Ерик Карлфелт
Ерик Аксел Карлфелт (швед. Erik Axel Karlfeldt; Карлбо, 20. јул 1864 — Стокхолм, 8. април 1931), био је шведски песник. Његова симболистичка поезија је била маскирана као регионализам и била је популарна.[1] Добио је Нобелову награду за књижевност 1931. Нобелову награду је одбио 1918. године.[2]
| Ерик Карлфелт | |
|---|---|
 Ерик Карлфелт | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Ерик Аксел Карлфелт |
| Датум рођења | 20. јул 1864. |
| Место рођења | Карлбо, Шведска |
| Датум смрти | 8. април 1931. (66 год.) |
| Место смрти | Стокхолм, Шведска |
| Образовање | Универзитета у Упсали |
| Награде | Нобелова награда за књижевност |
Биографија уреди
Рођен је у пољопривредној породици у Карлбоу у провинцији Даларна, као Ерик Аксел Ериксон. Његов отац Ерик Ериксон био је фармер, а мајка Ана Јансдотер била је побожна лутеранка. Хришћанске слике касније су постале део песниковог лирског света. Године 1885. Карлфелтов отац је претрпео финансијску пропаст и проглашен је кривим за фалсификовање, а неколико година касније умро је од болести плућа. Године 1888, због слабог вида, Карлфелт је одбијен за војну службу. У жељи да се дистанцира од оца који је осрамоћен кривичном осудом 1889. године, када је у Стокхолму радио као новинар, почео је да користи име Карлфелт.
У школи је био веома добар ученик и већ тада је показао таленат за поезију. Студирао је на универзитету у Упсали, где је дипломирао 1902. Да би финансирао студије предавао је у неколико школа. Након завршетка студија, од 1903. до 1912. године, радио је као библиотекар у Краљевској библиотеци у Стокхолму.[3][4]
Године 1904. Ерик Аксел Карлфелт изабран је за члана Шведске академије и седео је на месту број 11. Годину дана касније, 1905, изабран је за члана Нобеловог института академије, а 1907. у Нобелов комитет. Изабран је 1912. за сталног секретара академије и на тој позицији је био до смрти. Универзитет у Упсали доделио му је почасни докторат 1917.
Књижевно дело уреди
Сеоска култура завичаја снажно је утицала на целокупно Карлфелтово дело. Опевао је шведске пејзаже, како још нетакнуте тако и оне култивисане. Такође је певао и о осјећају припадности земљи, остајући укорењен у сељачкој култури покрајине Даларна. Сељаци које је он приказао су, према речима једног критичара, „у складу са природом и годишњим добима“.[1] У својим песмама успео је да оживи стару сеоску Шведску, од језика до целокупног друштва, што му је за живота донело огромну популарност међу сународницима.
Своја најзначајнија дела Ерик Аксел Карлфелт објавио је у шест књига песама:
- Vildmarks-och kärleksvisor (Песме дивљине и љубави, 1895)
- Fridolins visor och andra dikter (Фридолинове баладе и друге песме, 1898)
- Fridolins lustgård och Dalmålningar på rim (Фридолинов рајски врт и даларнске зидне сликарије у римама, 1901)
- Flora och Pomona (Флора и Помона, 1906)
- Flora och Bellona (Флора и Белона, 1918)
- Hösthorn (Jesenji rog, 1927)[5]
Нобелова награда уреди
Године 1931 Ерику Карлфелту постхумно је додељена Нобелова награда за књижевност. Претходно је, 1918. године, ову награду одбио, делимично и због свог положаја секретара Шведске академије, која додељује награду.[1]
Референце уреди
- ^ а б в „Erik Axel Karlfeldt Swedish writer”. Britannica. Приступљено 19. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ „Erik Axel Karlfeldt - Biographical”. The Nobel Prize. Приступљено 19. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ Liukkonen, Petri. „Erik Axel Karlfeldt (1864-1931)”. authorscalendar.info. Приступљено 7. 10. 2023.
- ^ „erik axel karlfeldt: an evaluation”. jstor. Приступљено 19. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ „Karlfeldt, Erik Axel”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 7. 10. 2023.
Спољашње везе уреди
- Short biography at nobel-winners.com
- Karlfeldt's collected works and a facsimile of a 1956 edition, both at Project Runeberg
- Pegasos Author's Calendar on Karlfeldt
