Ебу Бекр
Ебу Бекр (Abū Bakr aṣ-Ṣiddīq ‘Abdallāh bin Abī Quḥāfah, арап. أبو بكر الصديق عبد الله بن أبي قحافة; око 573-23. август 634)[1] је био први халиф, Мухамедов таст и један од Мухамедових пратилаца.[2] Сунити га сматрају законитим халифом и првим од четири праведна халифа. Шиити верују да је он прекршио директне Мухамедове заповести и да је организовао државни удар. Научници га сврставају у првога муслиманскога халифа. Његова ћерка Ајша се удала за Мухамеда.
| Ебу Бекр | |
|---|---|
_(Abu_Bakr).jpg) Ебу Бекр | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 573. |
| Место рођења | Мека, Арабија |
| Датум смрти | 23. август 634. |
| Место смрти | Медина, Арабија |
| Гроб | Посланикова џамија, Медина, Саудијска Арабија |
| Породица | |
| Супружник | Кутајла бинт Абд-ел-Уза (разведен), Ум Раман Зајнаб бинт Амир, Хабиба бинт Карија, Асма бинт Умајс |
| Потомство | Аиша, Абдулах ибн Аби Бакр, Abdu'l-Rahman ibn Abu Bakr, Muhammad Ibn Abî Bakr, Asmā' bint Abu Bakr, Umm Kulthum bint Abi Bakr |
| Родитељи | Утман Абу Кухафа Салма Ум-ул-Каир |
| први наследник Мухамеда на челу исламске државе | |
| Период | 632–634. као први од праведних халиф |
| Претходник | Мухамед |
| Наследник | Омер |
_-_%D8%A3%D8%A8%D9%88_%D8%A8%D9%83%D8%B1_%D8%A7%D9%84%D8%B5%D8%AF%D9%8A%D9%82_%D8%B9%D8%A8%D8%AF_%D8%A7%D9%84%D9%84%D9%87_%D8%A8%D9%86_%D8%B9%D8%AB%D9%85%D8%A7%D9%86_%D8%A7%D9%84%D8%AA%D9%8A%D9%85%D9%8A_%D8%A7%D9%84%D9%82%D8%B1%D8%B4%D9%8A_%D8%A3%D9%88%D9%84_%D8%A7%D9%84%D8%AE%D9%84%D9%81%D8%A7%D8%A1_%D8%A7%D9%84%D8%B1%D8%A7%D8%B4%D8%AF%D9%8A%D9%86.svg) | |
Иницијално богат и угледан бизнисмен, Ебу Бакр је касније постао један од првих преобраћеника у ислам и увелико је допринео својим богатством подржавајући Мухамедов рад. Био је међу Мухамедовим најближим следбеницима,[3] који су га пратили приликом његове миграције у Медину и био присутан у великом броју његових војних сукоба, попут битки на Бедру и Ухуду.
Након Мухамедове смрти 632. године, Ебу Бакр је успео да руководи муслиманском заједницом као први рашидунски калиф.[4] За време своје владавине, угушио је низ устанка, заједнички познатих као Рида ратови, услед чега је успео да учврсти и прошири владавину муслиманске државе на целом Арабијском полуострву. Такође је командовао почетним упадима у суседну Сасанидску и Византијску империју, што ће у годинама након његове смрти на крају резултирати муслиманским освајањима Персије и Леванта. Ебу Бакр је умро од болести након владавине од две године, 2 месеца и 14 дана.
Порекло и наслов уреди
Ебу Бакрово пуно име је било Абдула ибн Утман ибн Амир ибн Амр ибн Каб ибн Сад ибн Тајм ибн Мурах ибн Каб ибн Луаји Галиб ибн Фихр.[5]
На арапском име Abd Allah значи „слуга Алаха”. Један од његових раних титула, пре преласка на ислам, био је Атик, што значи „спасен”. Мухамед је касније поновио овај наслов када је рекао да је Ебу Бакр „Атик”.[6] Називао га је Ал-Сидик (истинити),[2] након што му је веровао у случају Исра и Мирај, када други људи нису, и Алија је ту титулу потврдио неколико пута.[7] У Курану се такође наводи да је „други од њих двојице у пећини” у вези са догађајем хиџре, где се са Мухамедом сакрио у пећини у Џабал Тавру од меканске потере која је послата за њима.[8]
573—610 уреди
Рођен је у Меки у угледној породици Бану Таим из племена Курејш. Отац му је био Абдулах, надимка Ебу-Кухафе, а мајка Селма, кћи Ебу-Кухафиног амиџе. Рођен је 50 година и 6 месеци пре почетка рачунања времена по хиџри. Ебу-Бекр Ес-Сидик био је светле пути, висок и витка стаса, упалих очију и висока чела. Његов физички изглед одисао је пријатношћу и елеганцијом.
Још у времену џахилијета Ебу-Бекр се одликовао високим моралом. Био је пријатан саговорник и имао је благу нарав. Није пио алкохол и није живео бестидничким животом. Био је трагалац за знањем, па је тако стекао висок степен образовања. У своме народу био је познат као најбољи познавалац порекла и росослова Курејшија. А био је, такође, одличан познавалац историје и порекла и осталих Арапа. Звали су га за решавање захтева о крварини због убиства, а његова реч је била одлучујућа и коначна.
Био је трговац и био је цењен као судија и тумач снова. Трговао је ођећом и платном. Захваљујући својим врлинама, веома брзо је напредовао у своме послу. Стекао је два стада камила и оваца, што је према ондашњим мерилима било право богатство. Становао је у области у којој су становали богаташи и трговци, недалеко од места где је становао Мухамед ибн Абдула. Њих двојица врло брзо су се упознали због тога што су били приближно истих година, а и делили су мишљења о моралу, опхођењу и владању. Почели су се дружити и постали су најбољи пријатељи. Био је добро упознат са традицијама Меке, тако да се за њега није очекивало да међу првима прихвати нову религију ислам.
610—632 уреди
Муслимански учењаци се слажу да је Кадиџа била прва жена која је прихватила ислам. Алија ибн Абу Талиб је био први мушки преобрађеник, а Ебу Бекр први одрасли мушки преобраћеник или трећа особа, која је прихватила ислам.
Суделовао је у биткама које је водио Мухамед. Биле су то битка код Бадра 624, битка код Ухуда 625. и битка код Хунајна 630. За време Мухамедове последње болести 632. Ебу Бекр је предводио молитву.
632—634 уреди
После Мухамедове смрти 8. јуна 632, Ебу Бекр је проглашен новим вођом тј. халифом. Оно што се десило на састанку на коме је проглашен за вођу је предмет спорова. То је извор прве шизме између сунита и шиита. Шиити верују да је Мухамед одредио Алију (Али ибн Аби Талиб).
632—633 Рида ратови уреди
Невоље су започеле након доласка на власт Ебу Бекра. Јединство и стабилност нове државе су били озбиљно угрожени. Различита арапска племена у Хеџазу и Нејду су се побунила против халифа. Неки су само одбили да плаћају порез (зекат). Други су се вратили на стару религију и ислам прогласили идолопоклонством. Племена су тврдила да су се они поклонили Мухамеду и да са Мухамедовом смрћу престаје њихова приврженост.
Ебу Бекр је инсистирао да се они нису поклонили само муслиманском вођи, него и целој муслиманској заједници. Ебу Бекр је прогласио рат неверницима, који су се вратили на стара веровања. То је био почетак Рида ратова (значило је рат са отпадницима од вере). Најжешћи сукоб је био са ал Ханефијем који је тврдио да је он пророк и Мухамедов наследник. Муслимански генерал Халид ибн Ел Велид је победио ел Ханефија у бици код Акрабе.
Након покоравања отпадника и смиривања унутрашње побуне, Абу Бакр је своје генерале усмерио против Византије и Сасанидског царства. Калид ибн Валид је освојио Ирак у једном походу, а успешну експедицију су извели и у Сирији.
Поједине приче кажу да је Ебу Бекр био кључан за очување Курана у писаном облику. Након победе код Акрабе над ал Ханефијем Омер ибн ел Катаб (каснији халиф Омер) је уочио да су погинули многи муслимани који су Куран научили напамет са усана пророка Мухамеда. Ебу Бекр је замолио Омера да надгледа сакупљање стихова Курана. Други историчари тврде да је Осман ибн Афан најзаслужнији за сакупљање и очување Курана. Шиити одбијају идеју да је Ебу Бекр заслужан за очување Курана.
Смрт (634) уреди
Ебу Бекр је умро 634. у Медини. Кратко пред смрт ургирао је муслиманској заједници да прихвате Омера ибн ел Катаба као његовога наследника. То је учињено без икаквог инцидента. Шиити верују да је вођство требало припасти Алији без икаквога саветовања. Ебу Бекр је у почетку служио проповеди без плаћања, наговорили су га да прима новац, а он је опоруком сав наовац вратио у благајну. Ебу Бекр је покопан у џамији у Медини, где и данас лежи крај Мухамеда и Омера.
Референце уреди
- ^ „Abu Bakr”. Encyclopedia of Islam (2nd изд.). „His father was Abu Quhafa ..., and he is therefore sometimes known as Ibn Abi Quhafa. ... The names ‘Abd Allah and ‘Atiq ('freed slave') are attributed to him as well as Abu Bakr, but the relation of these names to one another and their original significance is not clear. ... He was later known by sunni muslims as al-Siddiq, the truthful, the upright, or the one who counts true”
- ^ а б Juan Eduardo Campo, Encyclopedia of Islam, Infobase Publishing, 2009
- ^ Saritoprak, Zeki. „Abu Bakr Al-Siddiq”. Oxford Bibliographies. Oxford University Press. Приступљено 12. 12. 2018.
- ^ „Abu Bakr - Muslim caliph”.
- ^ Tabaqat ibn Sa'd 3/ 169
- ^ Abi Na'eem, "Ma'arifat al-sahaba", no. 60
- ^ Abi Na'eem, "Ma'arifat al-sahaba", no. 64, 65
- ^ Glassé, Cyril (15. 4. 2003). The New Encyclopedia of Islam. Rowman Altamira. ISBN 9780759101906 — преко Google Books.
Литература уреди
- Walker, Adam, Abu Bakr al-Siddiq, in Muhammad in History, Thought, and Culture: An Encyclopedia of the Prophet of God (2 vols.), Edited by C. Fitzpatrick and A. Walker, Santa Barbara, ABC-CLIO, 2014.
- Rogerson, Barnaby (4. 11. 2010), The Heirs Of The Prophet Muhammad: And the Roots of the Sunni-Shia Schism, Little, Brown Book Group, ISBN 978-0-74-812470-1
- Rogerson, Barnaby (2008), The Heirs of Muhammad: Islam's First Century and the Origins of the Sunni-Shia Split, Overlook, ISBN 978-1-59-020022-3
- Madelung, Wilferd (15. 10. 1998), The Succession to Muhammad: A Study of the Early Caliphate, Cambridge University Press, ISBN 978-0-52-164696-3
- Armstrong, Karen (1991). Muhammad: Biography of the Prophet. Phoenix. ISBN 1-84212-608-3.
- Ibn Ishaq, Muhammad (1955). Ibn Ishaq's Sirat Rasul Allah – The Life of Muhammad. Превод: Alfred Guillaume. Oxford: Oxford University Press. стр. 88—89. ISBN 978-0196360331.
- Karen Armstrong (2002). Islam: A Short History. стр. 11. ISBN 081296618X.
- Haykal, Husayn (1976), The Life of Muhammad, Islamic Book Trust, стр. 217—18, ISBN 978-9839154177
- Shaikh, Fazlur Rehman (2001). Chronology of Prophetic Events. London: Ta-Ha Publishers Ltd. стр. 51—52.
- Tesch, Noah; Afsaruddin, Asma (12. 3. 2018). Hijrah. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 7. 2. 2020.
- Marom, Roy (јесен 2017). „Approaches to the Research of Early Islam: The Hijrah in Western Historiography”. Jama'a. 23: vii.
- Dale F. Eickelman (1990). Muslim Travellers: Pilgrimage, Migration and the Religious Imagination. University of California Press. стр. 30. ISBN 978-0-520-07252-7.
- Elaine Padilla, Peter C. Phan, ур. (2014). Theology of Migration in the Abrahamic Religions. Palgrave Macmillan. стр. 15. ISBN 978-1-137-00104-7.
- Ian Richard Netton (2011). Islam, Christianity and the Mystic Journey: A Comparative Exploration. Edinburgh University Press. стр. 55. ISBN 978-0-7486-4082-9.
- Lewis, Bernard (2002). The Arabs in History. Oxford, New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280310-8.
- Buhl, F.; Welch, A.T. (1993). „Muḥammad”. Encyclopaedia of Islam. 7 (2nd изд.). Brill. ISBN 978-90-04-09419-2.
- Mubārakfūrī, Ṣafī al-Raḥmān (2011). The Sealed Nectar (Ar-Raheeq Al-makhtum): Biography of the Noble Prophet (на језику: енглески). Islami Kitab Ghar. ISBN 978-93-81397-13-8.
- „Hijrah | History, Definition, & Importance | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-01.
- Lings, Martin (1991). Muhammad: His Life Based on the Earliest Sources. стр. 79—80. ISBN 978-0946621330.
- Ibn Ishaq, Sirat Rasul Allah. Translated by Guillaume, A. (1955). The Life of Muhammad, p. 145. Oxford: Oxford University Press.
- Guillaume, A (2004). „How the apostle was treated by his own people”. The Life of Muhammad. Oxford. стр. 131.
- {{Cite web|title=Sahih al-Bukhari 3185 - Jizyah and Mawaada'ah - Sunnah.com - Sayings and Teachings of Prophet Muhammad (صلى الله عليه و سلم)|url=https://sunnah.com/bukhari:3185%7Caccess-date=2021-03-20%7Cwebsite=sunnah.com}[мртва веза]
Спољашње везе уреди
Сунитски извори:
- Detailed Life of Abu Bakr as-Siddiq Архивирано на сајту Wayback Machine (15. септембар 2018)
- Abu Bakr's life
- Naqshbandi-Haqqani Sufi Order biography of Abu Bakr as-Siddiq
- Greatness of Abu Bakr Urdu Audio
- Virtues of Abu Bakr Urdu Audio
- Abu Bakr appearing in Narrations/Hadith recorded by Imam Bukhari - www.SearchTruth.com
Немуслимански извори:
Некласификовани извори:
- Abu Bakr
- Abu Bakr from Islamonline
- Sirah of Abu Bakr (Radia'Allahuanhu) Part 1 by Shaykh Sayyed Muhammad bin Yahya Al-Husayni Al-Ninowy.
