Википедија

Војничев рукопис

илустровани кодекс написан ручно у непознатом систему писања

Војничев рукопис/манускрипт[а] (енгл. Voynich manuscript; рус. Рукопись Войнича) илустровани је ручно написани кодекс у непознатом систему писања. Старост велума (врста пергамента од нештављене коже сисара на коме је манускрипт написан) методом радиоактивног угљеника процењена је на рани 15. век (1404—1438). Манускрипт је вероватно написан у Северној Италији током италијанске ренесансе.‍[1]‍[2] Име је добио по Вилфриду Војничу, пољском трговцу књигама који је исти купио 1912. године.‍[18]

Војничев рукопис
енгл. Voynich manuscript
Библиотека ретких књига и рукописа Бејнеке,
Универзитет Јејл
Цветна илустрација на страници 32; боје су још увек живе
Такође познат и каоБејнеке MS 408
(енгл. Beinecke MS 408)
Типкодекс
Датум настанкарани 15. век‍[1]‍[2]
1404—1438‍[2]
Место настанкавероватно Северна Италија‍[1]‍[2]
Језикнепознато
могуће да је реч о природном‍[3] или планском језику‍[4]‍[5]
веома мали број речи пронађен је на латинском језику‍[4]‍[6] и високонемачком језику‍[6]
Писаринепознато
Ауторинепознато
могуће да је реч о Роџеру Бејкону,‍[7]
самом Вилфриду Војничу,‍[8]
Јакобу Синапију од Тепенеца,‍[9]
Атанасију Кирхеру,‍[10]
Рафаелу Мнишовском,‍[7]
Антонију Аверлину Филаретеу,‍[11]
Корнелију Дребелу,‍[12]
Ентонију Ашаму‍[4] итд.
Саставио/ланепознато
Илуминирао/ланепознато
Патроннепознато
Посвећеннепознато
Материјалвелум
(врста пергамента од нештављене коже сисара)
Величина≈ 23,5 cm × 16,2 cm × 5 cm
Форматједна колона у телу странице, са мало увученом десном маргином и са поделама параграфа, а неретко и са звездицама у левој маргини;‍[13]
остатак рукописа јавља се у виду графика тј. дијаграма или ознака за поједине делове везане за илустрације;
рукопис садржи делове на расклапање
Стањеделимично оштећен и некомплетан;
пронађено 240 од 272 странице (≈ 88%)‍[6]‍[11]‍[13]
тј. пронађено 18 од 20 арака
(272 странице од. 20 арака је најмањи процењени број, а садржано је > 170.000 карактера)‍[14]
Писмонепознато
могуће да је реч о измишљеном писму‍[15]
веома мали број речи пронађен на латинском писму‍[4]‍[6]
Садржајхербална, астрономска, биолошка, космолошка и фармацеутска секција + секција са рецептима‍[13]
Илуминацијамастило у боји се, помало сирово, употребљавало за бојење фигура, и то вероватно некад касније у односу на време настанка текста и самих контура‍[6]
Додаци—
Примерцидве копије рукописа које је Бареш у два наврата слао Кирхеру у Рим
Раније поседовање? → Рудолф II, цар Светог римског царства → Јакоб од Тепенеца → Георг Бареш → Атанасије Кирхер (копије) → Јан Марек Марци (Јохан Маркус Марци) → ректор Универзитета Чарлс у Прагу → Атанасије Кирхер → Петер Јан Бекс → Вилфрид Војнич → Етел Војнич → Ен Нил → Ханс Петер Краус → Јејл‍[4]‍[10]‍[13]‍[16]‍[17]
Откривеннајраније информације о постојању долазе из писма које је пронађено унутар корица рукописа, а написано је или 1665. или 1666. године
Приступни број MS 408
Осталопознат случај у историји криптографије који до дан-данас није решен/дешифрован

Неке странице недостају, а око 240 је пронађено и сачувано. Текст је написан слева надесно, а већина страница садржи илустрације или дијаграме. Неке странице су на расклапање.

Војничев рукопис су проучавали многи како професионални тако и аматерски криптографи, укључујући америчке и британске криптоаналитичаре из Првог и Другог светског рата.‍[19] Нико до сада није успео да дешифрује текст, који је постао веома познат случај у историји криптографије. Мистерија значења и порекла рукописа побудила је машту у популарној култури, што је покренуло писање романа, разних спекулација са освртом на садржај рукописа и сл. Ниједна од бројних хипотеза предлаганих током последњих сто година није још увек званично потврђена.‍[20]

Ханс П. Краус‍[21] је Војничев рукопис донирао Универзитету Јејл, тачније Јејловој Библиотеци ретких књига и рукописа Бејнеке, године 1969, где је тренутно каталогизован под приступним бројем „MS 408”.‍[22]‍[13] Августа 2016. године је објављено да је библиотека Бејнеке договорила са издавачком кућом Силое израду 898 нумерисаних факсимила — верних реплика рукописа за комерцијалну продају; њихова израда је започета у априлу 2016. године, а први комплет био је готов тек након 18 месеци.‍[23]‍[24] Такође, у новембру 2016. године Јејлова универзитетска штампарија објавила је комерцијално издање са тврдим повезом и есејима.‍[25]‍[26]

Опис уреди

Кодикологија уреди

Кодикологију (физичке карактеристике рукописа) проучавали су многи истраживачи. Димензије рукописа су приближно 23,5 cm × 16,2cm × 5cm. Садржи стотине страница написаних на велуму те потом сакупљених у 18 арака (јединице од 25 страница). Укупан број страница је око 240, а тачан број зависи од начина на који се броје необични расклопиви делови рукописа.‍[13] Араци су нумерисани бројевима од 1 до 20, на различитим локацијама, са цифрама за које се верује да потичу из 1400-их; горњи десни угао сваке ректо странице (десна страница књиге за књиге чији је текст написан слева надесно) нумерисан је бројевима од 1 до 116, са цифрама које потичу из каснијег периода. Узимајући у обзир честа прескакања у нумерисању арака и страница, велика је вероватноћа да је у прошлости рукопис имао најмање 272 странице, сложене у 20 арака, од којих су неке већ недостајале када је Вилфрид Војнич дошао у посед рукописа 1912. године. Постоји чврст доказ да су многе бифолијске странице (листови пресавијени напола да би се добиле две половине, дволиснице) прераспоређиване у одређеним моментима у историји рукописа и да је оригинални редослед страница можда био доста другачији од данашњег.‍[6]‍[11]

Пергамент, корице и увез уреди

Радиоугљенично датирање узорака из различитих делова рукописа изведено је 2009. године на Универзитету у Аризони. Резултати су били конзистентни за све тестиране узорке и индицирају да је време настанка пергамента између 1404. и 1438. године.‍[27] Протеинским тестирањем 2014. године откривено је да је папир (пергамент) направљен од телеће коже, а мултиспектрална анализа показала је да је исти био неисписан пре настанка рукописа. Пергамент је израђен пажљиво, али мањкавости постоје и квалитет се у најбољем случају процењује на просечан.‍[27]

Неки фолији су дебљи од уобичајене дебљине пергамента, као на пример бифолији 42 и 47.‍[28]

Увез и корице од јареће (козје) коже‍[29] не припадају оригинално(ј) књизи, већ су датирани до времена када је рукопис био у власништву Римског колеџа.‍[13] Рупе од инсеката присутне на првом и последњем фолију рукописа (по тренутном претпостављеном редоследу) сугеришу да је пре поменутих корица рукопис имао дрвене корице, док обезбојавање на рубовима указује да су постојале и унутрашње корице од штављене коже.‍[27]

Мастило уреди

Многе странице садрже битне цртеже или дијаграме који су обојени мастилом у боји. На основу модерних анализа које користе технологију поларизоване светлосне микроскопије (PLM), утврђено је да је за текст и контуре фигура коришћено писаће перо и железно жучно мастило; мастило у боји се (помало сирово) употребљавало за бојење фигура, вероватно некад касније у односу на исписивање текста и оцртавање контура. Мастило цртежа, текста и бројева страница и арака има сличне микроскопске карактеристике. Енергетски дисперзивна рендгенска спектроскопија (EDS) спроведена 2009. године открила је да је мастило садржавало велике количине гвожђа, сумпора, калијума, калцијума и угљеника те бакар и понегде цинк у траговима. EDS није показао присуство олова, али је рендгенском кристалографијом (XRD) идентификован калијум олово-оксид, калијум водоник-сулфат и сингенит у једном од тестираних узорака. Сличност између мастила текста и мастила цртежа указује на истовремен настанак.‍[6]

Боја уреди

Плава, светла (или бела), црвено-смеђа и зелена боја рукописа анализиране су користећи PLM, XRD, EDS и скенирајућу електронску микроскопију (SEM). Испоставило се да је плава боја природни азурит са малим траговима бакровог оксида куприта. Светла боја је вероватно смеша беланца и калцијум-карбоната, док је зелена боја оквирно карактеристика бакра и бакар-хлор резината; кристални материјал је можда атакамит или друго једињење бакра и хлора. Анализа црвено-смеђе боје указује на црвени окер са кристализованим хематитом и гвожђе-сулфидом. Мале количине олово-сулфида и палмијерита могуће је да су биле присутне у црвено-смеђој боји.‍[6] Процењено је да су пигменти били јефтини.‍[27]

Ретуширање уреди

 
Доказ ретуширања текста; стр. 3, f1r
 
Ретуширање цртежа; стр. 131, f72v3

Рачунарски стручњак Жорж Столфи са Универзитета Кампинас истакао је да су делови текста и цртежи модификовани, и то користећи тамније мастило преко ранијег блеђег текста. Доказ за ово је видљив у разним фолијима, поготово f1r, f3v, f26v, f57v, f67r2, f71r, f72v1, f72v3 и f73r.‍[30]

Текст уреди

 
Страница 119, f66r; овде су приказане карактеристике текста
 
Страница 191, f107r; детаљ са текстом

Свака страница рукописа садржи текст, већином на непознатом језику, осим изузетака који написани на латинском писму. Највећи део текста у рукопису од 240 страница написан је на непознатом писму, слева надесно. Већина „слова” исписана је у једном или у два једноставна потеза пером. Постоје неки спорови око тога да ли се поједина слова разликују или не, али писмо од 20—25 слова могло би да се састави и употреби за скоро цео текст; изузетке представља неколико десетина ређе коришћених знакова, који се појављују свега по један или два пута сваки у целом тексту. Осим тога, не постоји очигледна употреба интерпункције.‍[4]

Већи део текста је исписан у једној колони у телу странице, са мало увученом десном маргином и са поделама на параграфе, неретко и са звездицама у левој маргини.‍[13] Остатак рукописа јавља се у виду графика тј. дијаграма или ознака за поједине делове везане за илустрације. Не постоје индикације да су било какве грешке или накнадне корекције начињене на било ком месту у документу. Дуктус (потези који се повлаче пером да би настало поједино слово) тече глатко и ствара се утисак да симболи нису били шифровани; не постоје „кашњења”, односно размаци између слова, као што се обично очекује у писаној форми кодираног текста.

Текст се састоји од преко 170.000 слова,‍[14] са размацима који врше поделу текста у око 35.000 група различите дужине, које се обично називају „речима” или „токенима речи” (37.919). Од ових речи 8.114 се сматра јединственим: „тип речи”.‍[31] Структура ових речи је таква да постоји велика могућност да следе неке врсте фонолошких или ортографских закона; на пример, нека слова морају да се појављују у свакој речи (као што су то српски или енглески самогласници), нека слова никада не могу да следе друга, нека могу да буду двострука или трострука, док нека друга не могу итд. Дистрибуција слова у речима је такође веома чудна, али према неким узорцима: нека слова јављају се само на почетку речи, нека само на крају, а нека увек у средини. Професор Гонзало Рубио, експерт за древне језике са Универзитета у Пенсилванији, рекао је следеће: „Ствари које познајемо као ’граматичке маркере’ — ствари које се појављују уобичајено на почетку или крају речи, као што је s или d у нашем [енглеском] језику, и које се користе за изражавање граматике, никада се не појављују у средини ’речи’ у Војничевом рукопису. То је незамисливо за било који индоевропски, мађарски или фински језик.”‍[32] Многи истраживачи су коментарисали ова веома строго успостављена правила у структури речи.‍[33] Дистрибуција слова у тексту је такође чудна: хронологија представља чудне корелације међу европским језицима, делимично присутне и код кинеског, како показује студија Стефана Вонфелта.‍[34]

Неке речи јављају се само у одређеним деловима, или на само неколико страница; насупрот томе, друге се прожимају читавим рукописом. Постоји веома мало понављања међу хиљаду или око хиљаду ознака везаних за илустрације. Практично, нема речи са мање од два слова или са више од десет слова.‍[14] Постоје случајеви где се појављује иста уобичајена реч и до три пута заредом.‍[14] Речи које се разликују у само једном слову такође се понављају необичном учесталошћу, због чега метода једноструке супституције у дешифровању алфабета неминовно води ка стварању неразумљивог текста. Године 1962, криптоаналитичарка Елизебет Фридман описала је овакве покушаје дешифровања као „унапред осуђене на разочарење”.‍[35]

Разни транскрипцијски алфабети измишљани су у покушају да се Војничеви карактери изједначе са латиничким словима, што би даље могло да помогне у криптоанализи; међу њима, најзначајнији пример вредан помена је Европски Војничев алфабет. Први овакав велики алфабет, 1940-их направио је криптограф Вилијам Ф. Фридман, где је свака линија рукописа транскрибована на IBM-ову бушену (Холерит) картицу, како би постала машински читљива.‍[36]

 
ЕВА (европски Војничев алфабет); велика слова ЕВА се понекад користе за представљање различитих варијација истог симбола

Делови на познатим писмима уреди

За само неколицину речи у рукопису сматра се да није написана на непознатом писму:‍[17]

Није познато да ли су ови делови на латинском писму били део оригиналног текста или су накнадно додати.

Илустрације уреди

 
Детаљ из биолошке секције рукописа
 
Детаљ на страници 50, f25v; личи на змаја
 
Детаљ на страници 158, f86r6; замак

Већи део рукописа је према илустрацијама издељен у шест различитих секција (делова, одељака, области), пошто текст није било могуће дешифровати. Свака секција садржи илустрације различитих стилова и текстуална објашњења са одговарајућом предметном тематиком,‍[14] а изузетак је последња секција са рецептима, у којој су једини „цртежи” звездице у близини маргине. Секције са њиховим конвенционалним називима и описима садржаја су:

  • Хербална секција (112 фолија) — Свака страна садржи по једну или две илустрације биљака, те неколико параграфа текста. Овакав формат је типичан за европске хербале (слично хербаријуму) тог доба. Неки делови ових цртежа су веће и чистије копије скица које се могу пронаћи у „фармацеутској” секцији. Међутим, ниједна од сликом представљених биљака до сада није идентификована, односно са прихватљивом дозом сигурности недвосмислено препозната.‍[13]‍[39]
  • Астрономска секција (21 фолио) — Садржи кружне дијаграме, од којих су неки са сунцима, месецима и звездама, што указује на астрономију или астрологију. Једна серија од 12 дијаграма осликава конвенционалне симболе зодијачких сазвежђа (две рибе за сазвежђе Риба, бик за сазвежђе Бика, ловац са стрелом за сазвежђе Стрелца итд.). Сваки од ових дијаграма садржи 30 женских фигура, поређаних у две или више концентричних кружница. Већина жена је, макар делимично, нага, а свака од њих у левој или десној руци држи објекат налик на означену звезду, или нешто што је приказано са звездом прикаченом на објекат који би могао да буде нека врста конопца или кабла. Последње две странице ове секције су изгубљена (сазвежђа Јарца /23. децембар — 20. јануар/ и Водолије /21. јануар — 18. фебруар/; грубо речено — јануар и фебруар), док су сазвежђа Овна и Бика раздвојена у четири упарена дијаграма, са 15 жена и 15 звезда у сваком. Неки од ових дијаграма се налазе на страницама које се расклапају.‍[13]‍[39]
  • Биолошка секција (20 фолија) — Ово је густи тј. збијено написан континуирани текст, проткан фигурама (углавном мале наге жене, од којих неке носе круне које се купају у базенима или кадама повезаним сложеном мрежом цеви). Бифолио се састоји из фолија 78 (верзо) и 81 (ректо); формира интегрисани дизајн, при чему вода ’тече са једног фолија на други’.‍[27]‍[39]
  • Космолошка секција (13 фолија) — Више кружних дијаграма, али нејасне природе. Ова секција такође има расклопиве делове; један од њих, обично познат под називом „Розетни фолио” (енгл. Rosettes folio), заузима шест страница и садржи мапу или дијаграм са девет „острва” или „розета” повезаних „насипима”; на њима се налазе замкови, као и нешто што би могло да буде вулкан.‍[13]‍[39]‍[40]
  • Фармацеутска секција (34 фолија) — Много означених цртежа издвојених делова биљака (коренови, листови и сл.); други предмети личе на апотекарске тегле и посуде. Слике варирају по стилу: од реалних до фантастичних приказа. Укључено је и неколико параграфа, односно пасуса са текстом.‍[13]‍[39]
  • Секција са рецептима (22 фолија) — Странице целе прекривене текстом, који је разломљен у мање параграфе, од којих је сваки обележен звездицом у близини леве маргине.‍[13]‍[39]

Пет фолија садржи само текст, а најмање 28 фолија недостаје из рукописа.‍[39]

Намена уреди

 
Страница 66, f33v; овде је вероватно приказан сунцокрет

За сачуване листове рукописа претпоставља се да би могли представљати фармакопеју (званични списак упутстава за апотекаре приликом припремања, испитивања и складиштења лекова и помоћних лековитих средстава, издат од стране државних санитетских органа) или да би пак могли да послуже именовању појмова у средњовековној или раној модерној медицини. Међутим, загонетни детаљи на илустрацијама подстакли су развој многих теорија о пореклу ове књиге, њеном садржају и намени.‍[14]

За прву секцију књиге се готово са сигурношћу може тврдити да је реч о хербалу, али покушаји да се идентификују врсте биљака — упоређивањем било са правим примерцима у природи, било помоћу стилизованих цртежа савремених хербала — већином су били безуспешни.‍[41] Свега неколико цртежа биљака (као што су то, на пример, цртежи љубичица (лат. Viola tricolor) или папрати вилине власи (лат. Adiantum) може да се идентификује са одређеном тачношћу. Оне слике хербала које се поклапају са фармаколошким скицама највероватније представљају чисте копије истих, осим што су недостајући делови довршавани детаљима невероватног изгледа. У ствари, за многе цртеже биљака из хербалне секције верује се да су композитни: коренови једне врсте биљака придруживани су листовима друге, а све са цветовима треће врсте.‍[41]

Ботаничар Хју О’Нил је веровао да је једна илустрација осликавала „сунцокрет Новог света”, што би — ако се узме у обзир — помогло у одређивању старости рукописа и отворило могућности за откривање његовог порекла; нажалост, идентификација је само спекулативне природе.‍[14]

Сливници и цеви у биолошкој секцији понекад се тумаче имплицирајући везу са алхемијом, иако је очигледно да је сличност са опремом алхемичара тог доба веома мала.

Астролошка разматрања често су играла истакнуту улогу у прикупљању биљака, пуштању крви и другим медицинским процедурама коришћеним током периода у коме се верује да је рукопис настао. У сваком случају, поред очитих симбола Зодијака и једног дијаграма који вероватно представља класичне планете, тумачења се своде на нагађања.‍[14]

Комплетан рукопис уреди

Испод је приказан комплетан рукопис, у табели која може да се сортира по страницама, бројевима фолија, темама или сликама. Назначене су и странице које недостају.

Страница Фолио Тема Слика Слика Тема Фолио Страница
 
 Предња корица 1
2 Унутрашња корица
 
 
 Биљке f1r 3
4 f1v Биљке
 
 
 Биљке f2r 5
6 f2v Биљке
 
 
 Биљке f3r 7
8 f3v Биљке
 
 
 Биљке f4r 9
10 f4v Биљке
 
 
 Биљке f5r 11
12 f5v Биљке
 
 
 Биљке f6r 13
14 f6v Биљке
 
 
 Биљке f7r 15
16 f7v Биљке
 
 
 Биљке f8r 17
18 f8v Биљке
 
 
 Биљке f9r 19
20 f9v Биљке
 
 
 Биљке f10r 21
22 f10v Биљке
 
 недостаје f11r —
— f11v недостаје
 
 Биљке f12r 23
24 f12v Биљке
 
 
 Биљке f13r 25
26 f13v Биљке
 
 
 Биљке f14r 27
28 f14v Биљке
 
 
 Биљке f15r 29
30 f15v Биљке
 
 
 Биљке f16r 31
32 f16v Биљке
 
 
 Биљке f17r 33
34 f17v Биљке
 
 
 Биљке f18r 35
36 f18v Биљке
 
 
 Биљке f19r 37
38 f19v Биљке
 
 
 Биљке f20r 39
40 f20v Биљке
 
 
 Биљке f21r 41
42 f21v Биљке
 
 
 Биљке f22r 43
44 f22v Биљке
 
 
 Биљке f23r 45
46 f23v Биљке
 
 
 Биљке f24r 47
48 f24v Биљке
 
 
 Биљке f25r 49
50 f25v Биљке
 
 
 Биљке f26r 51
52 f26v Биљке
 
 
 Биљке f27r 53
54 f27v Биљке
 
 
 Биљке f28r 55
56 f28v Биљке
 
 
 Биљке f29r 57
58 f29v Биљке
 
 
 Биљке f30r 59
60 f30v Биљке
 
 
 Биљке f31r 61
62 f31v Биљке
 
 
 Биљке f32r 63
64 f32v Биљке
 
 
 Биљке f33r 65
66 f33v Биљке
 
 
 Биљке f34r 67
68 f34v Биљке
 
 
 Биљке f35r 69
70 f35v Биљке
 
 
 Биљке f36r 71
72 f36v Биљке
 
 
 Биљке f37r 73
74 f37v Биљке
 
 
 Биљке f38r 75
76 f38v Биљке
 
 
 Биљке f39r 77
78 f39v Биљке
 
 
 Биљке f40r 79
80 f40v Биљке
 
 
 Биљке f41r 81
82 f41v Биљке
 
 
 Биљке f42r 83
84 f42v Биљке
 
 
 Биљке f43r 85
86 f43v Биљке
 
 
 Биљке f44r 87
88 f44v Биљке
 
 
 Биљке f45r 89
90 f45v Биљке
 
 
 Биљке f46r 91
92 f46v Биљке
 
 
 Биљке f47r 93
94 f47v Биљке
 
 
 Биљке f48r 95
96 f48v Биљке
 
 
 Биљке f49r 97
98 f49v Биљке
 
 
 Биљке f50r 99
100 f50v Биљке
 
 
 Биљке f51r 101
102 f51v Биљке
 
 
 Биљке f52r 103
104 f52v Биљке
 
 
 Биљке f53r 105
106 f53v Биљке
 
 
 Биљке f54r 107
108 f54v Биљке
 
 
 Биљке f55r 109
110 f55v Биљке
 
 
 Биљке f56r 111
112 f56v Биљке
 
 
 Текст f57r 113
114 f57v Текст
 
 
 Текст f58r 115
116 f58v Текст
 
 недостаје f59r —
— f59v недостаје недостаје f60r —
— f60v недостаје недостаје f61r —
— f61v недостаје недостаје f62r —
— f62v недостаје недостаје f63r —
— f63v недостаје недостаје f64r —
— f64v недостаје
 
 Биљке f65r 117
118 f65v Биљке
 
 
 Текст f66r 119
120 f66v Биљке
 
 
 Астрономија f67r1,r2 121
122 f67v2,v1 Астрономија
 
 
 Астрономија f68r1,r2,r3 123
124 f68v3,v2,v1 Астрономија
 
 
 Космологија f69r 125
126 f69v Космологија
 
 Космологија f70r1,r2 127
128 f70v2,v1 Зодијак
 
 
 
 Зодијак f71r 129
130 f71v Зодијак
 
 Зодијак f72r1,r2,r3 131
132 f72v3,v2,v1 Зодијак
 
 
 
 Зодијак f73r 133
134 f73v Зодијак
 
 недостаје f74r —
— f74v недостаје
 
 Биологија f75r 135
136 f75v Биологија
 
 
 Биологија f76r 137
138 f76v Биологија
 
 
 Биологија f77r 139
140 f77v Биологија
 
 
 Биологија f78r 141
142 f78v Биологија
 
 
 Биологија f79r 143
144 f79v Биологија
 
 
 Биологија f80r 145
146 f80v Биологија
 
 
 Биологија f81r 147
148 f81v Биологија
 
 
 Биологија f82r 149
150 f82v Биологија
 
 
 Биологија f83r 151
152 f83v Биологија
 
 
 Биологија f84r 153
154 f84v Биологија
 
 
 Текст f85r1 155
156 &
158 		f85v1,f86v2,
r3,r4,r5,r6 		Космологија
 
 
 Космологија f86v5,v3 &
f86r2,v4,v6 		157
 
 
 Биљке f87r 159
160 f87v Биљке
 
 
 Фармацеутика f88r 161
162 f88v Фармацеутика
 
 Фармацеутика f89r1,r2 163
164 f89v2 Фармацеутика
 
 
 Фармацеутика f89v1,f90r1,r2 165
166 f90v2,v1 Биљке
 
 
 недостаје f91r —
— f91v недостаје недостаје f92r —
— f92v недостаје
 
 Биљке f93r 167
168 f93v Биљке
 
 
 Биљке f94r 169
170 f94v Биљке
 
 Биљке f95r1,r2 171
172 f95v2,v1 Биљке
 
 
 
 Биљке f96r 173
174 f96v Биљке
 
 недостаје f97r —
— f97v недостаје недостаје f98r —
— f98v недостаје
 
 Фармацеутика f99r 175
176 f99v Фармацеутика
 
 
 Фармацеутика f100r 177
178 f100v Фармацеутика
 
 Фармацеутика f101r1,r2 179
180 f101v1,v2 Фармацеутика
 
 
 Фармацеутика f102r1,r2 181
182 f102v1,v2 Фармацеутика
 
 
 
 Рецепти f103r 183
184 f103v Рецепти
 
 
 Рецепти f104r 185
186 f104v Рецепти
 
 
 Рецепти f105r 187
188 f105v Рецепти
 
 
 Рецепти f106r 189
190 f106v Рецепти
 
 
 Рецепти f107r 191
192 f107v Рецепти
 
 
 Рецепти f108r 193
194 f108v Рецепти
 
 недостаје f109r —
— f109v недостаје недостаје f110r —
— f110v недостаје
 
 Рецепти f111r 195
196 f111v Рецепти
 
 
 Рецепти f112r 197
198 f112v Рецепти
 
 
 Рецепти f113r 199
200 f113v Рецепти
 
 
 Рецепти f114r 201
202 f114v Рецепти
 
 
 Рецепти f115r 203
204 f115v Рецепти
 
 
 Рецепти f116r 205
206 f116v Текст
 
 
 Празно 207
208 Празно
 
 Празно 209
210 Задња корица
 

Историја уреди

 
Г. Војнич међу својим књигама (Сохо сквер)
 
Јохан Маркус Марци (1595—1667) послао је рукопис Атанасију Кирхеру 1665. или 1666. године

Већина ране историје књиге је непозната,‍[42] иако су и текст и илустрације у целости карактеристични за Европу. Истраживачи са Универзитета у Аризони спровели су 2009. године радиоугљенично датирање велума рукописа, угљениковим изотопом 14C. Резултат тог теста је потврдио не само старост већ и аутентичност рукописа, а као време настанка са стопостотном сигурношћу наводи се период 1404—1438.‍[2]‍[43]‍[44] Додатно, Истраживачки институт Макроун у Чикагу открио је да су боје у рукопису израђене од материјала за које се верује да потичу управо из поменутог периода европске историје. Такође је навођено и да је Истраживачки институт Макроун утврдио да је већина мастила нанета на велум недуго после настанка самог пергамента тј. тог велума, с тим да званични извештаји не садрже никакве информације везане за ово могуће апсолутно потврђивање аутентичности мистериозног дела.‍[6]

Први потврђени власник рукописа је Георг Бареш (1585—1662), непознати алхемичар из Прага. Бареш је — наводно — у вези ове „сфинге” која је „беспотребно заузимала простор у његовој библиотеци” много година, био збуњен као и остали модерни научници тог доба.‍[10] Знајући да је Атанасије Кирхер (1602—1680), језуитски учењак са Римског колеџа, објавио коптски (египатски) речник и „дешифровао” египатске хијероглифе, Бареш је Кирхеру у Рим два пута слао копију рукописа као примерак, тражећи доказе. Барешево писмо из 1639. године упућено Кирхеру (прво писмо) најраније је помињање рукописа које је званично потврђено и које је откривено до данас.‍[16]

Није познато да ли је Кирхер одговорио на захтев, али је наводно био заинтересован у довољној мери да покуша доћи у посед оригинала књиге, коју је Бареш упорно одбијао да дȃ (позајми). После Барешеве смрти, рукопис је прво припао његовом пријатељу Јану Мареку Марцију (1595—1667), познатијем под именом Јохан Маркус Марци, а потом ректору Универзитета Чарлс у Прагу. Марци је неколико година касније рукопис послао Кирхеру, свом дугогодишњем пријатељу и кореспонденту,‍[16] који је коначно успео да се домогне оригинала.

Писмо пронађено унутар корица — написано 19. августа 1665.‍[10]‍[45]‍[46] или 1666. године,‍[46]‍[47]‍[48] — стављено је у рукопис када га је Јоханес Маркус послао Кирхеру, што доказује да је књига једном припадала владару Рудолфу II (1552—1612) који је за њега платио 600 златних дуката (око 2,07 kg злата). Писмо је написано на латинском језику‍[49] а преведено је и на енглески.‍[45]‍[50] Књига је затим дата или позајмљена Јакобу Хорчицком од Тепенеца (умро 1622), главном задуженом за Рудолфове ботаничке баште у Прагу, вероватно као део дуга који је остао иза Рудолфа II по његовој смрти.‍[42]

Марцијево писмо у корицама из 1665/1666. године (друго писмо), написано на латинском, добио је и Војнич, заједно са рукописом који је купио 1912. године.‍[4] У писму је писало следеће:‍[4]

 
Вилфрид Војнич (1865—1930), тада италијански антиквар, дошао је у посед рукописа 1912. године у Фраскатију; рукопис је први пут открио јавности 1915. године, а поседовао га је све до своје смрти — 1930. године

Никаквих записа или забележених помена књиге у следећих 200 година нема, али по свој прилици била је чувана са остатком Кирхерове кореспонденције у библиотеци тадашњег Римског колеџа (сада Папски универзитет Грегоријана).‍[16] Ту је вероватно остала све док трупе Виторија Емануела II Савојског нису окупирале град 1870. године и анектирале Папску државу. Нова италијанска влада је одлучила да конфискује много тога што је припадало Цркви, укључујући и библиотеку Колеџа.‍[16] Према истрагама које су спровели Хавијер Секалди и остали, баш пре него што се ово десило многе књиге Универзитетске библиотеке исхитрено су пребачене у личне библиотеке наставничког особља, те су тако изузете од конфискације.‍[16] Кирхерова кореспонденција је била међу овим књигама, а тако и наводно Војничев рукопис, јер исти још увек носи екс либрис Петера Јана Бекса, поглавара Језуитског реда и ректора Универзитета у то доба.‍[13]‍[16]

Бексева „приватна” библиотека премештена је у Вилу Мондрагоне (Фраскати, Италија), велику државну палату у близини Рима коју је 1866. године купила Дружба Исусова и која је служила као седиште језуитског Колеџа Гислијери.‍[16]

Године 1903, Друштво Исуса (Римски колеџ) упало је у финансијске проблеме те је одлучило да дискретно прода неколико својих газдинстава Ватиканској библиотеци. Рајсшарт је 1959. објавио списак ових књига, које су биле на продају. Размена је потом обављена 1912, али неке књиге су недостајале са списка.‍[51] Вилфрид Војнич је тада дошао у посед 30 ових рукописа, међу којима је и онај који тренутно носи његово име.‍[16] Војнич је потрошио следећих седам година покушавајући да заинтересује учењаке за дешифровање рукописа, док је он за то време радио на откривању порекла овог мистериозног дела.‍[4] Како год, Карл Вајдман је продао књиге Рудолфу II у марту 1599.

После Вилфридове смрти, 1930. године, рукопис је наследила његова удовица, Етел Војнич (позната по томе што је ауторка романа Обад и што је ћерка математичара Џорџа Була). Она је умрла 1960. године, а рукопис је оставила својој блиској пријатељици, Ен Нил. После тога, 1961. године, Нилова је рукопис продала другом (пре)продавцу античких књига, Хансу Петеру Краусу. У немогућности да пронађе купца, Краус је 1969. године Војничев рукопис донирао Универзитету Јејл, где је и данас каталогизован као „MS 408” (енгл. Manuscript 408).‍[17] У разговору, рукопис се понекад назива и именом „Бејнеке MS 408”.‍[13]

Хронологија власништва уреди

Испод је дат хронолошки приказ власништва Војничевог рукописа. Власници из 17. века који се сматрају потврђенима су обојени у наранџасто, дуг период чувања у Римском колеџу у жуто, Фраскати тј. наводна локација где је Вилфрид Војнич дошао до рукописа у светлозелено, Војнич у црвено, а модерни власници у плаво. Периоди непознатог власништва су назначени у белој, а време могућег настанка на основу карбонског датирања велума у тамнозеленој боји.‍[42]

Хронологија власништва Војничевог рукописа
Библиотека ретких књига и рукописа БејнекеХанс П. КраусЕтел Лилијан ВојничВилфрид ВојничФраскатиПапски универзитет ГрегоријанаАтанасије КирхерЈан Марек МарциГеорг БарешЈакоб СинапијеРудолф II, цар Светог римског царства


Хипотезе о ауторству уреди

Многи људи били су предлагани као могући аутори Војничевог рукописа, али права особа остала је непозната све до данас.

 
Едвард Кели (1555—1597) можда је направио рукопис као масовну обману (енгл. hoax), како би могао да га прода као рад Бејкона

Марцијево писмо у корицама из 1665/1666. године упућено Кирхеру говори да је — према његовом ранијем пријатељу Рафаелу Собјехрду-Мнишовском — књигу једном купио Рудолф II, цар Светог римског царства и краљ Бохемије (1552—1612), и то за 600 дуката (2,07 kg стварне тежине злата — AGW). (Мнишовски је умро више од 20 година пре овога (1644), па према томе — договор мора да је пао пре Рудолфове абдикације 1611. године, што је барем 55 година пре Марцијевог писма.) Према писму, Мнишовски је (али не нужно и Рудолф) нагађао како је аутор био фрањевачки калуђер и полимата Роџер Бејкон (1214—1294).‍[7] Иако је Марци у писму рекао да „обуставља суђење” око ове тврдње, исту је поприлично озбиљно узео у обзир Вилфрид Војнич, који је радио много на томе да је потврди.‍[16] Поред Роџера Бејкона, Војнич је разматрао могућност да је аутор можда био и Албертус Магнус.‍[52]

 
Математичар Џон Ди (1527—1608) можда је продао рукопис владару Рудолфу око 1600. г.

Претпоставка да је Роџер Бејкон аутор Војнича је довела до закључка да је особа која је продала рукопис Рудолфу морала да буде нико други до Џон Ди (1527—1608), математичар и астролог на двору краљице Елизабете I Тјудор од Енглеске, за коју је познато да је у власништву имала велику колекцију Бејконових рукописа. Ди и његов кристаломант (асистент за медијум) Едвард Кели живели су неколико година у Бохемији (Чешка), где су се надали да ће своје услуге продати цару. Међутим, то се вероватно није догодило, јер Дијеви пажљиво чувани дневници не помињу такво нешто.‍[16] Ако аутор Војничевог рукописа није Бејкон, претпостављена веза са Дијем значајно слаби. До примењивања методе радиоактивног угљеника на рукопис и датирања истог на 15. век, разматрала се и могућност да је Ди или Кели можда написао рукопис, па ширио гласине да је исти оригинално био рад Бејкона, а све у нади да ће касније да га прода.‍[53]

Војничева фабрикација уреди

Неки су сумњали да је сам Војнич измислио рукопис.‍[8] Као препродавац античких књига он је вероватно имао неопходно знање и средства, а „изгубљена књига” Роџера Бејкона била би вредна богатства. Штавише, Барешево писмо, као и Марцијево, само одређују постојање неког рукописа, а не нужно да је Војничев рукопис тај исти о коме се у писмима говори. Другим речима, ова писма могла би вероватно бити чак мотивација за Војнича да измисли свој рукопис (под претпоставком да је био свестан да писма уопште постоје), а не да послуже као доказ који би потврдио аутентичност оригиналног рукописа. Како год, многи се више ослањају на експертно датирање рукописа и скорашње (јун 1999)‍[42] откриће Барешевог писма упућеног Кирхеру као на чињенице које могућност Војничеве фабрикације елиминишу у потпуности.‍[8]‍[16] Ејмон Дафи каже да је радиоугљеничним датирањем пергамента (или, тачније речено, велума) „ефективно избачена свака могућност да је рукопис постсредњовековна превара”, пошто конзистентност страница индицира да је порекло из једног извора; такође је речено да је „незамисливо” да би количина коришћеног пергамента који покрива „најмање четрнаест или петнаест целих телећих кожа” могла да опстане од почетка петнаестог века до данас.‍[54] Међутим, недавно кривотворење Свитака са Мртвог мора, чија је основа 2.000 година стара кожа као њихов ’омот’, показује да је чисто угљенично датирање недовољно.‍[55]

Ђовани Фонтана уреди

 
Једна од Фонтаниних фантастичних илустрација, око 1420—1430

Сугерисано је да неке илустрације у књизи италијанског инжењера Ђованија Фонтане помало личе на илустрације у Војничевом рукопису.[56] Фонтана је био упознат са криптографијом и користио је у својим књигама, с тим да није користио Војничев рукопис него једноставно супститутивно шифровање. У књизи Secretum de thesauro experimentorum ymaginationis hominum (срп. Тајна богате собе експеримената у човековој машти), написаној око 1430, Фонтана је описао мнемоничке машине, коришћене за његово шифровање.[57] Барем су Bellicorum instrumentorum liber и ова књига користили криптографски систем, описан као једноставно рационално шифровање, засновано на знаковима без слова и бројева.[58]

Остале теорије уреди

Војнич је био у стању да, негде пре 1921. године, прочита слабо видљиво име написано при дну прве стране рукописа: „Јакобј од Тепенеца”. Ово се узима као веза са Јакобом Хорчицкијем од Тепенеца (1575—1622), такође познатим по свом латинском имену Јакоб Синапије. Рудолф II је Синапија оплеменио (прогласио племићем) 1607. године; потом га је именовао својим Царским Дестилатором и учинио куратором (управник, надзорник, чувар) својих ботаничких башти и својим личним лекаром. Војнич је, као и многи други људи после њега, из овога закључио да је Јакоб својевремено био власник рукописа пре Бареша, а веза са Рудолфовим судом се управо створила, што даље иде у прилог потврђивања Мнишовскијеве приче.

Јакобово име још увек је јасно видљиво под УВ светлом; међутим, оно не одговара копији његовог потписа у документу који је 2003. године пронашао Јан Хурих.‍[1]‍[9] Као резултат тога, причало се да је потпис додат накнадно, можда чак и на превару од стране Војнича лично. Ипак, због тога што би текст на страни f1r могао да буде један од знакова који би потврдили власништво, а који је можда додао библиотекар у то време, разлика између ова два потписа не мора нужно да оповргава постојање могућности да је Хорчицки својевремено био власник рукописа.

Забележено је да Барешево писмо са собом носи неке сличности са обманом коју је оријенталиста Андреас Милер једном извршио над Кирхером. Наиме, Милер је Кирхеру послао неки неразумљив текст са напоменом која објашњава да је исти дошао из Египта, а од Кирхера се тражио превод; Кирхер је рукопис, наводно, успео да преведе.‍[59] Спекулисало се да су оба ова примера били криптографски трикови на које је Кирхер насео, у циљу да га се направи ’будаластим’.‍[59] Међутим, Војничев рукопис је знатно другачијих размера, ако се упореди са неколико знакова у писму. Сагледавајући ове размере, обмана се чини заиста неизводљивим подухватом.

 
Неке странице рукописа у расклопљеном делу приказују веће дијаграме

Рафаел Мнишовски, пријатељ Марција који је био угледни извор за Бејконову причу, и сам је био криптограф (међу многим другим стварима којима се бавио), а наводно је измислио шифру за коју је тврдио да ју је немогуће „провалити” (око 1618).‍[60] Ово је довело до спекулација да је можда Мнишовски написао Војничев рукопис као практичну демонстрацију своје шифре и да је касније искористио Бареша као свог експерименталног субјекта, несвесног у чему учествује. И заиста, одрицања у Марцијевом писму из корица Војничевог рукописа могло би да значе да је Марци сумњао на неку врсту преваре у коју и сам бива уплетен.‍[60]

У својој књизи из 2006. године, Ник Пелинг је навео да постоји могућност да је Војничев рукопис можда у 15. веку написао архитекта из Северне Италије, по имену Антонио Аверлино (такође познат и као „Филарете”). Ова теорија је углавном доследна са радиокарбонским датирањем.‍[11]

Х. Ричард СантаКолома спекулисао је да је Војничев рукопис можда повезан са холандским проналазачем из 17. века Корнелијем Дребелом, у почетку наводећи да је реч о Дребеловој шифрованој бележници о микроскопији и алхемији, а касније правећи хипотезе да је то фикцијска „конекција” која води до утопијског романа Франсиса Бејкона под именом Нова Атлантида, где се помињу неки Дребелови изуми и идеје (нпр. „подморница”, „вечити сат” и сл.).‍[12]

Хипотезе о језику уреди

Постоји огроман број хипотеза о „језику” на ком је написан Војничев рукопис; тај језик је прозван војничевским језиком (енгл. Voynichese language).

Шифре уреди

 
Војничев рукопис написан је на непознатом писму
 
Виџенеров квадрат или плоча била је коришћена за енкрипцију и декрипцију

Према теорији дешифровања која се темељи на словима, Војничев рукопис садржи текст који има значење и који је написан на једном од европских језика, а који је првобитно био нејасно формиран и као такав мапиран за „алфабет” Војничевог рукописа кроз присутно шифровање неке врсте тј. алгоритам који је управљао распоређивањем појединих слова кроз рукопис. Ово је била хипотеза којом се водила већина оних који су покушавали да дешифрују рукопис у 20. веку, укључујући и покушај криптогрāфā Државне безбедносне агенције које је предводио Вилијам Ф. Фридман раних 1950-их.‍[36]

Главни аргумент за ову теорију је да је употреба необичног алфабета од стране европског аутора превише чудна да би се објаснила, а једино што преостаје је да је аутор желео да сакрије информације. У ствари, чак је и Роџер Бејкон знао о шифрама, а процењени датум за рукопис — игром случаја — грубо се поклапа са рођењем криптографије као релативно систематичне дисциплине у Европи.‍[61]

Противаргумент је да се готово ни један систем шифровања конзистентан са том ером не може никако поклопити са оним што се заиста види у Војничевом рукопису. На пример, једноставно моноалфабетско шифровање могло би да се искључи зато што дистрибуција учесталости слова не личи ни на једну другу дистрибуцију у било ком сличном познатом језику. С друге стране, мали број различитих облика слова коришћен у рукопису имплицира одбацивање номенклаторског као и хомофоничног шифровања (зато што ови начини углавном захтевају алфабете са више знакова). Слично томе, полиалфабетско шифровање, први пут употребљено од стране Леона Батисте Албертија у 1460-им, а касније унапређено и Вижнеровим шифровањем, такође не води ка успеху јер ове шифре садрже облике који се појављују откприлике са истим вероватноћама, што није налик на дистрибуцију слова у језику којим је писан Војничев рукопис.‍[61]

Како год, присуство великог броја уско груписаних облика у Војничевом рукопису (као што су or, ar, ol, al, an, ain, aiin, air, aiir, am, ee, eee, између осталих) указује на то да би његов систем шифровања могао да користи тзв. „вербално шифровање”, где поједина слова у отвореном тексту бивају шифрована у групе или тзв. „лажна слова”. На пример, прве две линије странице f15v (на слици десно) садрже „or or or” и „or or oro r”, што веома личи на оно како би римски бројеви изгледали када би били вербално шифровани (на пример, „CCC” или „XXXX”).‍[62]

Такође, сасвим је могуће да је систем енкрипције почео од фундаментално једноставне шифре, а да се касније закомпликовао и проширио додавањем нула (безначајних симбола), хомофона (дуплих симбола), шифара транспозиције (прераспоређивања слова), лажних разламања речи и тако даље.‍[61]

Кодови (шифрарник) уреди

Према теорији „кодне књиге за шифровање” (тзв. шифрарник), „речи” Војничевог рукописа заправо би требало да буду кодови који би могло да се пронађу у „речнику” или „шифрарнику”. Главни доказ за ову теорију је то да су унутрашња структура и дистрибуција дужина многих речи сличне онима заступљеним код римских бројева, који — узимајући у обзир време настанка рукописа — могу да буду природан избор за кодове. Како год, шифре базиране на књигама одрживе су само за кратке поруке зато што су веома гломазне, како за писање тако и за читање.‍[61]

Стенографија уреди

Године 1943, Џозеф Мартин Фили тврдио је да је рукопис био научни дневник написан у стенографији. Према Д’Империју,‍[17] овде је у питању „латински, али у систему скраћених форми које се не сматрају прихватљивима међу другим научницима, који су једногласно одбијали његова читања текста”.

Стеганографија уреди

Овом се теоријом тврди да је текст Војничевог рукописа већинским делом бесмислен тј. без значења, али да садржи информације са значењем које су сакривене у неприметним детаљима (на пример, друго слово сваке речи или број слова у свакој линији). Ова техника шифровања — позната као стеганографија — веома је стара, а први ју је описао Јохан Тритемије године 1499. Иако се спекулисало да је отворени текст требало да се првобитно екстрахује Карданском решетком (преклапање са исечцима за смислени текст) неке врсте, ово се данас баш и не чини вероватним, јер речи и слова нису распоређени на начин да личе на било какву правилну решетку. Ипак, стеганографске тврдње је тешко доказати или оповргнути зато што стеготекстови могу да буду произвољно тешки за пронаћи. Аргумент против стеганографије је то да поседовати текст налик на шифру на самим корицама наговештава веома јасно постојање тајне поруке, што је самоанулирајуће. Међутим, пошто текст на корицама не личи на нешто мање непознат природни језик, овај аргумент није увелико убедљив.

Навођено је да би се текст са значењем могао декодирати по дужини или облику одређених потеза пером.‍[63]‍[64] И заиста постоје примери стеганографије из отприлике тог доба који користе облик слова (курзив наспрам усправних слова) да би скрили информације. Међутим, када се прегледају користећи велике проценте увеличавања, потези писаћим пером у Војничевом рукопису чине се поприлично природним те знатно изобличеним због неравномерне дебљине велума тј. испупчења на његовој површини.‍[61]

Природни језик уреди

Статистичке анализе текста откривају узорке сличне оним у природним језицима. На пример, ентропија речи (око 10 бита по речи) слична је ентропији у енглеским или латинским текстовима.‍[3] Године 2013, Дијего Амансио и др. навели су могућност да је Војничев рукопис „већинским делом компатибилан са природним језицима, али некомпатибилан са насумичним текстовима”.‍[65]

Лингвиста Жак Гај једном приликом је навео да би текст Војничевог рукописа могао бити мало познат природни језик, написан отвореним текстом и измишљеним алфабетом. Структура речи је слична оној структури која је присутна код многих језичких породица источне и средње Азије, углавном структури сино-тибетанских (кинески, тибетански и бурмански), аустроазијских (вијетнамски, кмерски итд.), а можда и таи језика (тајландски, лаоски итд.). У многим од ових језика, речи имају само један слог, а слогови имају поприлично богату структуру, укључујући тонске обрасце.‍[61]

Ова теорија има одређену историјску веродостојност. Док су они језици генерално имали изворна писма, ови су били изузетно тешки за посетиоце са Запада. Ова тешкоћа у размевању мотивисала је проналазак неколико фонетских писама, већином са латинским словима, али каткад и са измишљеним и створеним новим алфабетима. Иако стоји да су познати примери настали много касније него Војничев рукопис, историја бележи стотине истраживача и мисионара који би могли то да ураде у време настанка манускрипта — чак и пре путовања Марка Пола у 13. веку, а нарочито након што је Васко да Гама пронашао и препловио морску руту до Оријента 1499. године.‍[61]

 
На првој страници налазе се два велика црвена симбола, који су поређени са насловима књига кинеског стила

Главни аргумент за ову теорју је то да је у складу са свим статистичким својствима текста Војничевог рукописа која су до сада тестирана, укључујући двоструко и троструко написане речи (које су се проналазиле као честа појава у кинеским и вијетнамским текстовима са отприлике истом фреквенцијом као и у Војничевом манускрипту). Такође се објашњава и очигледни мањак цифара и западњачких синтактичких одлика (као што су чланци и копуле), те генерална загонетност илустрација. Други могући наговештај су два велика црвена симбола на првој страници, који су поређени са насловима за књиге кинеског стила и који су обрнути и лоше ископирани. Такође, јасна подела календарске године на 360 дана (а не на 365 дана), у групама од по 15 и почињући од Риба, одлика је Кинеског пољопривредног календара (кин: 節氣, jie qi). Главни аргумент против теорије је чињеница да нико (укључујући и учењаке на Кинеској академији наука у Пекингу) није био у стању да пронађе нити један примерак азијског симболизма или азијске науке у илустрацијама.‍[61]

Џејмс Р. Чајлд из Државне безбедносне агенције — такође лингвиста, за индоевропске језике — 1976. године је навео да је манускрипт написан на „досад непознатом севернонемачком дијалекту”.‍[66] У манускрипту је идентификовао „скелетну синтаксу неколико елемената од којих неки подсећају на [тачно] одређене германске језике”, док је сам садржај изражен користећи „огромну количину опскурности”.‍[67]

Пред крај 2003. године, Пољак Збигњијев Банасик рекао је да је рукопис отворени текст написан на манчу (манџуријском) језику, уз што је приложио и парцијални („део по део”) превод прве странице.‍[68]

Фебруара 2014. године, професор Стивен Бакс са Универзитета у Бедфордширу објавио је у јавност своје истраживање у ком је користио методологију „одоздо према горе” (енгл. bottom up) да би разумео рукопис. Његова метода укључује тражење и превођење властитих именица, а у вези са релевантним илустрацијама и у контексту других језика из истог периода. Студија коју је објавио на интернету нуди тентантивни (провизорни, привремени, оквирни) превод за 14 слова и за 10 речи рукописа.‍[69]‍[70]‍[71]‍[72] Бакс сматра да је текст трактат о природи написан на природном језику, а не као код.

Артур О. Такер и Рексфорд Х. Талберт су 2014. године објавили студију у којој тврде да постоји позитивна идентификација 37 биљака, 6 животиња и 1 минерала наведених у Војничевом рукопису, с тим да је поклапање пронађено са цртежима из Мале књиге о индијанском лековитом биљу (лат. Libellus de Medicinalibus Indorum Herbis), односно Бадијанусовог рукописа (како се књига још назива по свом преводиоцу) односно Кодекса де ла Круз-Бадијано (како се још назива по свом оригиналном аутору и преводиоцу) или Кодекса Барберини (како се још назива по католичком кардиналу Франческу Барберинију који је у њен посед дошао у раном 17. веку).‍[73] Реч је о астечком хербалу из 15. века.‍[73] Узев у обзир присутност атакамита у боји, Такер и Талберт мисле да хербална секција рукописа потиче из колонијалне Нове Шпаније и да је написана на наватлу (астечки језик), док као годину настанка наводе период од 1521. године (година Освајања) до око 1576, што је очигледно у контрадикцији са доказима које је за велум и многе друге елементе манускрипта пружио веома поуздани метод радиоактивног угљеника. Како год, иако је велум можда настао раније према датирању могуће је да је само био спремљен и коришћен касније за израду рукописа. Анализа овог двојца је била критикована од стране других истраживача Војничевог рукописа,‍[74] који су тврдили — између осталог — да би вешт фалсификатор могао створити биљке довољно сличне до тада неоткривеним постојећим биљкама.‍[75]

Године 2014, тим који је предводио др Дијего Амансио са Института математичких и рачунарских наука Универзитета у Сао Паолу, објавио је рад у којем је детаљно описана студија помоћу статистичких метода а да би се анализирали односи речи у тексту. Уместо што је покушавао одредити значење, Амансијев тим је користио комплексну мрежу моделовања да би испитао везе и кластере речи. Коришћењем концепта као што је фреквенција и интермитенција, чиме се мери јављање и концентрација термина у тексту, Амансио је био у могућности да открије кључне речи у рукопису и створи 3Д моделе структуре текста и фреквенције речи. Њихов закључак је био да су у 90% случајева, Војничеви системи слични онима других познатих књига као што је Библија; ово указује да је књига стварни примерак текста на стварном језику, а не добро испланирано ’брбљање’.‍[65]

Употреба фрејмворка је постала пример помоћу анализе Војничевов рукописа, с коначним закључком да се разликује од насумичне секвенце речи, што је компатибилно с природним језицима. Иако наш приступ није имао за циљ дешифровање Војнича, било је могуће одредити кључне речи које би у будућности могле да буду од користи за оне који дешифрују.‍[65]

Плански језик уреди

Чудна унутрашња структура речи Војничевог рукописа довела је Вилијама Ф. Фридмана до нагађања да би текст могао да буде конструисани од. плански језик. 1950. године, Фридман је замолио британског војног официра Џона Тилтмана за помоћ. Желео је да Тилтман анализира неколико страница текста, али овај је то одбио јер није делио исто мишљење са Фридманом у вези планског језика. У документу из 1967. године, бригадир Тилтман је написао:


Концепт вештачког језика је поприлично стар; 1668. године „атестирало” га је дело епископа Џона Вилкинса по имену Есеј према стварном лику и филозофски језик (енгл. An Essay towards a Real Character and a Philosophical Language), али без обзира на његову старост — и даље премашује генерално прихваћено време настанка Војничевог рукописа, за око два века. У већини познатих примера, категорије се деле на мање делове додајући суфиксе; као последица, текст за одређени субјекат имао би и много речи са сличним префиксима — на пример, сва имена биљака би почињала сличним словима, што би се слично пресликало и на све болести итд. Ова одлика би тада могла да објасни понављајућу природу Војничевог текста. Како год, још нико није успео да придружи веродостојно значење било ком од префикса или суфикса у Војничевом рукопису.‍[5]

Масовна обмана (хоукс) уреди

 
Страница 175; f99r из „фармацеутске” секције
 
Страница 135; f75r из биолошке секције са приказаним „нимфама”

Бизарне одлике текста Војничевог рукописа (као што су двоструке или троструке речи), као и сумњив садржај његових илустрација, подржавају идеју да је цели рукопис у ствари масовна обмана (енгл. hoax). Другим речима, ако се још увек није нашао нико способан да уз помоћ свих савремених средстава и апаратуре екстрахује значење из књиге, то је вероватно зато што документ заправо нема никакав садржај са значењем, на првом месту. Разне теорије о обмани су кроз историју предлагане као универзално решење мистерије.

Рачунарски стручњак и научник Гордон Раг је 2003. године показао да би текст са карактеристикама сличним онима које се могу препознати у Војничевом рукопису могао да буде произведен користећи табелу са префиксима речи, матицама те суфиксима за исте, што би било одабирано и комбиновано посредством перфорирања (испробадања) преклопљених папира.‍[76]‍[77] Уређај за извођење последњег поменутог корака, познат као већ поменута Карданска рештека, измишљен је око 1550. године као алатка за енкрипцију, што је више од 100 година после процењеног времена настанка Војничевог рукописа. Неки се и даље држе тога да је сличност између псеудотекстова генерисаних у експериментима Гордона Рага и Војничевог рукописа површна, а да би метода решетке могла да буде коришћена за емулацију било ког језика до одређеног степена.‍[78]

У априлу 2007. године, студија коју је спровео аустријски истраживач Андреас Шинер и која је објављена у журналу-тромесечнику Криптологија (енгл. Cryptologia), подржала је хипотезу о масовној обмани.‍[79] Шинер је показао да су статистичка својства текста рукописа више конзистентна са безначајним „тртљањем” (енгл. gibberish) и бесмислицама произведеним употребом квазистохастичке методе као што је она коју је описао Раг, него са латинским и средњовековним немачким текстовима.‍[79]

Септембра 2016. године, Гордон Раг и Гавин Тејлор објавили су други чланак у Криптологији који такође подржава хипотезу о масовној обмани. Оповргавање се заснива на хипотези у вези са дистрибуцијом слогова и речи у Војничевом рукопису наспрам расподеле истих у различитим природним језицима.‍[80]

Аргумент за аутентичност је то да се рукопис доима превише софистицираним да би био масовна обмана. Док су обмане тог периода тежиле да буду поприлично грубе, Војничев рукопис експонира многе суптилне карактеристике које се појављују само после пажљиве статистичке анализе. Међутим, поставља се потом питање зашто би аутор употребио тако комплексан и напоран алгоритам при прављењу једноставне обмане, ако нико у очекиваној „публици” (мисли се на творчеве савременике) не би могао да примети разлику. Марсело Монтемуро, теоријски физичар са Универзитета у Манчестеру, који је провео године анализирајући лингвистичке узорке и обрасце који могу да се нађу у Војничевом рукопису, пронашао је семантичке мреже као што су речи које носе основни садржај, а које се појављују унутар посматраног груписаног обрасца, те нове речи које бивају коришћене када долази до промене у теми.‍[81] Са овим доказом, он верује да је мало вероватно да су ове одлике једноставно „инкорпорисане” (уграђене) у текст како би се обмана учинила више реалистичном, понајвише зато што већина академског знања ових структура није постојала када је Војничев рукопис био написан. Ови „фини радови” захтевали су много више времена него што би то било потребно за једноставну кривотворину, док су — с друге стране — неке комплексности (сложености) видљиве само уз помоћ модерних алатки.‍[19]

Глосолалија уреди

 
Писмо које је измислила Хилдегард фон Бинген
 
Детаљ са „нимфама” на стр. 141, f78r

У својој књизи из 2004. године, Џери Кенеди и Роб Черчил указују на могућност да је Војничев рукопис можда случај глосолалије, изазовне (медијумске), или пак маргиналне уметности.‍[15]

Ако је ово тачно, онда се аутор осећао примораним да напише велике количине текста на начин који подсећа на струју свести: или због гласова које је чуо, или због чисте потребе. Док се код глосолалија ово најчешће догађа са измишљеним језицима (углавном направљеним од фрагмената матерњег језика аутора), измишљена писма за ову намену су ретка. Кенеди и Черчил користе радове Хилдегарде Бингенске да би указали на сличности између илустрација које је она цртала када је патила од неколико интензивних напада мигрене (што може да индукује стање налик трансу и подложно настанку глосолалије) и Војничевог рукописа. Истакнуте одлике које се проналазе у цртежима обеју страна су обилне „струје звезда”, те понављајућа природа „нимфи” у биолошкој секцији рукописа.‍[82] Остали истраживачи су открили да је ова теорија вероватно погрешна.‍[83]

Теорију је практично немогуће доказати или оповргнути, све док недостаје дешифровани текст; сами Кенеди и Черчил нису уверени у хипотезу коју су поставили, али је сматрају веродостојном. У кулминирајућем делу њиховог рада, Кенеди исказује своје мишљење да је реч о масовној обмани или фалсификату. Черчил признаје могућност да је манускрипт синтетички и заборављени језик (што иде у пролог Фридману), или да је реч о фалсификату, што сматра двема најпрееминентнијим (најистакнутијим) теоријама. Међутим, он закључује да у случају ако је рукопис аутентичан — ментална болест или делузија мора да су утицале на аутора док је писао текст и цртао илустрације рукописа.‍[15]

Тврдње о дешифровању уреди

Откако је рукопис откривен у ново доба године 1912, много људи је тврдило да су извршили успешно дешифровање. Како год, сви покушаји показали су се неуспешнима.

Вилијам Ромејн Њуболд уреди

 
Рани микроскоп (1691)

Један од најранијих напора уложених да би се тајне рукописа откључале (и прва од многих преурањених тврдњи о дешифровању) направио је 1921. године Вилијам Ромејн Њуболд са Универзитета у Пенсилванији. Његова јединствена хипотеза била је да је сам видљиви текст безначајан, али да је свако очигледно „слово” у ствари конструисано од серије ситних означавања приметних само при већим постоцима увеличавања. Ова означавања је требало да буду базирана на старогрчкој стенографији, чиме би се формирао други ниво скрипта који би тако чувао стварни садржај тј. значење текста. Њуболд је тврдио да је он искористио ово (са)знање да би написао целе пасусе који доказују ауторство Бејкона и његову употребу оптичког микроскопа четристо година пре Ван Левенхука. Један кружни цртеж у „астрономској” секцији осликава објекте неправилног облика са четири закривљене руке, а Њуболд га је интерпретирао као слику галаксије, што би могло да се постигне само коришћењем телескопа.‍[4] Слично томе, он је интерпретирао друге цртеже као ћелије које се виде кроз микроскоп.

 
Пример пареидолије (1594)

Међутим, Њуболдова анализа је одонда била одбацивана, и то као „анализа прекомерно спекулативног карактера”.‍[84] Наиме, Џон Метјуз Манли са Универзитета у Чикагу, први је истакао озбиљне недостатке његове теорије. Сваки стенографски карактер сматрало се да има више интерпретација, без поузданог начина да се одреди која од њих је намењена ком одређеном случају. Њуболдова метода је такође захтевала прераспоређивање слова по својој вољи да би се произвео латински језик који је схватљив и разумљив. Само ови фактори осигуравају систему довољну флексибилност да би скоро па било шта могло да се назре из микроскопских означавања. Иако коришћење микрографије која употребљава хебрејски језик може да се прати уназад и до 9. века,‍[85] није ни близу компактна или комплексна као облици које је Њуболд измислио. Помним проучавањем рукописа откривено је да су означавања у ствари артефакти за чији је настанак узрок пуцање мастила, које се временом суши на грубом велуму. Опажајући значај за ове артефакте може да се припише пареидолији. Захваљујући Манлијевим темељним оповргавањима, микрографска теорија се сада генерално игнорише.‍[86]

Џозеф Мартин Фили уреди

Џозеф Мартин Фили је 1943. године објавио дело Шифра Роџера Бејкона: Прави кључ пронађен (енгл. Roger Bacon's Cipher: The Right Key Found), у ком је тврдио да је књига тј. рукопис научни дневник (енгл. scientific diary). Филијева метода је изражавала став да је текст био „високо скраћени средњовековни латински [језик] написан једноставним супституционим шифровањем”. Он је, поред тога, тврдио да је писац рукописа био Роџер Бејкон.‍[17]

Леонел С. Стронг уреди

Леонел С. Стронг, научник који се бави истраживањем рака и аматерски криптограф, веровао је да је решење за Војничев рукопис „чудновати дупли систем аритметичке прогресије вишеструког алфабета”. Стронг је тврдио да је отворени текст открио како је Војничев рукопис написао енглески аутор из 16. века по имену Ентони Ашам, чији радови укључују и Мали хербал (енгл. A Little Herbal) објављен 1550. године. Постоје и одређени аргументи против ове теорије.‍[87]

Роберт С. Брамбо уреди

Роберт Брамбо, професор средњовековне филозофије на Универзитету Јејл, тврдио је да је рукопис био фалсификат с намером да се превари владар Рудолф II који би га купио. Текст је на латинском језику, али је шифорван комплексном, двофазном методом.‍[17]

Џон Стојко уреди

Џон Стојко је 1978. године објавио Писма Божјем оку (енгл. Letters to God's Eye),‍[88] дело у ком је тврдио да је Војничев рукопис био серија слова написаних на украјинском језику, не користећи самогласнике.‍[52] Тада актуелна теорија је пробудила интересовање украјинске дијаспоре те других у самој независној Украјини после 1991. године.‍[89] Међутим, датум који је Стојко дао за слова, недостатак повезаности између текста и слика, као и генерална „опуштеност” у методи декрипције, не иду у корист Стојкове теорије.‍[52]

Лео Левитов уреди

Лео Левитов је у својој књизи из 1987. године, Решење Војничевог рукописа: Литургијски приручник за обред ендура из катарске јереси, култа Изиде (енгл. Solution of the Voynich Manuscript: A Liturgical Manual for the Endura Rite of the Cathari Heresy, the Cult of Isis),‍[90] навео да је рукопис приручник за катарски (албижански) обред по имену ендура и да је написан на фламанском језику, који је базиран на креолском језику. Даље је тврдио да је катаризам представљао опстанак култа Изиде.‍[91]

Међутим, Левитовово дешифровање је побијено по неколико основа, али ни најмање се није доказало да је у целости неисторијско. Наиме, Левитов је веома лоше познавао историју Катара, а његово осликавање ендуре као разрађеног ритуалног самоубиства у супротности је са пронађеним и сачуваним документима који га описују као брз обред.‍[91] Слично томе, не постоји позната веза између катаризма и Изиде.

Стивен Бакс уреди

Године 2014, професор примењене лингвистике Стивен Бакс објавио је чланак у сарадњи са шведско-аустралијским лингвистом Шоном Р. Л. Кингом,[92] у којем њих двојица тврде да су превели десет речи из рукописа користећи технике сличне онима које се користе за превод египатских хијероглифа. Тврде да је рукопис по природи трактат, на блискоисточном или азијском језику; нису успели да га преведу до краја јер је Бакс преминуо 2017. године.[93]

Николас Гибс уреди

У септембру 2017, телевизијски сценариста Николас Гибс тврдио је да је декодирао рукопис као идиосинкратично скраћени латински.‍[94] Средњовековни научници су осуђивали Гибсову хипотезу да није роман. Гибсов рад је критикован за лоше комбиновање већ постојећих учења и пружање веома спекулативних и нетачних превода; Лиса Фагин Дејвис, директорка Средњовековне академије Америке, изјавила је да Гибсово дешифровање „не резултује латинским који има смисла”.‍[95]‍[96]

Грег Кондрак уреди

Почетком 2018. године објављена је вест да су научници са Универзитета Алберта применом вештачке интелигенције учинили помаке у дешифровању рукописа тако што су открили да исти има везе с хебрејским језиком.[97]

Професор Грег Кондрак, експерт за природнојезичко процесирање на Универзитету Алберта, заједно са својим дипломцем Бредлијем Хауером, користио је рачунарску лингвистику у покушају да декодира рукопис.[98] Свој допринос су представили на Годишњем састанку Асоцијације за рачунарску лингвистику 2017, у форми чланка који сугерише да је језик рукописа највероватније хебрејски, али да је енкодиран користећи алфаграме (алфабетски поређане анаграме). Међутим, тим је признао да стручњаци за средњовековне рукописе који су прегледали њихов рад нису били уверени.[99][100][101] Тврдњу је оспорио и експерт за хебрејски језик и његову историју.[102]

Џерард Чешир уреди

Године 2019, журнал Romance Studies објавио је рад Џерарда Чешира под насловом „The Language and Writing System of MS408 (Voynich) Explained” (срп. Језик и систем писања за MS408 (Војнич) објашњени).[103] Чешир, асистент за биолошка истраживања на Универзитету Бристол, тврди да је дешифровао рукопис за две седмице користећи комбинацију „латералног размишљања и генијалности”.[104][105] Он сугерише да је рукопис „компендијум [сажетак] информација о хербалним лековима, терапеутском бањању и астролошким читањима”, уз фокус на женско физичко и ментално здравље, репродукцију и родитељство; такође каже да је рукопис једини познати текст написан на протороманском.[106] Он је рекао: „Рукопис су саставиле доминиканске сестре као извор референци за Марију од Кастиље, краљицу Арагона.”[107] Међутим, стручњаци за средњовековне документе ову интерпретацију су жестоко одбацили,[108] а извршна уредница Средњовековне академије Америке Лиса Фејгин Дејвис окарактерисала је рад као „само више аспирациони, циркуларни, самоиспуњавајући бесмисао”.[106] Ars Technica је тражила њено мишљење,[108] а она је казала следеће:

Као што је и са већином потенцијалних интерпретатора Војнича, логика овог предлога је циркуларна и аспирациона: он почиње са теоријом о томе шта би одређена серија глифова могла да значи, углавном због близине речи слици за коју верује да може да је интерпретира. Он потом истражује било колико средњовековних речника романског језика док не пронађе реч која наизглед одговара његовој теорији. Он потом тврди да је то тачно јер је пронашао реч из романског језика која одговара његовој хипотези, његова хипотеза мора да је тачна. Његови „преводи” од онога што је у суштини тртљаво, амалгам више језика, сами су аспирациони уместо да су стварни преводи.

— Фејџин Дејвис

Универзитет Бристол је накнадно уклонио референцу за Чеширове тврдње са свог веб-сајта,[109] говорећи у изјави о упитности валидности истраживања и изјавивши: „Ово истраживање је у потпуности било сопствени рад аутора и није повезано са Универзитетом Бристол, Школом уметности нити Центром за средњовековне студије.”[110][111]

Факсимили уреди

Војничев код (2005) уреди

Прво факсимилно издање објављено је 2005. године, а име му је било Војничев код (франц. Le Code Voynich). То је био цели рукопис објављен у форми кракте презентације на француском језику, аутора Жан-Клода Газевича.‍[112]

Војничев рукопис (2016) уреди

Пре факсимила које је израдио Силое, 1. новембра 2016. године, Јејлова универзитетска штампарија (енгл. Yale University Press) објавила је комерцијално факсимилно издање Војничев рукопис (енгл. The Voynich Manuscript), књигу са тврдим повезом и есејима еминентних стручњака: кустоса Раних књига и рукописа (енгл. Early Books and Manuscripts) у Јејловој библиотеци Бејнеке и коаутора Увода у проучавање рукописа (енгл. Introduction to Manuscript Studies) — Рејмонда Клеменса [уредник]; и историчарке, професорке на Универзитету у Јужној Калифорнији и ауторке бестселер трилогије Њујорк тајмса по имену Све душе (енгл. All Souls) — Деборе Харкнес [увод]; за разлику од скупих факсимила, књига није покушај стварања верних реплика већ сложено елаборирано и веома верно представљање фотографија комплетног рукописа и његове богате историје — и то са веома приступачном ценом.‍[25]‍[26]

Силое (2017) уреди

Августа 2016. године, Гардијан је објавио да је Библиотека ретких књига и рукописа Бејнеке Универзитета Јејл успешно договорила са шпанском издавачком кућом Силое арте и библиофилија (шп. Siloé arte y bibliofilia) израду 898 нумерисаних факсимила — веома верних (и скупоцених) реплика рукописа за комерцијалну продају (по специјалној наруџби); израда је почела у априлу 2016. године, а први факсимили били су готови тек након 18 месеци дугог мукотрпног процеса копирања сваке мрље, рупе, удубине и избочине у пергаменту, с тим да репликатори попут Луиса Мигела у Бургосу испред себе немају саме оригинале које чува Јејл него детаљне и пажљиво направљене фотографије високог квалитета.‍[23]‍[24][113]

Културни утицај уреди

Многе књиге и чланци написани су о рукопису. Рукопис је послужио и као инспирација за настанак многих књига фикције, међу којима је и Књига крви и сенке (енгл. The Book of Blood and Shadow) Робина Васермана из 2012, Путници кроз време: Код Судњег дана (енгл. Time Riders: The Doomsday Code) Алекса Скароуа из 2011, Кодекс (енгл. Codex) Лева Гросмана из 2004, ПопКо (енгл. PopCo) Скарлет Томас из 2004, Прајм (енгл. Prime) Џеремија Робинсона са Шонон Елис из 2013, Мојсијев мач (енгл. The Sword of Moses) Доминика Селвуда из 2013, Повратак Лојгора (енгл. The Return of the Lloigor) Колина Вилсона из 1974, Датура, или делузија коју сви видимо (енгл. Datura, or a delusion we all see) /финска верзија, фин. Datura tai harha jonka jokainen näkee/ Лене Крон из 2001, Атентаторов код (енгл. Assassin's Code) Џонатана Маберија из 2012, Књига живота (енгл. The Book of Life) Деборе Харкнес из 2014, 39 доказа: Не веруј никоме (енгл. The 39 Clues: Trust No One) Линде Суе Парк из 2012. и Извор (енгл. The Source) Мајкла Кордија из 2008. године.

 
Кодекс Серафинијанус аутора Луиђија Серафинија сличан је Војничевом рукопису

Између 1976. и 1978. године,‍[114] италијански уметник Луиђи Серафини направио је Кодекс Серафинијанус (лат. Codex Seraphinianus), енциклопедију која садржи бесмислене текстове и слике имагинарних биљака у стилу који подсећа на Војничев рукопис и која је намењена повећању интереса за уметношћу и надахњивању других да се њоме баве.‍[115]‍[116]‍[117]

Савремени композитор класичне музике Ханспетер Кибурц, објавио је камерно дело под називом Војничев шифрирани рукопис, за хор и ансамбл (енгл. The Voynich Cipher Manuscript, for chorus & ensemble), инспирисан оригиналним рукописом.‍[118]

Симфонијски оркестар Њу Хејвен (енгл. New Haven Symphony Orchestra) 2015. године је одабрао америчку композиторку концертне музике Хану Леш да компонује симфонију надахнуту Војничевим рукописом.‍[119]

У игрици Broken Sword: The Sleeping Dragon, Војничев рукопис садржи информације о геомагнетској енергији коју су користиле старе цивилизације. Култ змаја (енгл. The Cult of the Dragon) био је у стању да дешифрује рукопис и употреби га за поновно добијање приступа геомагнетској енергији.

У игрици Assassin's Creed IV: Black Flag, играч може да сакупља странице Војничевог рукописа како пролази кроз свет игрице. У игрици се открива да је рукопис написала раса која је претеча данашњој (енгл. Precursor Race), а коју су чиниле врсте високо напредних хуманоида који су створили данашњу људску расу пре него што су били уништени у апокалипси. У наставку видео-игрице, Assassin's Creed: Rogue, открива се да је рукопис кључ за активирање моћног артефакта познатог као Кутија Претходника (енгл. Precursor Box), која показује мапу која детаљно лоцира храмове направљене од стране расе која је претеча данашњој.

Веб-сајт xkcd.com, који је у ствари интернетска збирка већином шаљивих стрипова, један је стрип посветио и Војничевом рукопису (в. VOYNICH MANUSCRIPT). Шала у стрипу везана је за игру фантазијских ликова Лагуми и змајеви (енгл. Dungeons & Dragons, скр. D&D; DnD). Ова шала искоментарисана је и на форуму xkcd-а.

Види још уреди

Напомене уреди

  1. ^ Јерковић, Јован; Пижурица, Мато; Пешикан, Митар (2010). Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 366. ISBN 978-86-7946-079-0. COBISS.SR 256189191. „манускрипт (боље рукопис)” 

Референце уреди

  1. ^ а б в г Steindl, Klaus; Sulzer, Andreas (2011). „The Voynich Code – The World's Mysterious Manuscript”. Архивирано из оригинала (video) 9. 3. 2012. г. Приступљено 8. 6. 2016. 
  2. ^ а б в г д Stolte, Daniel (10. 2. 2011). „Experts determine age of book 'nobody can read'”. PhysOrg. Приступљено 8. 6. 2016. 
  3. ^ а б Landini 2001, стр. 275–295
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Tiltman 1967
  5. ^ а б Kahn 1967, стр. 870–871
  6. ^ а б в г д ђ е ж з Barabe 2009
  7. ^ а б в „Philip Neal's analysis of Marci's grammar”. Voynich Central. Архивирано из оригинала 7. 10. 2011. г. Приступљено 8. 6. 2016. 
  8. ^ а б в Zandbergen, René. „Origin of the manuscript”. Voynich.nu. Приступљено 8. 6. 2016. 
  9. ^ а б „The New Signature of Horczicky and the Comparison of them all”. Hurontaria.baf.cz. Архивирано из оригинала 26. 1. 2009. г. Приступљено 8. 6. 2016. 
  10. ^ а б в г д Zandbergen, René (19. 5. 2016). „Voynich MS – 17th Century letters related to the MS”. Voynich.nu. Приступљено 9. 6. 2016. 
  11. ^ а б в г Pelling 2006
  12. ^ а б SantaColoma, H. Richard. „New Atlantis Voynich Theory”. Santa-coloma.net. Приступљено 8. 6. 2016. 
  13. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Shailor
  14. ^ а б в г д ђ е ж Schmeh, Klaus (јануар/фебруар 2011). „The Voynich Manuscript: The Book Nobody Can Read”. Skeptical Inquirer. Архивирано из оригинала 16. 9. 2018. г. Приступљено 8. 6. 2016. 
  15. ^ а б в Kennedy & Churchill 2004
  16. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Schuster 2009, стр. 175—
  17. ^ а б в г д ђ е D'Imperio 1978 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFD'Imperio1978 (help) »Latin, but in a system of abbreviated forms not considered acceptable by other scholars, who unanimously rejected his readings of the text«
  18. ^ Brumbaugh 1978
  19. ^ а б Hogenboom, Melissa (22. 6. 2013). „Mysterious Voynich manuscript has 'genuine message'”. BBC News. Приступљено 15. 9. 2016. 
  20. ^ Pelling, Nick. „Voynich theories”. ciphermysteries.com. Приступљено 8. 6. 2016. 
  21. ^ „MS 408” (слика). Yale Library. Приступљено 8. 6. 2016. 
  22. ^ „Voynich Manuscript”. Beinecke Library. Архивирано из оригинала 12. 8. 2011. г. Приступљено 8. 6. 2016. 
  23. ^ а б „Publisher wins rights to Voynich manuscript, a book no one can read”. The Guardian. Agence France-Presse. 21. 8. 2016. Архивирано из оригинала 23. 8. 2016. г. Приступљено 13. 10. 2016. 
  24. ^ а б Hermoso, Borja (12. 12. 2015). „El libro más misterioso del mundo”. El País. Архивирано из оригинала 6. 8. 2016. г. Приступљено 13. 10. 2016. 
  25. ^ а б Domonoske, Camila (23. 8. 2016). „Mysterious, Encrypted Medieval Manuscript Set To Be Published In Replica”. npr.org. National Public Radio. Архивирано из оригинала 26. 8. 2016. г. Приступљено 13. 10. 2016. 
  26. ^ а б Clemens, Raymond; Harkness, Deborah, ур. (1. 11. 2016). The Voynich Manuscript. yalebooks.com. Yale University Press. стр. 304. ISBN 978-0-300-21723-0. Архивирано из оригинала 26. 8. 2016. г. Приступљено 13. 10. 2016. 
  27. ^ а б в г д Zandbergen, René (11. 5. 2016). „The origin of the Voynich MS”. Voynich.nu. Приступљено 8. 6. 2016. 
  28. ^ Zandbergen, René (11. 5. 2016). „The Radio-Carbon Dating of the Voynich MS”. Voynich.nu. Приступљено 8. 6. 2016. 
  29. ^ Zandbergen, René (27. 5. 2016). „About the binding of the MS”. Voynich.nu. Приступљено 9. 6. 2016. 
  30. ^ Stolfi, Jorge (22. 7. 2004). „Evidence of text retouching on f1r”. Приступљено 8. 6. 2016. 
  31. ^ Reddy & Knight 2011, стр. 2
  32. ^ Day, Michael (24. 5. 2011). „The Voynich Manuscript: Will we ever be able to read this book”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 15. 9. 2016. г. Приступљено 15. 9. 2016. „The things we know as 'grammatical markers' – things that occur commonly at the beginning or end of words, such as s or d in our [English] language, and that are used to express grammar, never appear in the middle of 'words' in the Voynich manuscript. That's unheard of for any Indo-European, Hungarian or Finnish language.” 
  33. ^ Zandbergen, René (26. 12. 2015). „Analysis Section (3/5) – Word structure”. Voynich.nu. Приступљено 8. 6. 2016. 
  34. ^ Vonfelt, S. (2014). „The strange resonances of the Voynich manuscript” (PDF). Graphométrie. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 9. 2017. г. Приступљено 4. 10. 2017. 
  35. ^ Friedman, Elizebeth (5. 8. 1962). The Most Mysterious MS. – Still an Enigma (PDF). Washington, D.C. Post. E1, E5. [Q: D'Imperio, Mary. Elegant Enigma]. стр. 27 [4.4]. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 4. 2016. г. Приступљено 28. 11. 2014. „doomed to utter frustration” 
  36. ^ а б Reeds, Jim (7. 9. 1994). „William F. Friedman's Transcription of the Voynich Manuscript” (PDF). AT&T Bell Laboratories: 1—23. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 11. 2014. г. Приступљено 8. 6. 2016. 
  37. ^ Palmer, Sean B. (2004). „Voynich Manuscript: Months”. Inamidst.com. Приступљено 8. 6. 2016. 
  38. ^ Palmer, Sean B. (2004). „Notes on f116v's Michitonese”. Inamidst.com. Приступљено 8. 6. 2016. 
  39. ^ а б в г д ђ е Schwerdtfeger, Elias (2004). „Voynich Information Browser”. Архивирано из оригинала 26. 07. 2019. г. Приступљено 11. 6. 2016. 
  40. ^ Zandbergen, René (17. 5. 2016). „Rosettes folio”. Приступљено 9. 6. 2016. 
  41. ^ а б Kennedy & Churchill 2011, стр. 12—
  42. ^ а б в г Zandbergen, René. „Voynich MS – Long tour: Known history of the manuscript”. Voynich.nu. Приступљено 8. 6. 2016. 
  43. ^ „Mysterious Voynich manuscript is genuine”. MonstersAndCritics.com. 2009. Архивирано из оригинала 5. 1. 2012. г. Приступљено 8. 6. 2016. 
  44. ^ Stolte, Daniel (9. 2. 2011). „UA Experts Determine Age of Book 'Nobody Can Read'”. UA News [University Communications]. Архивирано из оригинала 2. 1. 2016. г. Приступљено 8. 6. 2016. „Using radiocarbon dating, a team led by Greg Hodgins in the UA's department of physics has found the manuscript's parchment pages date back to the early 15th century, making the book a century older than scholars had previously thought.” 
  45. ^ а б в Jackson, David (23. 1. 2015). „The Marci letter found inside the VM”. Архивирано из оригинала 9. 8. 2016. г. Приступљено 9. 6. 2016. 
  46. ^ а б в г Knight, Kevin (септембар 2009). „The Voynich manuscript” (PDF). Приступљено 9. 6. 2016. 
  47. ^ а б Ensanian, Berj N. „Archive of communications of the Journal of Voynich Studies”. Приступљено 9. 6. 2016. 
  48. ^ а б Dos Santos, Marcelo. „El Manuscrito Voynich”. Приступљено 9. 6. 2016. 
  49. ^ „Beinecke 408A”. Архивирано из оригинала 30. 8. 2016. г. Приступљено 9. 6. 2016. 
  50. ^ Neal, Philip. „The letter of Johannes Marcus Marci to Athanasius Kircher (1665)”. Архивирано из оригинала 31. 3. 2017. г. Приступљено 9. 6. 2016. 
  51. ^ Zandbergen, René (2016). „The journey to America of a set of manuscripts from the Collegium Romanum”. Gregorian Archives. Архивирано из оригинала 26. 10. 2017. г. Приступљено 26. 10. 2017. 
  52. ^ а б в Zandbergen, René. „Voynich MS – History of research of the MS”. Voynich.nu. Приступљено 8. 6. 2016. 
  53. ^ Winter 2015, стр. 249
  54. ^ Duffy, Eamon (20. 4. 2017). „Secret Knowledge—or a Hoax?”. The New York Review of Books. 64 (7). „effectively rules out any possibility that the manuscript is a post-medieval forgery« • »inconceivable« • »at least fourteen or fifteen entire calfskins” 
  55. ^ Borschel-Dan, Amanda (3. 10. 2017). „Dead Sea Scrolls scam: Dozens of recently sold fragments are fakes, experts warn”. The Times Of Israel. Архивирано из оригинала 26. 10. 2017. г. Приступљено 26. 10. 2017. 
  56. ^ Philip Neal. „The enciphered manuscripts of Giovanni Fontana”. 
  57. ^ Bolzoni, Lina (2001). The Gallery of Memory: Literary and Iconographic Models in the Age of the Printing Press. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-4330-6. 
  58. ^ Long, Pamela O. (2001). Openness, Secrecy, Authorship: Technical Arts and the Culture of Knowledge from Antiquity to the Renaissance. JHU Press. ISBN 978-0-8018-6606-7. 
  59. ^ а б Hurych, Jan B. (15. 5. 2009). „Athanasius Kircher – the VM in Rome”. Приступљено 11. 6. 2016. 
  60. ^ а б Hurych, Jan B. (20. 12. 2007). „More about Dr. Raphael Mnishowsky”. Приступљено 11. 6. 2016. 
  61. ^ а б в г д ђ е ж „Languedoc Topics – Mysteries of the Languedoc: The Voynich Manuscript”. languedocmysteries.info. Архивирано из оригинала 6. 7. 2016. г. Приступљено 6. 7. 2016. 
  62. ^ Pelling, Nick (27. 8. 2009). „Voynich cipher structure”. Архивирано из оригинала 6. 7. 2016. г. Приступљено 29. 6. 2016. 
  63. ^ Banks 2008
  64. ^ Vogt, Elmar (22. 9. 2009). „An Outline of the Stroke Theory as a Possible Method of Encipherment of the Voynich Manuscript” (PDF). Приступљено 11. 6. 2016. 
  65. ^ а б в Amancio et al. 2013 »The use of the framework was exemplified with the analysis of the Voynich Manuscript, with the final conclusion that it differs from a random sequence of words, being compatible with natural languages. Even though our approach is not aimed at deciphering Voynich, it was capable of providing keywords that could be helpful for decipherers in the future.«
  66. ^ Child 1976
  67. ^ Child, Jim (2007). „Again, The Voynich Manuscript” (PDF). Voynichmanuscript.net. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 6. 2009. г. Приступљено 8. 6. 2016. 
  68. ^ „Zbigniew Banasik's Manchu theory”. Ic.unicamp.br. 21. 5. 2004. Приступљено 8. 6. 2016. 
  69. ^ „600-year-old mystery manuscript decoded by University of Bedfordshire professor”. University of Bedfordshire. 14. 2. 2014. Приступљено 8. 6. 2016. 
  70. ^ Bax, Stephen (1. 1. 2014). „A proposed partial decoding of the Voynich script” (PDF). StephenBax.net. Приступљено 8. 6. 2016. 
  71. ^ „Breakthrough over 600-year-old mystery manuscript”. BBC News Online. 18. 2. 2014. Приступљено 15. 9. 2016. 
  72. ^ Gevertz, Jack (20. 2. 2014). „British academic claims to have made a breakthrough in his quest to unlock the 600-year-old secrets of the mysterious Voynich Manuscript”. The Independent. Приступљено 15. 9. 2016. 
  73. ^ а б Tucker & Talbert 2013, стр. 70–75
  74. ^ Pelling, Nick (14. 1. 2014). „A Brand New New World / Nahuatl Voynich Manuscript Theory”. Cipher Mysteries. Приступљено 8. 6. 2016. 
  75. ^ Grossman 2014
  76. ^ Rugg, Gordon. „Replicating the Voynich Manuscript”. UK: Keele. Архивирано из оригинала 23. 08. 2016. г. Приступљено 8. 6. 2016. 
  77. ^ McKie, Robin (25. 1. 2004). „Secret of historic code: It's gibberish”. The Observer. UK. Приступљено 8. 6. 2016. 
  78. ^ D'Agnese, Joseph (септембар 2004). „Scientific Method Man”. UK: Wired. Архивирано из оригинала 11. 11. 2006. г. Приступљено 8. 6. 2016. 
  79. ^ а б Schinner 2007, стр. 95–107
  80. ^ Rugg, Gordon; Taylor, Gavin (септембар 2016). „Hoaxing statistical features of the Voynich Manuscript”. Cryptologia. Taylor and Francis Online: 1—22. doi:10.1080/01611194.2016.1206753. Архивирано из оригинала 15. 9. 2016. г. Приступљено 15. 9. 2016. 
  81. ^ Montemurro & Zanette 2013, стр. e66344
  82. ^ Kennedy & Churchill 2004
  83. ^ Pelling, Nick (19. 1. 2012). „Does the 'Voynich = migraine' theory make your head hurt too”. Приступљено 11. 6. 2016. 
  84. ^ „Penn Biographies – William Romaine Newbold (1865–1926)”. Archives.upenn.edu. University of Pennsylvania. 6. 9. 1926. Архивирано из оригинала 19. 4. 2016. г. Приступљено 8. 6. 2016. 
  85. ^ „Micrography: The Hebrew Word As Art”. Jtsa.edu. Архивирано из оригинала 28. 11. 2011. г. Приступљено 8. 6. 2016. 
  86. ^ Kahn 1967, стр. 867–869
  87. ^ Winter 2015, стр. 252.
  88. ^ Stojko 1978
  89. ^ Русина, Олена (2011—2014). „До “неможливих джерел” вітчизняної історії: Рукопис Войнича в українському контексті”. 32/33. Harvard Ukrainian Research Institute: 611—618. Приступљено 12. 4. 2017. 
  90. ^ Levitov 1987.
  91. ^ а б Stallings, Dennis. „Catharism, Levitov, and the Voynich Manuscript”. Приступљено 8. 6. 2016. 
  92. ^ Bax, Stephen; King, Shaun R. L. „Voynich f6v: Ricinus communis, the Castor Oil plant?”. stephenbax.net. Приступљено 21. 12. 2018. 
  93. ^ Rigby, Nic (18. 2. 2014). „Breakthrough over 600-year-old mystery manuscript”. BBC News. Приступљено 4. 1. 2018. 
  94. ^ Gibbs, Nicholas (5. 9. 2017). „Voynich manuscript: the solution”. The Times Literary Supplement. Приступљено 10. 9. 2017. 
  95. ^ Newitz, Annalee (10. 9. 2017). „So much for that Voynich manuscript "solution"”. Ars Technica. Приступљено 12. 9. 2017. 
  96. ^ Zhang, Sarah (10. 9. 2017). „Has a Mysterious Medieval Code Really Been Solved?”. The Atlantic. Приступљено 12. 9. 2017. 
  97. ^ „Научници коначно дешифровали мистериозни рукопис из 15. века”. Б92. 29. 1. 2018. Приступљено 29. 1. 2018. 
  98. ^ „Artificial Intelligence Takes a Crack at Decoding the Mysterious Voynich Manuscript”. Smithsonian Mag. 31. 1. 2018. 
  99. ^ „Mysterious 15th century manuscript finally decoded 600 years later”. The Independent. 27. 1. 2018. Приступљено 27. 1. 2018. 
  100. ^ Hauer, Bradley; Kondrak, Grzegorz (2016). „Decoding Anagrammed Texts Written in an Unknown Language and Script”. Transactions of the Association for Computational Linguistics. 4: 75—86. doi:10.1162/tacl_a_00084. 
  101. ^ „Computer scientist claims clues to deciphering mysterious Voynich manuscript”. The National Post. 24. 1. 2018. 
  102. ^ „No, the Mysterious Voynich Manuscript Is Not Written in Hebrew”. mosaicmagazine.com. Приступљено 4. 1. 2019. 
  103. ^ Cheshire, Gerard (2019). „The Language and Writing System of MS408 (Voynich) Explained”. Romance Studies. Taylor & Francis Online: 1—38. doi:10.1080/02639904.2019.1599566. 
  104. ^ „Bristol academic cracks Voynich code, solving century-old mystery of medieval text”. EurekAlert. Архивирано из оригинала 15. 5. 2019. г. Приступљено 16. 5. 2019. 
  105. ^ Manners, Gary. „Voynich Manuscript Is Solved And This Time It's Academic”. Ancient Origins. Приступљено 16. 5. 2019. 
  106. ^ а б Addley, Esther (16. 5. 2019). „Latin, Hebrew … proto-Romance? New theory on Voynich manuscript”. theguardian.com. Приступљено 16. 5. 2019. 
  107. ^ „Medieval manuscript code 'unlocked' by Bristol academic”. BBC News. 16. 5. 2019. Приступљено 16. 5. 2019. 
  108. ^ а б Ouellette, Jennifer (15. 5. 2019). „No, someone hasn't cracked the code of the mysterious Voynich manuscript”. Ars Technica. Приступљено 17. 5. 2019. 
  109. ^ „Statement re: Voynich research paper”. www.bristol.ac.uk. University of Bristol. Приступљено 22. 5. 2019. 
  110. ^ „Voynich manuscript translation claims raise 'concerns'”. BBC News. 17. 5. 2019. Приступљено 17. 5. 2019.
  111. ^ Cork, Tristan (17. 5. 2019). „University withdraws announcement researcher had cracked the Voynich Manuscript”. Bristol Live. Приступљено 17. 5. 2019.
  112. ^ Gawsewitch, Jean-Claude (2005). „Le Code Voynich”. Amazon.com (I изд.). Jean-Claude Gawsewitch Éditeur. ISBN 978-2-35013-022-4. Приступљено 13. 10. 2016. 
  113. ^ „El Manuscrito Voynich de Siloé llega a Emiratos Árabes”. burgosconecta.es. 11. 11. 2017. Приступљено 12. 11. 2017. 
  114. ^ Corrias, Pino (5. 2. 2006). „L'enciclopedia dell'altro mondo” (PDF). La Repubblica. стр. 39. Приступљено 8. 6. 2016. 
  115. ^ „Codex Seraphinianus”. rec.arts.books. Google. Приступљено 8. 6. 2016. 
  116. ^ „Codex Seraphinianus: Some Observations”. Bulgaria: Bas. 29. 9. 2004. Архивирано из оригинала 28. 1. 2020. г. Приступљено 8. 6. 2016. 
  117. ^ Berloquin 2008, стр. 300.
  118. ^ Griffiths, Paul (18. 11. 2001). „MUSIC; A Metaphor, Powerful And Poetic”. New York: The New York Times. Приступљено 8. 6. 2016. „The Voynich Cipher Manuscript, for chorus & ensemble” 
  119. ^ Amarante, Joe (23. 9. 2016). „MUSIC; New Haven Symphony readies a dramatic opener with Lash & Yukashev”. New Haven Register. Архивирано из оригинала 21. 10. 2016. г. Приступљено 21. 10. 2016. 

Цитирана библиографија уреди

Литература уреди

Спољашње везе уреди

  • The Voynich Manuscript — из дигиталне колекције Библиотеке ретких књига и рукописа (Универзитет Јејл)
  • The Voynich Manuscript на сајту Internet Archive
  • Complete Voynich Manuscript in PDF format (53,6 MB) — комплетна верзија рукописа у PDF верзији
  • Voynich Manuscript Voyager — навигација кроз скениране странице високе резолуције
  • Voynich 123 — фонт направљен према рукопису (коришћен и за дигиталну транскрипцију истог)
  • Voynichese — алатка за претрагу фолија уношењем карактера алфабета тзв. војничевског језика

Веб-сајтови аналитичара уреди

Вести и документарци уреди

Остало

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Војничев_рукопис&oldid=27554904”