Емин Дураку (алб. Emin Duraku; Ђаковица, 1. јануар 1917Призрен, 5. децембар 1942) био је учесник Народноослободилачке борбе, један од организатора ослободилачке борбе на Косову и Метохији, народни херој Албаније и народни херој Југославије.

емин дураку
Емин Дураку
Лични подаци
Датум рођења(1917-01-01)1. јануар 1917.
Место рођењаЂаковица, Краљевина Црна Гора
Датум смрти5. децембар 1942.(1942-12-05) (25 год.)
Место смртиПризрен, Краљевина Албанија
Професијарадник
Деловање
Члан КПЈ од1941
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Херој
Народни херој од5. јула 1952.

Биографија уреди

Рођен је 1917. године у Ђаковици. Био је шегрт и радио је најтеже послове код ситних трговаца, како би могао да опстане. Године 1932, без знања родитеља, заједно са Фадиљ Хоџом, отишао је илегално у Албанију. У Албанију су отишли да би наставили школу на материњем језику, али су се убрзо разочарали, јер је и тамо народ живео у готово истом, тешком, положају као и у Ђаковици.[1]

Емин се прво уписао гимназију у Тирани, али је, 1935. године, искључен из школе, као активиста револуционарне омладине. Потом је прешао је у скадарску гимназију и наставио активност. Заједно с Чемајл Стафом (алб. Qemal Stafa; народним херојем Албаније) основао је партијску ћелију, која је касније ширила огранке по Албанији.[1]

Након откривања партијских организација 1938. године, режим Ахмета Зогуа, је организовао масовна хапшења. Емин је био ухапшен међу првима и осуђен на три године затвора. После италијанске окупације Албаније, 1939. године, Емин је, с неколицином другова, успео да побегне из затвора. У Скадру је успоставио старе партијске везе и наставио са партијским радом.[1]

Убрзо је изабран у најуже руководство партијске организације Скадра. У то време одлучено је да се успостави контак са Комунистичком партијом Југославије. Он и Фадиљ Хоџа, 1939. године одлазе на Косово и Метохију и успостављају контак са представницима Обласног комитета КПЈ — Бором Вукмировићем, Миладином Поповићем и другима. После повратка у Скадар, Емин је радио на омасовљењу Партије. После демонстрација, од 29. новембра 1939. године, када су Италијани и полиција угушили демонстрације у крви, Емин је ухапшен, а потом интерниран на италијанско острво Вентотене.[1]

За време интернације свакодневно је проучавао марксистичку литературу. Заједно с неколико другова амнестиран је 1941. године, после чега долази у Тирану, да би ступио у везу с руководством КП Албаније. Ту се сусреће са Миладином Поповићем, на чији предлог прелази на партијски рад у Ђаковицу. У то време у партијској организацији на Косову и Метохији, био је заступљен веома мали број Албанаца, чиме су биле мале шансе да се албанско становништво масовније укључи у Народноослободилачки покрет Југославије (НОП).[1]

Доласком у Ђаковицу, Емин постаје члан Комунистичке партије Југославије и организациони секретар Месног комитета. Активно је радио на укључивању албанског становништва у Народноослободилачки покрет. Почетком 1942. године, у Ђаковици је формиран Народноослободилачки одбор, а он је именован за секретара Одбора. Крајем године, по директиви Обласног комитеа КПЈ за Косово и Метохију, илегално прелази у неродимски срез и бива изабран у Биро Обласног комитета.[2]

У селу Старо Грацко, код Липљана присуствовао је једној од седница Бироа Окружног комитета и остао илегално у селу, заједно с Митом Миљковићем. Међутим, њих двојицу и њихово склониште проказао је један издајник. Италијани и албански жандарми су 28. новембра 1942. године опколили кућу у којој се налазио. Приликом покушају бега, Емин је био тешко рањен и заробљен. Готово полумртвог пребацили су га у болницу у Призрен где је 5. децембра 1942. године преминуо.[2][3]

Партизански одред формиран, крајем децембра 1942. године, у знак сећања на њега, понео је његово име.[2] Проглашен је за народног хероја Албаније, a за народног хероја Југославије, Указом Президијума Народне скупштине ФНРЈ 5. јула 1952. године.[4]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д Narodni heroji 1 1982, стр. 212.
  2. ^ а б в Narodni heroji 1 1982, стр. 213.
  3. ^ Хероји КиМ 1959, стр. 22.
  4. ^ Zbornik heroja 1957, стр. 185.

Литература уреди