Дракула је, наводно посматрајући турске методе мучења, и сам развио јак осећај за окрутност. Насупрот слепој послушности свог полубрата који је прихватио ислам, Дракула је уливао страх својим чуварима својом непопустљивошћу, иако је често био бичеван и мучен.[16] У међувремену, његов отац Влад II се вратио на влашки престо и обновио своју претходну заклетву припадника Реда Змаја. Иако оклевајући, придружио се борби против Османлија, а заклетве дате османском султану разрешио га је папа. Његов син Мирча је активно учествовао у великом крсташком походу 1443. у којем је Османлијама отета тврђава Ђурђу. Међутим, поход на Варну 1444, иако је дошао до Црног мора, завршио је као потпуни неуспех. Дракул и Мирча су оптуживали вођу похода Јаноша Хуњадија (јул. Сибињанин Јанко) за пораз и он је осуђен на смрт, али је због ранијих заслуга помилован. Хуњадијеве присталице су 1447. убиле Влада II Дракулу,[17] а Мирчу су ослепели и живог закопали. После смрти Влада II Османлије су желеле да врате Влада III у Влашку и да подрже његов повратак на престо у нади да ће остати њихов савезник.

Владавина уреди

 
Влад Цепеш и турски изасланици.

Влад III је успео да побегне из логора османске војске и да побегне код ујака принца Богдана II, владара Молдавије са чијим сином Стефаном наставља образовање у манастиру Сучава. Убрзо је уверио Јаноша Хуњадија у своју одлучност у супротстављању османском напредовању и уз његову помоћ се вратио на престо Влашке. Ступивши на престо, Влад III је започео са преуређивањем спољне и унутрашње политике. Познат је по свом ослањању на обичан народ и народну милицију, која је чинила главнину његове војске. Извршио је реформу Влашке у корист народа, а на штету бојара, поделом земље и права. Укинуо је феудалну обавезу и дао статус слободних војника, свима који су били спремни да се по позиву прикључе народној милицији и борби против Османлија. Практиковао је изненадне и ноћне нападе, а у једном таквом походу на табор османске војске, замало му је утекао и сам султан Мехмед II.[18] Наводно, након тог ноћног упада, Мехмед II се повукао са својом војском, заплашен својом замало погибијом, као и шумом османских војника набијених на колац - све што је преостало од претходног османског похода. Након тог успеха, Влад III је постао пуноправни члан Реда Змајева уз додатак Дракул, али ће се и надаље потписивати као Vladislaus Drakulya.

Влад III је одбијао да носи круну, већ је као симбол власти носио капу — црну шубару са брошем (заправо прстен са црвеним рубином на златној осмокракој звезди, са бисерима на крацима, кроз који су била провучена орлова пера и на тај начин би био закачен о шубару). Том прстену, али и драгом камену су приписивана посебна својства, јер је поседовао редак облик шестокраког астеризма, а о пореклу испредане легенде. У случајевима одсуства Влада III, капа би била постављена на стуб на средини трга, а случају његове смрти била би дата његовом од народа изабраном наследнику. Овај симбол влашке власти биће последњи пут виђен на портрету Михајла Храброг (Михај Витеазул), кнеза Влашког (1593—1601).

Легенда о његовој праведности и борби против Османлија, и даље је жива у предању народа Горја и Баната (у садашњој Румунији и Војводини), насупрот медијским причама о вампиризму и окрутности.[19] То предање и народне легенде, популарисаће касније Николај Чаушеску (председник Румуније, 1965-1989) и сам рођен у Влашком горју, у покушају да оправда и учврсти своју владавину.

Смрт уреди

Постоји неколико варијаната приче о смрти Влада III. Најраширеније је веровање да је погинуо децембра 1476.[20] године у борби против Османског царства у близини Букурешта. Друга верзија је да су га убили нелојални влашки бојари, баш пре него што је победио Османлије на бојном пољу, или у лову. Постоје такође и тврдње да је пао у боју, окружен телима својих верних молдавских телохранитеља (јединице које му је позајмио кнез Стефан III Молдавски остале су са Владом након што се Стефан Батори вратио у Трансилванију). Други пак тврде да је Влада у тренутку тријумфа убио један од његових људи. Једина неоспорна чињеница јесте да су Османлије одсекли Владу главу и послали је у Истанбул сачувану у меду, где ју је султан приказивао на коцу као доказ да је Казика беј коначно мртав.[20]

Претпоставља се да је сахрањен у близини манастира Комана (округ Ђурђу) који је основао управо Влад III 1461.[21] Већина румунских историчара сматрају да се ту налази његова вечна кућа.[22]

Замак Бран уреди

Главни чланак: Бран (замак)

Иако не постоји никакав доказ да је Влад Цепеш икада крочио ногом у Бран, овај замак се рекламира и као „Дракулин замак“,[23] под изговором да је управо Бран послужио као инспирација Брему Стокеру за писање романа Дракула, те да је овај замак описан у роману као дом фиктивног грофа вампира.[24] Међутим, не постоје никакви докази да је Стокер уопште знао за постојање замка Бран, а име замка не помиње се нигде у роману.

У замку Бран налази се и поставка везана за историјску личност Влада Цепеша, као и за Стокеровог грофа Дракулу, и мада је поставка о Цепешу оправдана изузетним историјским значајем ове личности за просторе Влашке и Трансилваније, поставка везана за Стокеровог фиктивног вампира служи чисто као маркетиншки мамац за стране туристе.

Породично стабло уреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Никола Александар од Влашке
 
 
 
 
 
 
 
8. Раду I од Влашке
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Clara Dobokai
 
 
 
 
 
 
 
4. Мирча I од Влашке
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Kalinikia
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Влад II Дракул
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Влад Цепеш III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Галерија слика уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 66. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ „Vlad III”. Encyclopædia Britannica Online. 2010. Приступљено 26. 5. 2010. 
  3. ^ Румуни си први пут поменути тек 1521. у брашовском писму (писмо бојара Нјакшуја)
  4. ^ а б Florescu & McNally 1989
  5. ^ а б „Дракулин гроб пронађен у Италији?”. РТС. 14. 6. 2014. Приступљено 2. 2. 2017. 
  6. ^ а б Anuarul Institutului de Istorie Cluj-Napoca, no. 35, Institutul de Istorie din Cluj, Editura Academiei, 1996, Anuarul Institutului de Istorie Cluj-Napoca. 1996. стр. 29—34. 
  7. ^ Nandriș 1991, стр. 231.
  8. ^ Treptow 2000, стр. 10.
  9. ^ Axinte, Dracula: Between myth and reality 
  10. ^ The British Chronicles, Volumul 2 de David Hughes
  11. ^ John Akeroyd, "The Historical Dracula: Monster or Machiavellian Prince?" History Ireland 17/2 (Mar.-Apr. 2009): 23.
  12. ^ John Akeroyd, "The Historical Dracula: Monster or Machiavellian Prince?" History Ireland 17/2 (Mar.-Apr. 2009): 23
  13. ^ „Grof Drakula Vlad Cepeš”. znanje.org. Приступљено 17. 2. 2015. 
  14. ^ Porter, Ray. The Historical Dracula. 1992
  15. ^ Geringer, Joseph. Vlad the Impaler Архивирано на сајту Wayback Machine (10. фебруар 2015). 2008
  16. ^ Tahsin Gemil, Românii și otomanii în secolele XIV-XVI, Editura Academiei Române, 1991
  17. ^ Harmening 1983
  18. ^ Babinger 1978
  19. ^ „Биографија Влада III Цепеша”. Архивирано из оригинала 07. 12. 1998. г. Приступљено 17. 2. 2015. 
  20. ^ а б 'Vlad Tepes - The Historical Dracula' Архивирано на сајту Wayback Machine (2. септембар 2015) (језик: енглески)
  21. ^ Rezachevici, Constantin (2002). The tomb of Vlad Tepes: the most probable hypothesis. Journal of Dracula Studies, Number 4. Архивирано из оригинала 16. 2. 2014. г. Приступљено 17. 2. 2015. [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (11. новембар 2012)
  22. ^ Constantin Rezachevici, Unde a fost mormântul lui Vlad Tepes? (II), Magazin Istoric, nr.3, (2002). стр. 41)
  23. ^ „Дракулин замак - веб сајт који је први повезао замак Бран са Цепешом”. draculascastle.com. 7. 11. 2008. Приступљено 17. 2. 2015. 
  24. ^ Wilkinson, William. „Account of the Principalities of Wallachia and Moldavia: With Various Political Observations Relating to Them by William Wilkinson - Reviews, Discussion, Bookclubs, Lists”. Goodreads.com. Приступљено 17. 8. 2012. 

Литература уреди

  • Babinger, Franz (1978). Mehmed the Conqeror - And his Time. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-09900-2. 
  • Harmening, Dieter (1983). Der Anfang von Dracula. Zur Geschichte von Geschichten. Königshausen+Neumann. ISBN 978-3-88479-144-8. 
  • Stoicescu, Nicolae (1976). Vlad Țepeș (на језику: Romanian). Editura Academiei Republicii Socialiste România. стр. 154. 
  • Transylvanian Review. 5. Romanian Cultural Foundation. 1996. стр. 107. 
  • Florescu, Radu R.; McNally, Raymond T. (1989). Dracula, Prince of Many Faces: His Life and His Times. Little, Brown and Company. ISBN 978-0-316-28655-8. 
  • Ștefan Andreescu - Vlad Țepeș (Dracula). Între legendă și adevăr istoric.
  • Denis Buican - Dracula și avatarurile sale, Bucuresti, Scripta, 1993.
  • Denis Buican- Metamorfozele lui Dracula, Bucuresti, Scripta, 1996.
  • Neagu Djuvara -De la Vlad Țepeș la Dracula Vampirul, Editura Humanitas. ISBN 978-973-50-0438-5.
  • Florin Andreescu - România - Vlad Țepeș - Dracula, Editura Ad Libri
  • Ileana Toma - Singurătatea lui Vlad Țepeș, Editura Didactică și Pedagogică, 2001.
  • Florin Șperlea - De la Vlad Țepeș la Ceaușescu, Editura Corint, 2001.
  • Emil Stoian - Vlad Țepeș - mit și realitate istorică, Editura Albatros
  • Radu Florescu - The Life and Times of the Historical Dracula, curs de istorie, 1988, Boston College
  • Nicolae Stoicescu: Vlad Țepeș.[мртва веза] Bukarest 1976 (engl. Ausgabe 1978: Vlad Țepeș : prince of Walachia) [Beides nur noch antiquarisch]
  • Dieter Harmening: Der Anfang von Dracula. Zur Geschichte von Geschichten, 1983.
  • Cazacu, Matei (2004). Histoire du prince Dracula. Paris-Genève, Droz, (1988) et Taillandier. ISBN 978-2-84734-143-0. 
  • Matei Cazacu: L’Histoire du Prince Dracula en Europe centrale et orientale (XVe siècle), 1988.
  • Buican (Denis): Dracula de Vlad l'Empaleur à Staline et Ceaușescu, La Garenne-Colombes, Éditions de l'Espace européen, 1991.
  • Ralf-Peter Märtin (1993). Dracula. Das Leben des Fürsten Vlad Țepeș. Fischer, Frankfurt am Main 2. ISBN 978-3-596-10330-0. 
  • V. Mărculeț, A.V. Ștefănescu, S. Ion, Gherghina Boda, G. Marcu, M. Chiriac, Elena-Gabriela Maximciuc, I. Mărculeț, S. Stoica, Dicționarul domnilor Țării Românești și ai Moldovei, Ed. Meronia, București, 2009.
  • Denis Buican : Les Métamorphoses de Dracula. L'histoire et la légende, Paris, Le Félin, 1993.
  • Kurt W. Trptow (2000). Vlad III. Dracula, The Life and the Times of the historical Dracula. Center for Romanian Studies. ISBN 978-973-98392-2-8. 
  • Academia Româna (Académie Roumaine): Istoria Românilor vol.IV (Histoire des Roumains), Bucarest, Editura Enciclopedicǎ, 2001.
  • Nouzille, Jean (2004). La moldavie - Histoire tragique d'une région européenne. Paris, Ed. Belier. ISBN 978-2-9520012-1-2. 
  • Constantin Dobrila : Entre Dracula et Ceaucescu. La tyrannie chez les Roumains, Bucarest, Institut culturel roumain, 2006.
  • Dracula.Woiwode und Vampir. hsg. von Wilfried Seipel, Ausstellung. Kunsthistorisches Museum, Sammlungen Schloss Ambras, bearbeitet von Margot Rauch, Alfred Auer, Veronika Sandbichler, Katharina Seidl, Thomas Kuster. Innsbruck. 2008. ISBN 978-3-85497-139-9.
  • Kroner, Michael (2005). Dracula. Wahrheit, Mythos und Vampirgeschäft. Johannis Reeg Verlag, Heilbronn. ISBN 978-3-937320-33-5. 
  • Rezachevici, Constantin (2002). „The tomb of Vlad Tepes: the most probable hypothesis”. Journal of Dracula Studies, Number 4. Архивирано из оригинала 16. 2. 2014. г. Приступљено 17. 2. 2015. 

Спољашње везе уреди

 
Влад III Цепеш на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Влад_III_Цепеш&oldid=27552717”