Гордана Бабић Ђорђевић
Гордана Бабић-Ђорђевић (Ваљево, 21. фебруар 1932 — Београд, 25. децембар 1993) била је српски историчар уметности, дописни члан САНУ.
| Гордана Бабић-Ђорђевић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 21. фебруар 1932. |
| Место рођења | Ваљево, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 25. децембар 1993. (61 год.) |
| Место смрти | Београд, СРЈ |
Биографија уреди
У Ваљеву је завршила основну школу и гимназију. На Филозофском факултету у Београду дипломирала је историју уметности. На овом факултету је и магистрирала 1958. године. Потом се специјализовала у Паризу од 1958. до 1961. године и у Вашингтону. Докторирала је на Сорбони са дисертацијом Les chapelles annexes des églises byzantines. Fonction liturgique et programmes iconographiques јуна 1963. Радила је у Југословенском институту за заштиту споменика од 1963. до 1969. а потом у Хиландарском одбору САНУ од 1969. до 1979. Ванредни професор Филозофског факултета у Београду постала је 1979. а редовни 1987. Дописни члан САНУ постала је 1988. Била је одговорни уредник Зографа од 1985. до 1993. Од Бечког универзитета добила је награду Gottfried von Herder. Године 1989. постала је почасни члан Друштва за хришћанску археологију у Атини. Била је учесник бројних домаћих и међународних научних скупова.
Главно поље њеног научног интересовања било је средњовековно православно сликарство, посебно византијско и српско. Интересовала се за иконографију и распоред приказа неких религиозних сцена и појединих светитељских фигура. Испитивала је однос између декоративне и литургијске функције делова православног храма. У српској средњовековној уметности изучавала је приказе владара и других великодостојника као и разлике и сличности са византијским узорима. Бавила се и натписима на фрескама а њен рад који је прочитала на XVIII конгресу византолога у Москви 1991. године представљао је један од првих покушаја да се објасни социјални фактор византијског сликарства.
Поред фреско-сликарства бавила се и проучавањем икона. Пред крај живота интензивно је проучавала украсе у старим рукописима, нарочито тератолошке мотиве у српским и грчким рукописима.
Написала је и неколико монографија о српским средњовековним богомољама. Значајна је њена књига о Краљевој цркви у Студеници коју је Војислав Ј. Ђурић оценио као: „ремек-дело искусног научника, који поуздано разрешава и најсложенија питања.“ За прва два тома Историје српског народа написала је синтетичке прегледе појединих раздобља старе српске уметности. За Oxford Dictionary od Byzantium (vol 1-3, New York/Oxford, 1991) написала је чланке о српској уметности. Такође је написала и велики број приказа књига и чланака.
