Девол
Девол (грч. Δεάβολις, лат. Deabolis, Diabolis) је некадашња тврђава и епископско седиште у јужној Македонији (јужно од Охрида, недалеко од Костура) на путном правцу Via Egnatia, чија тачна локација данас није утврђена[а], а јавља се у средњовековним изворима.
Теофилакт Охридски, који је живео у XII веку, помиње Девол као седиште Климента Охридског и образовно средиште, али у другим изворима нема потврде ове вести[1].
Први пут се помиње у изворима 1018. године, када је Василије II (976—1025) уништио Самуилово царство и заузео Девол. Идуће године, се град помиње, у Василијевој повељи којом се потврђује самосталност словенске Охридске архиепископије, као утврђење подређено Костурском епископу, а касније се помиње као друга по рангу епископија на тлу ондашње Бугарске. Током словенске побуне која је избила у Поморављу 1072. године, устаници предвођени војводом Петрилом су у свом походу ка југу заузели Девол[1], пре напада на Костур, код кога су поражени, што је довело до слома устанка.
Град је био значајно место током Норманске инвазије на Балкан, коју је одбио Алексије I Комнин (1081—1118)[1]. Он је 1108. године приморао Боемунда (1088—1111) да у Деволу потпише мировни споразум којим признаје византијског цара, као свог суверена.
Положај, стратешки значајног утврђења, Девол је задржао и током XIII и XIV века[1].
Напомена уреди
- ^ Град се вероватно налазио негде у близини реке Девол, у истоименој области, на југоистоку данашње Албаније.
Види још уреди
- Михајло Деволски, епископ деволски и историчар
Референце уреди
Литература уреди
- Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford Univ. Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford Univ. Press. ISBN 978-0-19-504652-6.