Дејан Алексић (рођен 1. маја1972) српски је књижевник. На књижевну сцену ступа средином деведесетих, са првим објављеним делом у 22. години. Побеђује на Фестивалу поезије младих у Врбасу 1995. године. Његове песме су уврштене у бројне зборнике и антологије, а превођен је на енглески, немачки, норвешки, бугарски, грчки, македонски, мађарски, словачки, словеначки и русински језик.
Дејан Алексић
Лични подаци
Датум рођења
(1972-05-01)1. мај 1972. (51 год.)
Живи у Краљеву и ради као уредник за поезију у књижевном часопису Повеља.
Поезија Дејана Алексића најчешће се карактерише као неосимболистичка, иако је ово сврставање одвише грубо за специфични израз његових дела. Сам аутор као изворишта своје поезије наводи песнике симболистичке оријентације као што су Јован Дучић, Милан Ракић, Иван Лалић и Бранко Миљковић, иако тематски и стилски опсег његових дела надилази оквире симболизма и неосимболизма. Врло често користи класичне форме и облике са посебним интересовањем везаним за питање односа форме и садржине, што се посебно огледа у потреби да пише у везаном стиху, иако то није чест случај са ауторима млађе генерације. Везани стих као једна од основних карактеристика Алексићеве поезије надграђује се и истиче по својој јединственој сложености која се огледа у бројним опкорачењима на неочекиваним позицијама као и каталептичким одступањима, што води отежавању повезивања семантичких целина које су често испрекидане и бројним инверзијама, семантичким рогобатностима и уметнутим реченицама, што отежава читање, али га и уздиже на виши ниво. Специфичност Алексићевог израза огледа се и у богатству ерудиције као и у суптилности бројних симбола и метафора остварених са изразитим версификаторским умећем, док се на идејном плану истичу теме метафизичких димензија изражене кроз свакодневне ситуације, кроз опозицију мало/велико, банално/трансцедентално.
Аутор је неколико позоришних текстова за децу и заступљен је у читанкама за основну школу. Његове песме представљају праве језичке игре које карактерише супротстављање појмова, персонификовање предмета и појава, као и груписање израза по звуку, при чему се гради јединствени сплет елемената баладичности, хумора, пародичности и игре изражених кроз занимљиве, неочекиване и свеже риме које подстичу машту, разиграност и смисао за лепо. Што се тиче саме идеје водиље када је књижевност за децу у питању, Алексић закључује да је идеални песник за децу онај који би успео да синтетише стваралаштво Васка Попе и Душка Радовића због његовог специфичног односа према најмлађима. Наиме, Радовић не посматра децу као непотпуна бића и не спушта се на дечји ниво када пише за децу, већ се, напротив, на њега уздиже, што је умногоме утицало на Алексићево стваралаштво за одрасле уносећи у њега свежину и јединствени угао перцепције.
