Есеј (франц. essaiпокушај, оглед), краћи прозни напис у коме се излажу лични утисци и погледи на неко питање живота, морала, науке или уметности.[1] По правилу аутори есеја не употребљавају научне методе чињеничног или логичког доказивања, већ се позивају — изричито или имплицитно — на властито општељудско искуство, настојећи да реторичким или поетским средствима приближе читаоцу властита схватања.[1] Есеј је веома тешко тачно дефинисати и његово поље није јасно одређено будући да стално лебди између три различите области, тј. између књижевности, новинарства и науке — приближавајући се каткад репортажи, каткад цртици, краткој причи или пјесми у прози, а каткад опет научном чланку или расправи.[1]

Оснивач овог књижевног жанра је француски ренесансни књижевник и филозоф Мишел де Монтењ.[1] Своје Eсеје (Essais), одакле и име „есеј” први пут је објавио 1580. године.[1] Монтењеви есеји су првобитно настали из бележака поводом прочитаних књига, које су се развиле у врло лично интонирана, каткад аутобиографско-психолошка размишљања о сваковрсним практично-етичким и друштвеним питањима. Њихова чар је у наизглед хаотичном, а ипак мајсторски организованом излагању, као и у широкогрудном, али скептичном ставу према животу.[1]

Поред Монтења најзначајнији ренесансни есејиста је његов савременик, енглески филозоф, писац и државник Франсис Бејкон, који је објавио 1597. своје Есеје или савјете грађанске и моралне, допуњавајући их у каснијим издањима новим прилозима (у коначном издању, 1625, има их 58).[1] Бејконови есеји су далеко мање лични, сувљи и свечанији по тону од Монтењевих. Сентенциозни и језгровити, они редовно садрже и аподиктичке судове о практично-моралним и естетичким темама. Сам Бејкон је сматрао да есеј има претходнике у неким списима Сенеке и других писаца епистола, дијатриба, контроверзија, свазаорија.[1] Захваљујући Бејконовом утицају, есеј се толико одомаћио у Енглеској да се она неретко сматра правом домовином есеја.[1]

Есејистичка метода је експериментална, у њој се представљају тезе из различитих перспектива и размишљања о њима. Тако се читаоцу даје слика мисаоног процеса од премиса до оцена и закључака.

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з RKT 1986, стр. 186–188

Литература уреди

Спољашње везе уреди