Доње Вараге
Доње Вараге (алб. Varragë e Poshtme) је насеље у општини Зубин Поток на Косову и Метохији. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Вараге површине 444 ha.
Доње Вараге | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава | Србија |
| Аутономна покрајина | Косово и Метохија |
| Управни округ | Косовскомитровачки |
| Општина | Зубин Поток |
| Становништво | |
| — 2011. |  260 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 42° 54′ 13″ С; 20° 44′ 09″ И / 42.9036° С; 20.7358° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 735 m |
.svg)  Доње Вараге Доње Вараге на карти Србије | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 40650 |
| Позивни број | +381 (0)28 |
| Регистарска ознака | КМ |
Географија уреди
Село се налази делом на речним терасама поред Ибра, а делом у подножју брда изнад речне терасе. Северна граница на Рогозни је Клопотник (988 м), а јужна граница је на обронку Мокре Горе, на врху Варашко брдо (938 м). Углавном је насеље концентрисано на десној обали Ибра око магистралног пута Рибариће-Косовска Митровица. Делови насеља су Варошко Поље, Буџак, Кућиште, Варошко Брдо, Грајиште, Кућетине, Бијеле Воде. Насеље је разбијеног типа, дели се на махале или засеоке.
Историја уреди
Село носи назив неког старог рода, Вараге, који је раније ту живео. Од тога становништва остали су црквина, гробље и капела у њему. За црквину у старом гробљу, где се и сада сахрањују, кажу да је одавде црква „прелетела“ у Дубоки Поток. Око друге црквине, на којој је обновљена црква, нема гробља. Вероватно је припадала неком властелину. После ослобађања од турске власти место је у саставу Звечанског округа, у срезу митровичком, у општини радич-пољској и 1912. године има 177 становника.
Порекло становништва по родовима уреди
Родови су:[1]
- Лекићи-Радовићи (5 кућа. Св. Петка);. доселили су се Лека и Алекса „из Старог Колашина у Црној Гори“ у 19. веку. Најпре су се настанили у Бијелим Водама у брду изнад села. Ту су били њихови рођаци Вујош и Милош, чији су се потомци иселили у Топлицу (село Гргуре). Тамо се зову Брадићи. Од њих су такође Шибутани у Малој Вучој и у селу Ђаке (Косаница).
- Димовићи (3 кућа., Петковдан).
- Миловановићи (2 кућа., Арханђелов дан и Вел. госпођа), досељени су из Кобиље Главе. Рођаци су им Краговићи у том селу.
- Јанићијевићи (5 кућа., Св. Димитрије); предак дошао из Лугова (Метохија) и био слуга код Божовића у Придворици; примио је њихову славу, оженио се из Варага и остао на женином имању.
- Цветнићи — „Дошљаци” (4 к., Св. Петка), дошли су из Копаоника (Копориће). Пре, него што су се овамо доселили били су неко време у оближњем селу Јагњеници. Нема сумње да су они из овога краја отишли у Копаоник, па се отуда после извесног времена вратили у стари крај, као што се то догађа у многим случајевима. Старо Цветнића гробље у Превлаку указује на то да су они раније живели у овом селу.
Доње Вараге током Другог светског рата уреди
За време другог светског рата од 1941. до 1943. године становништво села Доње Вараге је побегло у Куршумлију. Јован Радовановић није хтео да напусти кућу и ту су му нашли кости, кад су се вратили у село после три године. Породица Јовановић је сачувала неке папире из којих се сазнаје које године је страдао и како. Албанци су запалили кућу и њега у њој. Било је то у Доњим Варагама у Старом селу. Тек кад се српско становништво вратило, испод рушевина су му нашли сагореле кости. Како је кров пао тако га потрпао. Сахранили су га на дашањем гробљу. У то време та кућа је била као колиба, лако запаљива. Изгорела је кућа, штала, плот, кош, амбар и сва имовина коју су имали. Они су на истом огњишту обновили кућу и данас ту живе. Јован Радовановић није хтео да напусти кућу јер није веровао на ће нешто тако да му се деси. Имао је око 20 година и није оставио пород. Злочин су починили Албанци-Арнаути, како су их Срби са Косова звали, који су дошли од правца Стрмца и одозго су почели да пале српске куће и имања. Кад се видео дим ко је шта могао, покупио је, децу, краву, овце и побегао је. Отишли су у бежанију према Куршумлији.[2]
Демографија уреди
Насеље има српску етничку већину.[3][4]
| Година | 1912 | 1948 | 1953 | 1961 | 1971 | 1981 | 1991 | 2011 |
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Становништво | 177 | 271 | 282 | 293 | 274 | 312 | 267 | 260 |
 |
Референце уреди
- ^ Др Милосав Лутовац: Ибарски Колашин– издање 1954. године.
- ^ Јовановић 2009, стр. 139.
- ^ „Composition ethnique 2009”. Приступљено 10. 4. 2018.
- ^ На основу представљених података (ажурирање 2009) који су стварни и који су врло приближни са подацима који су произишли из пописа становништва 2011. као и са подацима из осталих извора, АСК је употребила податке из ажурирања 2009. године као званичне податке о процени становништва општина: Лепосавић,Зубин Поток, Звечан и северни део Митровице.
Литература уреди
- Јовановић, Радојко (2009). Бело светло на митровачке црвене записе. Косовска Митровица: Градска библиотека "Вук Караџић" ; Исток : Дом културе "Свети Сава"-Хвосно. стр. 259. ISBN 978-86-82907-31-12 Проверите вредност параметра
|isbn=: length (помоћ). COBISS.SR 167452428 COBISS.RS 167452428
