Вукова реформа

Вукова реформа је била реформа српске ћирилице коју је спровео Вук Караџић у 19. веку, у складу са начелом једно слово — један глас и пиши као што говориш, читај као што је написано.

18. век Срби су дочекали са два језичка израза: српскословенским и народним језиком. Српска православна црква добила је посебан језички израз с обзиром на тадашњи положај Срба у јужној Угарској — славеносрпски језик.

У другој половини 18. века, у складу са захтевима новог времена, са епохом просвећености која се приближавала, неразумљивост славеносрпски језик, посебно у текстовима са световном садржином, условила је настанак славеносрпског језика. Са употребом славеносрпског језика у последњим деценијама 18. века осећала се све више потреба прилагођавања ћирилице особинама српског језика.

Вукова реформа је почела 1814. и завршила 1868. године. Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање ћирилице и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: пиши као што говориш, а читај као што је написано. Ранији покушаји, попут Саве Мркаља, су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње ћирилице избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нису имала својих гласова.

Реформа писма

Вук је из старословенске ћирилице задржао следећа 24 слова:

А а	Б б	В в	Г г	Д д	Е е	Ж ж	З з
И и	К к	Л л	М м	Н н	О о	П п	Р р
С с	Т т	У у	Ф ф	Х х	Ц ц	Ч ч	Ш ш

Њима је додао једно из латинице:

Ј ј

И пет нових:

Љ љ

Њ њ

Ћ ћ

Ђ ђ

Џ џ

Избацио је следећа слова:

Ѥ ѥ (је)	Ѣ, ѣ (јат)	І ї (иже)	Ѵ ѵ (ижица)	Ѹ ѹ (у)	Ѡ ѡ (он)	Ѧ ѧ (мало јус)	Ѫ ѫ (велико јус)	Ы ы (јери, тврдо и)
Ю ю (ју)	Ѿ ѿ (от)	Ѳ ѳ (тита)	Ѕ ѕ (зјело)	Щ щ (шча)	Ѯ ѯ (кси)	Ѱ ѱ (пси)	Ъ ъ (дебело јер)	Ь ь (танко јер)	Я я (ја)

Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова спојио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа. Стара слова је подржавала Српска православна црква, коју је у њима видела неку врсту везе културе и писмености са религијом.

У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању Народних српских пословица из 1836. године.