Епилог албанске голготе

Епилог албанске голготе је на основу расположивих историјских података, приказ броја умрлих, погинулих несталих и спашених припадника српске војске и избеглог становништва у Великом рату и од почетка Првог светског рата до краја највећег егзодуса српског народа у његовој историји - албанске голготе. А епилог албанске голготе био је стравичан. Само од септембра 1915 до марта 1916. године, када је окончана албанска голгота било је 144.098 погинулих и умрлих.^[1]

Укупан број мобилисаних Срба и добровољаца на почетку Великог рата уреди

Краљевина Србија са 4,5 милиона становника до септембра 1915. године мобилисала је 714.343 војника и официра.^[2] Црпећи последње људске резерве у егзилу, 1916—1918, број мобилисаних се повећао на 737.000 (остатак регрута који су преживели албанску голготу, нови регрути међу избеглим народом, добровољци из Русије и прекоморских земаља), или 24% становништва.

Да ли је цена слободе оправдала албанску голготу?

Никада историја до тада није забележила да једна војска и цела државна структура напусте своју територију и да се иста та војска и држава, под заставом славе и победе, поново врати у своју Отаџбину и донесу јој слободу.

И у томе је заправо одговор на деликатну дилему у којој су после боја сви генерали паметни: да ли је све тако морало и да ли је цена смрти у одступајући колонама и међу цивилним жртвама становништва које је остало на својој земљи, надмашила цену такве одлуке....

А кад је слобода извојевана?

... После велике историјске националне победе, једни су скупљали ловорике и живели на трону славе, други су добили ордење, а трећи су дуго видали ране, последице тих победа.

Војни и цивилни губици уреди

Војни губици уреди

Војни губици које је Краљевина Србија поднела, износе укупно: 402.435. Након рата пописано је 114.000 ратних војних инвалида.

Војнички губици српске војске од почетка Великог рата до окончања албанске голготе уреди

Војнички губици које је Србија поднела од почетка рата до завршетка албанске голготе, по година били су следећи:^[1]^[3]

1914. – 69.022 погинулих и умрлих
1915. (до септембра) – 56.842 погинулих и умрлих
1915. (од септембра 1915 до марта 1916) – 144.098 погинулих и умрлих

Губици српског војног санитета уреди

Пратећи ратни напор Краљевине Србије њен санитет, војни и грађански, поднео је велике жртве, које приказане у бројкама изгледају овако:^[1]

погинулих и умрлих лекара – 122 (3+119)
умрлих стоматолога – 1
умрлих лекара странаца у српској војсци – 25
умрлих студената медицине – 20
умрлих старијих доктораната – 4
умрлих заробљених лекара на раду у српским војним болницама – 11

Цивилни губици уреди

Губици стараца жена и деце нису били ништа мањи од војних. Према службеним подацима које је државна делегација поднела на Конференцији мира у Паризу 1919. године, од болести и глади у земљи и у интернацији, умрло је или убијено у окупаторским акцијама укупно 845.000 деце, жена и старијих лица.^[4]^[5]

Четрдесет хиљада регрута – мученика у гротлу албанске голготе уреди

Регрути у албанској голготи

Потресна прича српског писца Бранислава Нушића о страдању младих и за рат неискусних регрута у албанској голготи:^[6]

„

Нисам ни слутио да су та деца на смрт осуђена, да ће ту децу маћијски бацити у планине албанске где ће умирати од глади и од зиме, где ће се давити у блату и где ће их болести обарати као олујина недозрели влат.
Нисам ни слутио да ће од 40 000 српске деце за месец дана 36 000 наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине просто бацити зверовима за храну, као непотребно месо.
Нисам ни слутио, велим, када су та деца, бледа и уморна лица пролазила у недогледним редовима мимо мене, да они иду на своју Голготу и да је хришћанство према Српству тако сиромашно жртвама.
Две хиљаде година ми славимо и жалимо четрдесет младенаца, мученика, колико је хришћанство у борби од неколико векова поднело на жртву, а ми за неколико дана бацимо на жртву четрдесет хиљада младенаца – мученика!^[7]

”

Укупан број Срба и добровољаца спашених после албанске голготе уреди

По окончању ратних дејстава одлучено је да се на заједничком гробљу сахране сви погинули ратници на Солунском фронту. За место је одређен плато на Зејтинлику (у то доба гола ледина у близини Солуна) на ком се налазило гробље Главне војне пољске болнице српске војске.

Из Драча, Валоне до Бизерте, Крфа, Солуна, према подацима француске мисије, која је руководила транспортом српске војске и податке прикупљала на лицу места:^[8]

Са обала Албаније од 7. јануара до 19. фебруара превезено је бродовима укупно 154.454 војника. Од тога на Крф 138.691 војника и цивила, у Бизерту око 10.763 војника, на Корзику 3.000, и у Француску 2.000.
Овом броју треба додати и део трупа (одред пуковника Васића) који се маршујући кроз Македонију пробио у Солун са 3.631 војником.
У Албанији су привремено остали само делови неких јединица српске војске у селу Дризиша на Војуша ради чувања и исхране стоке и комплетна Коњичка дивизија, којој су савезници још 19. јануара обуставили сваки покрет на реци Војуша, са 1.500 људи и 16.500 коња. Ове јединице су постепено пребациване из Албаније до 5. априла, када је Албанију напустила и Комисија за укрцавање у Валони.

Кад саберемо наведене податке долазимо до тога да је Српска војска, након албанске голготе успела да сачува и на простор ван борбених дејстава доведе контингент од 159.585 војника.

Извори уреди

^ ^а ^б ^в Nedok A. Povlačenje srpske vojske ka albanskom primorju i njena evakuacija na Krf 1915-1916, Rad vojno-sanitetskeslužbe, AMD sistem, Beograd, 2006
^ Bogdanović D. Povlačenje srpske vojske ka Primorju i osnivanje intendantske baze u Draču i Skadru (memoari), Zagreb, 1927
^ Stojančević V. Srbija 1908-1918, SKZ, Beograd, 1995, LXXXVIII, 588; 211, 253, 277
^ Krizman B i Hrabak B. Zapisnici sa sednica delegacije Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919-1920, Beograd, 1960
^ Delegacija Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu, Rapport sur les domages cause’ a la Serbie et au Montenegro, Paris, 1919, 18
^ Бранислав Нушић, Одломак из његовог романа „Деветстопетнаеста – трагедија једног народа“.
^ Branislav Nušić Devetstopetnaesta: tragedija jednog naroda , Utopija, Beograd, str.400. 2010. ISBN 978-86-85129-76-6.
^ Živanović M. O evakuaciji srpske vojske iz Albanije i njenoj reorganizaciji na Krfu (1815-1916) prema francuskim dokumentima, Istorijski arhiv SANU, 1966, XIV-XV, 231-307

Спољашње везе уреди

[autogenerated15-1] а ^б ^в Nedok A. Povlačenje srpske vojske ka albanskom primorju i njena evakuacija na Krf 1915-1916, Rad vojno-sanitetskeslužbe, AMD sistem, Beograd, 2006

[2] Bogdanović D. Povlačenje srpske vojske ka Primorju i osnivanje intendantske baze u Draču i Skadru (memoari), Zagreb, 1927

[3] Stojančević V. Srbija 1908-1918, SKZ, Beograd, 1995, LXXXVIII, 588; 211, 253, 277

[4] Krizman B i Hrabak B. Zapisnici sa sednica delegacije Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919-1920, Beograd, 1960

[5] Delegacija Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu, Rapport sur les domages cause’ a la Serbie et au Montenegro, Paris, 1919, 18

[6] Бранислав Нушић, Одломак из његовог романа „Деветстопетнаеста – трагедија једног народа“.

[7] Branislav Nušić Devetstopetnaesta: tragedija jednog naroda , Utopija, Beograd, str.400. 2010. ISBN 978-86-85129-76-6.

[8] Živanović M. O evakuaciji srpske vojske iz Albanije i njenoj reorganizaciji na Krfu (1815-1916) prema francuskim dokumentima, Istorijski arhiv SANU, 1966, XIV-XV, 231-307

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]