Википедија

Егоцентризам

želja za dominantni mišljenjem

Егоцентризам је неспособност личности да свет посматра из угла другог појединца, већ искључиво из сопственог, који се апсолутизује. Карактерише га ексцесивна преокупација собом и претерани став према сопственој важности и незаменљивости. Такође, нормално стање у детињству код детета до шест година старости које још није научило да у обзир узима потребе других људи, већ само своје сопствене.

Егоцентризам

Иако је егоцентрично понашање мање изражено у одраслом добу, постојање неких облика егоцентризма у одраслом добу указује на то да превазилажење егоцентризма може бити доживотни развој који никада не достиже завршетак.[1] Сматра се да су одрасли мање егоцентрични од деце, јер се брже исправљају из првобитне егоцентричне перспективе од деце, а не зато што је мања вероватноћа да ће у почетку усвојити егоцентричну перспективу.[2]

Према томе, егоцентризам је присутан у целом животном веку: у раном детињству,[3] детињству,[2][4] адолесценцији[5] и одраслом добу.[2][6] То доприноси људском когнитивном развоју помажући деци да развију теорију ума и у формирању само-идентитета.

Током детињства уреди

Главни концепт који новорођенчад и мала деца уче тако што почињу да показују егоцентризам је чињеница да се њихове мисли, вредности и понашања разликују од мисли, вредности и понашања других, што је такође познато као теорија ума.[7] У почетку када деца почну да ступају у друштвене интеракције са другима, углавном са старатељима, она погрешно тумаче да су један ентитет, јер су заједно дуго времена и старатељи често обезбеђују потребе деце. На пример, дете може погрешно да припише чин његове мајке да дође до предмета на који указује као знак да су исти ентитет, док су у ствари одвојене особе. Већ са 15 месеци,[3] деца показују мешавину егоцентризма и теорије ума када се агент понаша у супротности са начином на који деца очекују да се понаша. У овој студији деца су посматрала како експериментатор ставља играчку у једну од две кутије, али нису видела када је експериментатор извадио играчку из оригиналне кутије и ставио је у другу кутију, због опструкције екрана. Када је екран уклоњен, деца су посматрала како експериментатор посеже да извади играчку из једне од кутија, али пошто деца нису видела део за пребацивање, много дуже су посматрала радњу експериментатора када је посегнула за кутијом насупрот оне кутије у коју је првобитно ставила играчку. Не само да ово показује постојање капацитета памћења одојчади, већ такође показује како она имају очекивања заснована на свом знању, јер су изненађени када та очекивања нису испуњена.

Пијаже је објаснио да егоцентризам у детињству не значи себичност, егоцентричност или егоизам, јер се односи на дететово разумевање света у смислу сопствене моторичке активности, као и на немогућност да га разуме.[8] У друштвеном развоју деце, детињство је период у коме појединац обавља веома мало друштвених функција због свесне и подсвесне бриге за задовољење физичких потреба.[9]

Током адолесценције уреди

Према Џорџу Батерворту и Маргарет Харис, током детињства особа обично није у стању да направи разлику између субјективног и објективног.[10] Према Пијажеу, „егоцентрично дете претпоставља да други људи виде, чују и осећају потпуно исто што и дете.“[11]

Жан Пијаже (1896–1980) развио је теорију о развићу људске интелигенције, описујући фазе когнитивног развоја. Тврдио је да је рано детињство време преопераcиoног размишљања, које карактерише неспособност деце да процесуирају логичку мисао.[1] Према Пијажеу, једна од главних препрека логици коју деца поседују укључује центрирање, „тенденција да се фокусира на један аспект ситуације уз искључивање других.“[12] Посебна врста усредсређености је егоцентризам – дословно, „само-центричност". Пијаже је тврдио да су мала деца егоцентрична, способна да посматрају свет само из своје личне перспективе. На пример, трогодишњак је својој мајци поклонио модел камиона као рођендански поклон; „пажљиво је умотао поклон и дао га својој мајци са изразом лица који је јасно показивао да очекује да ће она то волети.“[13] Трогодишњи дечак није изабрао поклон из себичности или похлепе, али је он одабрао поклон једноставно нe схватајући да, из перспективе његове мајке, она можда неће уживати у моделу аутомобила колико он.

Пијажеа су занимала два аспекта егоцентричности код деце: језик и морал.[14] Он је сматрао да егоцентрична деца користе језик првенствено за комуникацију са самим собом. Пијаже је приметио да деца разговарају сама са собом током игре, а овај егоцентрични говор су биле само дечје мисли.[15] Он је сматрао да овај говор нема посебну функцију; коришћен је као начин праћења и појачања тренутне активности детета. Он је теоретизирао да би се како дете когнитивно и социјално сазрева количина егоцентричног говора смањивала.[15] Међутим, Виготски је сматрао да егоцентрични говор има више значења, јер омогућава дететов раст у друштвеном говору и висок ментални развој.[15] Поред Пијажеове теорије, он је веровао да у комуникацији са другима дете верује да други знају све о теми дискусије и постаје фрустрирано када се тражи да пружи додатне детаље.[14]

Пијаже је такође веровао да егоцентризам утиче на осећај морала детета.[14] Због егоцентризма, дете се бави само коначним исходом догађаја, а не туђим намерама. На пример, ако неко детету разбије играчку, дете не би опростило другом и дете не би могло да схвати да онај ко је сломио играчку није намеравао да је разбије.[14] Овај феномен такође може бити поткрепљен доказима из налаза студије случаја Нелсона, који је проучавао употребу мотива и исхода од стране мале деце као помоћ при формирању њихових моралних судова.

Пијаже је формулисао тест за истраживање егоцентризма који се зове планиска студија. Он је ставио децу испред једноставног гипсаног планинског венца, а затим их замолио да од четири слике изаберу поглед који ће он, Пијаже, видети. Млађа деца пре седме године изабрала су слику погледа коју су и сама видела и стога је за њих утврђено да немају способност да оцене гледиште другачије од њиховог. Другим речима, њихов начин расуђивања је био егоцентричан. Тек када су ушла у конкретно-оперативну фазу развоја у доби од седам до дванаест година, деца су постала мање егоцентрична и могла су да цене другачија гледишта осим својих. Другим речима, била су способна за когнитивно схватање перспективе. Међутим, планински тест је критикован због тога што је процењивао само визуелно-просторну свест детета, а не егоцентризам. Додатна студија која је укључивала полицијске лутке показала је да су чак и мала деца била у стању да тачно кажу шта ће постављач питања видети.[16] Сматра се да је Пијаже преценио степен егоцентризма код деце. Егоцентризам је стога неспособност детета да види туђа гледишта, а не траба да буде поистовећен са себичношћу. Дете у овој фази когнитивног развоја претпоставља да је њихов поглед на свет исти као и код других људи.

Референце уреди

  1. ^ а б Pronin, Emily; Olivola, Christopher Y. (2006). Encyclopedia of Human Development. Thousand Oaks, CA: SAGE Reference. стр. 441—442. Приступљено 20. 10. 2014. 
  2. ^ а б в Epley, Nicholas; Morewedge, Carey K; Keysar, Boaz (2004-11-01). „Perspective taking in children and adults: Equivalent egocentrism but differential correction”. Journal of Experimental Social Psychology. 40 (6): 760—768. doi:10.1016/j.jesp.2004.02.002. 
  3. ^ а б Onishi KH, Baillargeon R (2005). „Do 15-month-old infants understand false beliefs?”. Science. 308 (5719): 255—258. Bibcode:2005Sci...308..255O. PMC 3357322  . PMID 15821091. doi:10.1126/science.1107621. 
  4. ^ Wimmer H, Perner J (1983). „Beliefs about beliefs: Representation and constraining function of wrong beliefs in young children's understanding of deception” (PDF). Cognition. 13 (1): 103—128. PMID 6681741. doi:10.1016/0010-0277(83)90004-5. 
  5. ^ Adams GR, Jones RM (1982). „Adolescent egocentrism: Exploration into possible contributions of parent-child relations”. Journal of Youth and Adolescence. 11 (1): 25—31. PMID 24310645. doi:10.1007/BF01537814. 
  6. ^ Keysar B, Barr DJ, Balin JA, Brauner JS (2000). „Taking perspective in conversation: The role of mutual knowledge in comprehension”. Psychological Science. 11 (1): 32—38. PMID 11228840. doi:10.1111/1467-9280.00211. 
  7. ^ Premack, D.; Woodruff, G. (1978). „Does the chimpanzee have a theory of mind?”. Behavioral and Brain Sciences. 1 (4): 515—526. doi:10.1017/S0140525X00076512  . 
  8. ^ Bornstein, Marc; Arterberry, Martha; Lamb, Michael (2013). Development in Infancy: A Contemporary Introduction. New York: Psychology Press. стр. 170. ISBN 9781848726581. 
  9. ^ Sharma, Ram Nath; Sharma, Rachana (2004). Advanced Applied Psychology, Volume II. New Delhi: Atlantic Publishers & Distributors. стр. 93. ISBN 978-8126903559. 
  10. ^ Butterworth G Harris M (1994). Principles of developmental psychology. Hillsdale, NJ England: Lawrence Erlbaum Associates, Inc. 
  11. ^ McLeod, Saul (2010). „Preoperational Stage”. 
  12. ^ Berger, Kathleen Stassen (2014). Invitation to the Life Span, Second Edition. New York: Worth Publishers. 
  13. ^ Crain, William C. (2005). Theories of Development: Concepts and Applications, Fifth Edition. Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall. стр. 108. 
  14. ^ а б в г Fogiel, M (1980). The psychology problem solver: a complete solution guide to any textbook. New Jersey, NJ US: Research & Education Association. 
  15. ^ а б в Junefelt, K (2007). Rethinking egocentric speech: towards a new hypothesis. New York, NY: Nova Science Publishers, Inc. 
  16. ^ Sammons, A (2010). „Tests of egocentrism” (PDF). Psychlotron.org.uk. Приступљено 19. 2. 2012. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Егоцентризам&oldid=27551932”