Гундељ

Гундељ, познат и под именима хрушт, кокица и мајска буба у јужнобачком округу и „челебугар” је заједнички назив три врсте инсекта из рода Melolontha и реда тврдокрилаца. Распрострањен је широм Европе. Велики број сродних врста насељава Северну Америку.

Гундељ
Научна класификација
Царство:	Animalia
Тип:	Arthropoda
Класа:	Insecta
Ред:	Coleoptera
Породица:	Scarabaeidae
Род:	Melolontha
Врсте
M. melolontha (Linnaeus, 1758) M. hippocastani Fabricius, 1801 M. pectoralis Germar, 1824

Melolontha melolontha

Средином 20. века гундељ је у великом делу Европе због велике употребе пестицида био на ивици изумирања. Од почетка 1980-их уводе се контроле пестицида, што доводи до обнављања популације гундеља.

Таксономија

Постоје три врсте гундеља:

• обичан гундељ, Melolontha melolontha
• шумски гундељ, Melolontha hippocastani
• велики гундељ, Melolontha pectoralis (среће се само на југоистоку Немачке)

Опис

Одрасли примерци обичног гундеља су дугачки 25-30 милиметара, док је шумски гундељ мало мањи (20-25 милиметара). Обе врсте су браон боје. Мужјаци имају седам „листића“ на антенама, док их женке имају шест.

Све врсте гундеља хране се лишћем.

Животни циклус

Одрасле јединке се појављују крајем априла или током маја и живе пет до седам недеља. Након друге недеље, женке почињу да полажу јаја, а јаја закопавају на дубину 10-20 центиметара (понекад и више пута).

Из јаја се развијају ларве, познате под именом „бели црви“, око шест недеља након полагања јаја. Хране се корењем. Да би се развиле у одрасле јединке, треба им три до четири године (у хладнијим пределима понекад и пет година). За то време расту до дужине од 4-5 центиметара, а у касну јесен улазе у стадијум лутке, а након шест недеља развијају се одрасле јединке.

Због дугог ларвеног циклуса, гундељи се обично јављају на сваке три-четири године.

Контрола

Због великог апетита, како одраслих гундеља, тако њихових ларви, људи су гундеље одувек сматрали штеточинама. У пре-индустријском друштву уобичајени метод борбе био је сакупљање и убијање одраслих јединки, што је, међутим, представљало само привремено и делимично решење.

Све до 20. века није било правог решења за проблем са гундељима. Тада су многи пашњаци претворени у обрадиво земљиште (а обични гундељ полаже јаја на пашњацима), што је утицало на смањење њиховог броја. 1970-их у неким деловима Европе гундељи су скоро изумрли. Са увођењем контрола употребе пестицида дошло је до обнављања броја гундеља.

Данас се за борбу користе искључиво биолошка средства: постоје гљивице које убијају ларве и те гљивице се „саде“ на тло.