Википедија

Далеминци

Далеминци или Гломачи (глсрп. Głomačenjo, лат. Daleminci) је лужичкосрпско племе, које је живело у средњем току Лабе.

Карта Лужичких племена у VIII—X века[1][2][3]

Л. Нидерле је сматрао да су разлози за промену имена Далеминаца су тајанствени. Могуће је да су на територији древних Далеминаца касније узнапредовали су Гломачи, па је старо име замењено новим.[4] Лингвиста О. Трубачов је сматрао да етноним Далеминци има илировенетско порекло: од илирског Dalmatae — „овчији (пастири)”. [5] Археолог В. Седов је сматрао да је етноним Далеминци припада племену прашко-корчакског порекла, а име Гломачи је повезано са Словенима рјусенске културе, који су се преселили овде касније.[6]

Историја уреди

Далеминци су први пут споменути 805. године, кад су поражени од Франака, а њихов краљ Семела је требало да преда таоце.[7] Далеминци су живели у плодном подручју између река Гросе Редер и Фрајбергер Мулде, између данашњег Мајсена и Штреле. Њихова насеља су се налазила поред Лабе и западних притока Мулдеа близу Гриме.[8] Далеминци су били одвојени од суседних племена дубоким шумама.[7] Од 11. века насеља Далеминаца су се проширивала према северу и истоку, јужна граница њихове територије била је стална. Западно подручје поред Гриме у 10. веку су добили Хутичани. Према „Баварском географу” средином 9. века Далеминци (Talaminzi[9]) имали су 14 градина. Племенски центар почетком 10. века била је градина Гана (споменута 929. године).[8] Далеминци су имали врсту коњаника (Wethenici), који се помињу од друге половине 10. века.[10] Мерсебуршки бискуп Титмар је извештавао да је племе Гломача обожавало језера и изворе, и прорицало на обали светог језера Glomuzi код Ломацша уз помоћ крви и пепела.[11]

Борба са Францима и Немцима уреди

У 9. и 10. веку током 70 година Далеминци су се бранили од источнофраначких и саксонских освајача.[12] Диденгофенским капитуларом 805. године Карло Велики је забранио продају оружја у земље Словена и Аварима, као и војни походи против Чеха и Геневара источно од Магдебурга и у земљу Далеминаца (Demelchion).[13] Од 850. године Далеминци, заједно с неким другим лужичкосрпским племенима, били су независни и политички самостални.[14] Од 883. године већина лужичкосрпских племена источно од Залеа током 12 година била су део Велике Моравске, којој су платила данак.[15] У другој половини 9. века учествовали су у устанцима лужичкосрпских племена.[16] Саксонски војвода Хенрик без успеха борио се против Далеминаца 905. и 906. године.[17] Године 929. Хенрик напао је Далеминце: после двадесетодневне опсаде племенског центра Гане, његово одрасло становништво било је потпуно убијено, а жене и деца су одведени у ропство. Овај напад је сломио моћ Далеминаца.[12] Исте године, да појача своју моћ, Хенрик I основао је на обали Лабе тврђаву Мајсен, која је требало да постане упориште за будуће походе у земљу Лужичких Срба.[18] Од тада је почело укључивање Словена у Мајсенску марку.[7] Године 971. Далеминци, заједно с Нижанима, Милчанима и Лужичанима, платили су десетину Мајсенској епископији робовима.[19]

Око 1500. године језик Далеминаца је потиснут немачким колонистима.[7]

  •  
    Далеминци-Гломачи на карти лужичкосрпских племена 9. и 11. века
  •  
    Далеминци средином 9. века према „Баварском географу”
  •  
    Место, где је некад било свето језеро Далеминаца — Glomuzi

Референце уреди

  1. ^ „Большая Советская Энциклопедия; Карта из статьи «Полабские славяне» в БСЭ. Полабские славяне в 8—10 вв”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. 
  2. ^ Статья Полабские славяне // Большая советская энциклопедия / Гл. ред. А. М. Прохоров. — 3-е изд. — М.: «Сов. энциклопедия», 1969—1978. — Т. 20.
  3. ^ „Słowiańszczyzna zachodnia (Карта размещения племён западных славян в 800—950 гг.)”. Архивирано из оригинала 16. 05. 2016. г. 
  4. ^ Нидерле, Любор (2010). Славянские древности. Културный центр „Новый акрополь”. стр. 149. Архивирано из оригинала 20. 08. 2016. г. Приступљено 14. 06. 2019. 
  5. ^ Трубачев, О. Н. (1974). Ранние славянские этнонимы — свидетели миграции славян. 6. Москва: Вопр. языкознания. стр. 52—53. 
  6. ^ Седов, В. В. (1995). Славяне в раннем средневековье. Москва: Фонд археологии. стр. 143. 
  7. ^ а б в г Franz Schön, Dietrich Scholze, Susanne Hose, Maria Mirtschin, Anja Pohontsch (2014). Sorbisches Kulturlexikon. Bautzen: Domowina-Verlag. стр. 84. 
  8. ^ а б E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. стр. 21. 
  9. ^ Херрман, И. (1988). Древности славян и Руси. Ruzzi. Forsderen Liudi. Fresiti. К вопросу об исторических и этнографических основах «Баварского Географа» (первая половина IX века). Москва: Наука. стр. 164. 
  10. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. стр. 53. 
  11. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. стр. 74. 
  12. ^ а б E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. стр. 67. 
  13. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. стр. 45, 62. 
  14. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. стр. 57. 
  15. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. стр. 65. 
  16. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. стр. 17. 
  17. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. стр. 66. 
  18. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. стр. 18. 
  19. ^ E. Brankačk, F. Mětšk a druzy (1977). Stawizny serbow: Wot spočatkow hač do lěta 1789. 1. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina. стр. 55. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Далеминци&oldid=26863191”