Википедија

Душан Попов (публициста)

Др Душан Попов[а] (Мокрин, 1. јануар 1930 — Нови Сад, 3. јул 2012) био је српски новинар и публициста, први Баштиник Војводине, проглашен 1998. године од стране Културно-историјског друштва ПЧЕСА. Др Попов је ово признање за културни рад добио јер је од свог најранијег стваралаштва баштинио регионално-специфичан идентитет Војводине, не само у земљи, него и у свету.[1] За свој неуморни рад на едукацији, унапређењу новинарства, као и у истраживању, неговању и афирмисању културно-историјске баштине 1972. године одликован је Орденом рада са златним венцем.

Душан Попов
Др Душан Попов
Датум рођења(1930-01-01)1. јануар 1930.
Место рођењаМокрин
  Краљевина Југославија
Датум смрти3. јул 2012.(2012-07-03) (82 год.)
Место смртиНови Сад
  Србија

Био је дугогодишњи секретар Матице српске и главни уредник Телевизије Нови Сад, али као најважније остварење по коме се памти била је иницијатива и остварење Енциклопедије Новог Сада – због које је Нови Сад један од ретких градова у региону који има своју енциклопедију.

Биографија уреди

Рођен је 1930. године у Мокрину.[б] Основну школу је похађао у родном селу, гимназију у Кикинди, Бечкереку и Новом Саду, где је матурирао у Мушкој гимназији. Студирао је и дипломирао политичке науке на Филозофском факултету у Београду и тамо је 1981. докторирао с тезом о српској штампи у Војводини између два рата, коју Матица српска 1983. објављује и у облику монографије.

Од ране младости се занимао за новинарство. Још као дечак, за време рата, издаје руком писане „Мале новине“. У право новинарство улази већ са петнаест година, када као гимназијалац пише за „Слободну Војводину“ (Дневник) и „Глас омладине“ а у професионалне воде залази од 1948. године. У тадашњем „Дневнику“ прешао је пут од млађег сарадника преко уредника рубрика до заменика главног уредника. Најпре је, као млад новинар био спортски дописник, прибележио је и објавио занимљиве податке о историји фудбала у Војводини. Све то му иде природно, новинарске и организаторске способности као да наслеђује од оца, дописника многих новина из Мокрина и организатора соколских и других сличних активности.[1]

Један је од оснивача Телевизије Нови Сад. Од маја 1972. учествовао је у формирању редакција, као први главни уредник, уређивао је и водио прве ТВ дневнике, а селекција документарних ТВ филмова под његовим уредништвом награђена је на фестивалу у Порторожу. На челу Редакције информативног програма, извештавао је из многих земаља у Европи, Азији и Африци. Као представник Југословенске радио-телевизије био је члан Извршног одбора Евровизије у Женеви (1977–1979).

Др Попов је био члан Матице српске још од 1949. године. Дуго година је провео као члан управног и извршног одбора, а у три мандата, од 1979. до 1991. године, и био секретар установе. Током својих мандата, између осталог, основао је Свеске Матице српске у четири серије, за књижевност, друштвене и природне науке и ликовну уметност и унапредио рад Матичиних одељења. Аутор је IV. тома Историје Матице српске 1918–1941. Био је потпредседник Темишварског одбора и главни уредник Темишварског зборника српског гласила у Румунији, те члан Уређивачког одбора Српског биографског речника и Српске енциклопедије као и Одбора Лексикографског одељења Матице српске. У Стеријином позорју је био први генерални секретар.[2]

Опус стваралаштва овог неуморног аутора у културно-историјској баштини је значајан и велик. У духу искреног баштиника написао је многе прилоге из историје, културе, етнологије народа Војводине. Написао је више књига о Новом Саду и Војводини: Нови Сад 1944–1964 (1964), Војводина јуче и данас (1965), Нови Сад (1972), Војводина, фото-монографија на девет језика (1980, 1987), Мокрин у револуцији (1986), Добар дан, писци (1993) и др. Као врхунац радне каријере на том пољу 1993. године покренуо је вишетомну илустровану Енциклопедију Новог Сада. Последњи, 30. том Енциклопедије изашао је 2009 а за овај издавачки подухват 2011. добио је награду „Лаза Костић“ на Новосадском салону књига.

Преминуо је 2012. године у Новом Саду. Оставио је за собом супругу Ану Попов, керамичарку, и ћерку Нину Попов Бриза, уредницу културе у листу Дневник. Његов брат је Раша Попов.[3]

Животно гесло му је било:[1]

 
noborder
„Осветлимо прошлост да би нам садашњост и будућност били достојни поштовања.”


Библиографија и стваралаштво уреди

  • Докторска дисертација о српској штампи у Војводини у међуратном периоду, 1983.
  • Библиографија српске штампе у Војводини – први део 1824-1918. (1922) и други део 1918-1941. (1996).
  • У листу Дневник покренуо је сталну рубрику „Непозната Војводина“, затим свакодневну рубрику са питањима и одговорима, претежно из историје Војводине, под насловом „Знате ли?“ и недељни подлистак на две стране који се звао „Ових дана у историји“ где је обрађивао разноврсне Војвођанске теме и мотиве као што су ветрењаче, суваче, сунчани сат, градски фењери...
  • Као колумнист писао је о историји гимназије, српској штампи и културним приликама у Војводини у Првом светском рату, о партизанској штампи у Војводини, о историјату „Слободне Војводине“ (1942-1952) то јест новосадског „Дневника“ који се тада тако звао.
  • На ТВ фестивалу у Порторожу добио је награду за селекцију документарних филмова о баштини Војводине (1974).
  • Књига „Војводина јуче и данас“ (1968) преведена је на пет језика.
  • Аутор је енциклопедијске грађе о Војводини (1989). Покретач је, један од аутора, и главни и одговорни уредник Енциклопедије Новог Сада, капиталног дела које излази од 1993. године а састоји се од 30 књига.
  • Покретач је Свесака Матице српске у четири едиције (за књижевност и језик, уметност, историју и друштвене науке, природне науке) као и уредник Свезака за историју Новог Сада.
  • У свом родном месту је 1991. покренуо први сеоски историјски лист Мокрин јуче.
  • Приводи крају и 2001. издаје рукопис „Историја Матице српске“, IV том (1918-1941).
  • Највише градско признање, Фебруарску награду Новог Сада добија 2012. године за животни и радни век посвећен изучавању историјске грађе и културе града.
  • Сталан је и плодан стваралац радова у књигама едиције Културно-историјска баштина Војводине која траје од 1985. Издавач: Културно-историјско друштво ПЧЕСА у Новом Саду

Радови о културно-историјској баштини уреди

  • Пчела у грбу Матице српске (у: Багрем бели), 1986.
  • Кршина кућа (у: Паорске куће), 1993.
  • Оазе слободе (у: Еј, салаши), 1994.
  • Мокринске воде (у: Тија вода), 1995.
  • Тањир чварака као симбол (у: Комшија, па Бог), 1996.
  • Гарави сокак (у: Цигане мој), 1997.
  • За ким звона звоне (у: Сеоске и салашарске цркве у Војводини), 1998.
  • Успомене са сеоског гробља (у: Сеоске цркве и гробља у Војводини), 2000.
  • Моје одрастање у Мокрину (у: Рађање и одрастање сеоске деце у Војводини), 2001.
  • Каруце пред станицом (у: Пруге и возови у Војводини), 2002.
  • Дућанџијски дух (у: Вашар је био), 2003.
  • Туризам доктора Сеђака (у: Румена јабука), 2004.
  • „Село моје“ под земљом (у: Село моје), 2005.
  • Земљоделац научењак (у: Земљорадња у Воводини), 2006.

Белешке уреди

  1. ^ Напомена: Постоји истоимени, нешто млађи др Душан Попов, професор физике у Темишвару, сарадник Института за физику у Београду. Извор: Пројекат Растко Румунија.
  2. ^ За део биографије захваљујемо се Завичајном музеју у Мокрину, који чува део писане и илустроване оставштине др Попова.

Референце уреди

  1. ^ а б в In Memoriam Dr Dušan Popov Архивирано на сајту Wayback Machine (5. август 2021), poljoprivredni portal 'Agroplus' kluba 100P PLUS iz Novog Sada.
  2. ^ Preminuo novinar i publicista Dušan Popov, 03. jul 2012. Radio Televizija Vojvodine.
  3. ^ Порекло Радивоја Раше Попова (14. децембар 2014)

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Душан_Попов_(публициста)&oldid=27324210”