Википедија

Д. Т. Сузуки

Даисетсу Теитаро Сузуки (鈴木 大拙 貞太郎 Suzuki Daisetsu Teitarō;[1] 18. октобар 1870—12. јул 1966. године[2]) је био јапански аутор бројних књига и есеја о будизму и Зену, које су одиграли важну улогу у ширењу интересовања за Зен (и далекоисточну филозофију у целини) на Западу. Сузуки је такође био и плодан преводилац кинеске, јапанске и санскрит књижевности. Предавао је и на западним универзитетима, као и на Отани Универзитету у Јапану.

Д. Т. Сузуки
Лични подаци
Пуно имеДаисетсу Теитаро Сузуки
Датум рођења(1870-10-18)18. октобар 1870.
Место рођењаКаназава, Јапанско царство
Датум смрти12. јул 1966.(1966-07-12) (95 год.)
Место смртиКамакура, Јапан
Филозофски рад
РегијаИсточна филозофија
Школа филозофијеЗен, Јодо Шиншу
ИнтересовањаКегон, Теозофија

Био је номинован за Нобелову награду за мир 1963. године.[3]

Биографија уреди

Детињство и младост уреди

 
Сузуки током студентских дана

Д. Т. Сузуки је рођен као Теитаро Сузуки у Каназави, Ишикави, као четврти син лекара Риојуна. Његово будистичко име Даисетсу, које значи "велика скромност", дао му је његов Зен учитељ, Соен Шаку.[4] Иако место његовог рођења више не постоји, направљен је скроман споменик који означава место (дрво са каменом на темељу).

Самурајска класа из које Сузуки потиче је нестајала пропадањем феудализма. Ово је натерало његову мајку да га одгаја у тешким околностима после смрти оца. Када је постао довољно стар да размишља о својој судбини и томе што је рођен у таквој ситуацији, почео је да тражи одговоре у различитим облицима религије.[5]

Студирање уреди

Сузуки је студирао на универзитету у Токију. Тада је научио кинески, санскрит, пали и неколико европских језика. 

Сузуки је неколико година живео и студирао са научником Полом Карусом. Сузукија је са Карусом упознао Соен Шаку, који га је упознао на на Светском парламенту религија у Чикагу 1893. године. Карус, који је живео у Ласалу, Илиноису, је пришао Соену да затражи помоћ у преводу Источне духовне књижевности за објављивање на Западу.  Шаку му је уместо тога препоручио свог ученика, Сузукија. Сузуки је живео у кући доктора Каруса и радио са њим, у почетку на преводу Лао Цеовог дела Књиге пута и врлине (Тао Те Ђинг). Сузуки је у Илиноису почео да ради на свом делу Контуре Махајана будизма.

Карус је и сам написао књигу која нуди увид и преглед будизма, под називом Јеванђеље Буде. Соен Шаку је написао увод за њу, а Сузуки ју је превео на јапански језик. У то време, на почетку 20 века, велики број западњака и азијата су били укључени у светску будистичку ренесансу, која је почела 1880—их година.

Брак уреди

Сузуки се 1911. године оженио са Беатрис Ерскин Лејн, студенткињом теозофије.[6] Касније ће се и Сузуки учланити и Теозофско Друштво Адиар и постати активни теозоф.[7][8][9]

Каријера уреди

 
Ху Ши и Сузуки током његове посете Кини 1934. године

Професор будистичке филозофије уреди

Поред тога што је живео у Сједињеним Америчким Државама, Сузуки је путовао по Европи пре него што је постао професор у Јапану. Сузуки и његова супруга су се посветили ширењу разумевања Махајана будизма. Преселили су се у Кјото 1919. године. Сузуки се овде запослио као професор на Отани Универзитету 1921. године. 

Исте године када је постао професор на Отани Универзитету је са женом основао Источно Будистичко Друштво.[10] Друштво се фокусира на Махајана будизам; организује предавања и радионице и издаје научни часопис, Источни будизам.[11] Сузуки је одржавао везе на Западу и одржао је презентацију на Светском Конгресу религија 1936. године на Лондонском универзитету (био је професор на размени ове године).

Поред учење о пракси Зена и историји Зен будизма, Сузуки је био стручњак за сличну филозофију која се на јапанском зове Кегон.

Добио је бројне награде за свој рад, укључујући и Националну медаљу културе.

Студије уреди

Док је био професор будистичке филозофије средином 20. века, написао је неке од најпознатијих увода и прегледа будизма, посебно Зен школе. Отишао је да предаје на неколико америчких универзитета 1951. године, а предавао је на Универзитету Колумбије града Њујорка од 1952. до 1957. године.

Сузуки је био посебно заинтересован за будистичке традиције у Кини. Велики број његових есеја на енглеском се бави преводима и дискусијама делова Чан текстова који се фокусирају на учење стилова и речи класичних кинеских мудраца. Такође је био заинтересован и за то како је Зен традиција утицала на јапански менталитет и историју када је пренета у Јапан. О томе је писао и на енглеском језику у делу Зен и јапанска култура (енг. Zen and Japanese Culture). 

Поред својих популарних оријентисаних радова, превео је Ланкаватара Сутру и објавио коментаре о њеној санскритској терминологији. У каснијим годинама живота је постао гостујући професор на Универзитету Колумбија. 

У позним годинама је почео да истражује Јодо Шиншу (Jōdo Shinshū), веру његове мајке и држао је предавања о Јодо Шиншу будизму у будистичким храмовима Америке.

Сузукија је такође интересовао хришћански мистицизам и неки од најзначајнијих мистика Запада, попут Мајстора Екхарта, кога је упоредио са Јодо Шиншу следбеницима називаним Мјоконини. Сузуки је био један од првих који су писали о Мјоконинима ван Јапана.

Публиковао је још много радова, попут: Есеји о Зен будизму (у три тома), Истраживања Зен будизма и Водич Зен будизма. Поред тога, амерички филозоф Вилијам Барет је сакупио многе Сузукијеве чланке и есеје о Зену у књигу под називом Зен Будизам.

Мишљења  уреди

Сузукијев Зен мајстор, Соен Шаку, који написао књигу објављену у Сједињеним Америчким Државама (чији је превод урадио Сузуки), је наглашавао корене Махајана будизма Зен традиције. Сузукијево мишљење је било супротно овом. Он је тврдио да је током настајања у Кини, Зен присвојио доста филозофије таоизама. Сузуки сматра да је народ Далеког истока осетљивији према природи од становника северне Индије и Европе.[тражи се извор]

Сузуки се често повезује са Кјото школом филозофије, али никада није био један од њених званичних чланова. 

Зен учење уреди

Сузуки је током студија на универзитету у Токију почео да учи Зен у манастиру Енгаку-џи у Камакури, где је учио код Косен Рошија. Након смрти његовог учитеља Косена, наставио је да учи код његовог наследника, Соен Шакуа.[12]

Под Соеновим менторством, Сузукијева учења су била унутрашња и невербална, укључујући и дуге периоде седеће медитације (зазен). Како Сузуки описује, задатак се састојао од четири године менталне, физичке, моралне и интелектуалне борбе. Током учења је живео монашким животом. Описао је овај живот и своје доживљаје у Камакури у својој књизи Обука Зен будистичког монах. Окарактерисао је овај живот као: живот понизности; живот рада; живот служења; живот у молитви и захвалности и живот у медитацији.[13]

Соен је позвао Сузукија да посети Сједињене Америчке Државе 1890—их година и Сузуки је превео Соенову књигу на енглески (1906). Иако је Сузуки већ превео неке древне Азијске текстове на енглески језики, његови преводи Соенових књига су били почетак његове каријере писца на енглеском језику.[14]

Ширење Зен на Западу уреди

Заступник Зена уреди

Сузуки је био најважнији човек у ширење Зена на Западу. Филозоф Чарлс А. Мур  је рекао: "Сузуки у својим позним годинама није био само извештавач Зена, не само експозитор, већ је значајно доприносио развоју Зена."

Будистички модернизам уреди

Пошто је Сузуки био универзитетски образован и познавао је западну филозофију и књижевност, могао је успешно приказивати своја учења западњачкој публици. Како га је Сузуки представио, Зен будизам је веома практична религија која се фокусира на непосредан доживљај, што га чини упоредиви са облицима мистицизма које су многи попут Вилијама Џејмса наглашавали као извор свих верских осећања.[15] Западњаци су уочили сличност између западне езотерије и источне метафизике.[16] Ова сличност није случајна, јер је Сузуки такође био под утицајем западног езотеризма,[9] чак је ушао у теозофско друштво.[8]

Неки су Сузукија идентификовали као будистичког модернисту. Већина истраживача се слаже да је утицај протестантских и просветитељских идеја у великој мери одредио неке од атрибута будистичког модернизма[17] и ово уочавају код Сузукија.

Критика уреди

Сузукија су критиковали због његовог есенцијалистичког приступа. Још 1951. године, Ху Ши[18][19] га је критиковао због представљања иделистичке слике Зена.[20]

Јапански национализам уреди

Према Шарфу и Викторију, Сузуки је био повезан са јапанским национализмом.[21] Критикован је због његове одбране јапанских ратних напора.[22] 

Симпатија према нацизму и антисемитизму уреди

Брајан Викторија је одржао предавање у Немачкој 2012. године, на ком је изнео доказе да је Сузуки био симпатизер нацистичког режима.[23][24] Брајан пише:

"Д. Т. Сузуки је оставио записе својих раних погледа према нацистичком покрету. Објавио их је у низу чланака у јапанским будистичким новинама, Чугаи Нипо, у октобару 1936." Сузуки се овде слаже са Хитлеровом политиком, коју му је објаснио његов рођак који је живео у Немачкој.

"Док народ не зна много о политици, никада нису уживали у већем спокоју ума од овог који сада имају. Због тога они подржавају Хитлера. Ово ми је мој рођак рекао. То је сасвим разумљиво и ја се слажем са њим." 

"Што се протеривања јевреја тиче, изгледа да постоје многи разлози за његове акције. Иако је то веома брутална политика, ако се осврнемо на питање са тачке гледишта тренутне и будуће среће целог немачког народа, може бити да је на неко време нека екстремна мера неопходна у циљу очувања нације...екстремна мера је неопходна за очување нације".

Сузуки је изразио саосећање према јеврејима. "Што се тиче физичких лица, то је заиста жалосна ситуација".[23]

Нови будизам уреди

У почетку модернизације у Меџи периоду 1868. године, када је Јапан ушао у међународну заједницу, будизам је кратко био прогнан у Јапану,[22] као "корумпирана, декаденска, антисоцијална, паразитска, сујеверна вера, која се супротставља научним и технолошким потребама Јапана."[25] Јапанска влада је намеравала да искорени традицију која је била виђена као страна. Поред тога, индустријализација је довела до престанка паришионер система који је финансирао будистичке манастире кроз векове.[26] Међутим, савремени будистички лидери су се појавили и заступали будизам.[26] 

Као одговор унапређењу Јапана и прогону будизма је настао шин букјо или "нови будизам". Предводили су га интелектуалци, који су били изложени Западној интелектуалној књижевности. Присталице новог будизма, попут Сузукијевих учитења Косена и Шакуа су видели овај покрет као заштиту будизма од прогона власти и као начин да уведу своју земљу у модерни свет као културну силу.[27]

Традиционална форма Зена је била знатно измењена Меиџи рестаурацијом, али Јапански Зен и даље постоји као монашка традиција. Зен традиција у Јапану, у свом уобичајеном облику, захтева много времена и дисциплине од монаха, које су тешке за лаика. Зен монаси су проводили неколико година у интензивним доктринарним студијама, учењу сутра и читању њихових коментара пре него што чак и ушли у манастир, где су пролазили кроз коан праксу са Зен мајстором.[28] Чињеница да је Сузуки могао да уради све то (као лаик) је допринос новог будизма.

Јапански национализам уреди

За време Меиџи рестаурације, нихонјинрон филозофија је постала распрострањена. Она наглашава јединственост Јапана, а ова јединственост је због много различитих фактора. Сузуки ову разлику преписује Зену. По његовом мишљењу, Зен отелотворује суштину филозофије и религије. Он је представљао Зен као јединствени приказ азијске духовности, која се сматрала супериорнијом.[21]

Похвале Сузукијевог рада уреди

Сузукијеве књиге су чители и хвалили многи истакнути људи. Упадљив пример за ово је његова књига Увод у Зен будизам, у којој је објављен и коментар од 30 страна познатог аналитичког психолога, Карла Јунга. Јунг је написао: "Сузукијев рад о Зен будизму је међу највећим доприносима будизму. Аутору морамо бити захвални, јер је приближио Зен западу и због начина на који је то урадио."[29]

Библиографија уреди

Његови есеји су били изузетно утицајни када су публиковани, учинивши Зен познатим на Западу по први пут:

  • Essays in Zen Buddhism: First Series (1927), New York: Grove Press.
  • Essays in Zen Buddhism: Second Series (1933), New York: Samuel Weiser, Inc. 1953–1971. Edited by Christmas Humphreys.
  • Essays in Zen Buddhism: Third Series (1934), York Beach, Maine: Samuel Weiser, Inc. 1953. Edited by Christmas Humphreys.
  • Translation of the Lankavatara Sutra from the original Sanskrit. Boulder, CO: Prajña Press. 1978. ISBN 978-0-87773-702-5..

Убрзо након ових публикација су уследили:

  • An Introduction to Zen Buddhism, Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. Republished with Foreword by C.G. Jung, London: Rider & Company, 1948. Suzuki calls this an "outline of Zen teaching."[30]
  • The Training of the Zen Buddhist Monk, Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. . New York: University Books. 1959. . This work covers a "description of the Meditation Hall and its life".[30]
  • Manual of Zen Buddhism Архивирано на сајту Wayback Machine (21. јул 2011), Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. London: Rider & Company, 1950, 1956. New York: Random House, 1960 and subsequent editions. - Колекција будистичких сутра, класичних текстова мајстора, икона и слика. Сузуки пише да рад треба да "информише читаоца о различитим књижевним материјалима који се односе на монашки живот... Шта зен монах чита пред Будом у његовим свакодневним службама и где му иду мисли  током слободног времена."

После Другог светског рата, нова тумачења:

  • The Zen Doctrine of No-Mind,London: Rider & Company, 1949. York Beach, Maine: Red Wheel/Weiser. 1972. ISBN 978-0-87728-182-5.
  • Living by Zen. London: Rider & Company, 1949.
  • Mysticism: Christian and Buddhist: The Eastern and Western Way, Macmillan, 1957. "A study of the qualities Meister Eckhart shares with Zen and Shin Buddhism". Includes translation of myokonin Saichi's poems.
  • Zen and Japanese Culture, New York. . Pantheon Books. 1959. . A classic.
  • Зен будизам и психоанализа, Ерих Фром, Д. Т. Сузуки и Де Мартино. Сузуки је написао, отприлике, трећину ове књиге и он даје будистичку анализу ума, његових нивоа и методологију проширења свести. 

Остало:

  • An anthology of his work until the mid-1950s: Zen Buddhism: Selected Writings of D.T. Suzuki, Doubleday, New York: 1956. Edited by William Barrett.
  • Very early work on Western mystic-philosopher.Swedenborg: Buddha of the North, West Chester, Pa: Swedenborg Foundation, 1996. Trans. by Andrew Bernstein of Swedenborugu, 1913. 
  • A Miscellany on the Shin Teaching of Buddhism; Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1949. 
  • Shin Buddhism; New York, Harper & Row, 1970. 
  • Gutoku Shaku Shinran, The Kyōgyōshinshō, The Collection of Passages Expounding the True Teaching, Living, Faith, and Realizing of the Pure Land, translated by Daisetz Teitarō Suzuki (ed. by The Eastern Buddhist Society); Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1973. 
  • Collected Writings on Shin Buddhism (ed. by The Eastern Buddhist Society); Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1973. 
  • Transcription of talks on Shin Buddhism.Buddha of Infinite Light. Boston: Shambhala Publications, 1998. Edited by Taitetsu Unno. 
  • Tribute; anthology of essays by great thinkers.D.T. Suzuki: A Zen Life Remembered. Wheatherhill, 1986. Reprinted by Shambhala Publications.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ D. T. SUZUKI MUSEUM, accessed 2012.2.17; Daisetz Teitaro Suzuki, D.Litt, "Manual of Zen Buddhism", Buddha Dharma Education Association Inc. set in PDF, 2005, accessed 2012.2.17; A ZEN LIFE: THE D.T.SUZUKI DOCUMENTARY PROJECT, accessed 2012.2.17
  2. ^ Stirling 2006, стр. 125.
  3. ^ Nomination Database
  4. ^ Fields 1992, стр. 138
  5. ^ D.T. Suzuki "Introduction: Early Memories" in The Training of the Zen Buddhist Monk.
  6. ^ Tweed 2005.
  7. ^ Algeo 2005
  8. ^ а б Algeo 2007
  9. ^ а б Tweed 2005
  10. ^ the Eastern Buddhist Society
  11. ^ „The Eastern Buddhist”. Архивирано из оригинала 18. 12. 2008. г. Приступљено 13. 06. 2016. 
  12. ^ Andreasen 1998, стр. 56.
  13. ^ D.T. Suzuki The Training of the Zen Buddhist Monk.
  14. ^ Fields 1992 Chapter Ten
  15. ^ James, William (1981). The Varieties of Religious Experience. New York: Collier Books. 
  16. ^ McMahan 2008.
  17. ^ See Tomoko Masuzawa "The Invention of World Religions" . . Chicago: University of Chicago Press. 2005. , amongst others
  18. ^ McRae 2001, стр. 71-74.
  19. ^ Faure 1996, стр. 89-99.
  20. ^ Hu Shih 1953
  21. ^ а б Sharf 1993
  22. ^ а б Victoria 2006.
  23. ^ а б Lecture: Universität Hamburg 14.05.2012
  24. ^ Abstract, lecture at the Universität Hamburg 14.05.2012
  25. ^ Sharf 1993, стр. 3.
  26. ^ а б Sharf 1993, стр. 4.
  27. ^ Sharf 1993, стр. 7.
  28. ^ See Giei Sato, Unsui: a Diary of Zen Monastic Life . . Honolulu: University Press of Hawaii. 1973. , amongst others
  29. ^ Suzuki 1964, стр. 9.
  30. ^ а б Suzuki 1978, стр. 11

Литература уреди

  • Suzuki, D. T. (1964). An Introduction to Zen Buddhism, Foreword by C. Jung. New York: Grove Press. ISBN 978-0-8021-3055-6. 
  • Suzuki, D. T. (1978). Manual of Zen Buddhism. Random House. 
  • James, William (1981). The Varieties of Religious Experience. New York: Collier Books. 

Спољашње везе уреди

 
Д. Т. Сузуки на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Д._Т._Сузуки&oldid=27673592”