Зелена салата
Зелена салата (салата) је једногодишња зељаста, дикотиледона биљка из фамилије главочика (Asteraceae) код које се за исхрану користе листови и главице.[3][4]
| Зелена салата | |
|---|---|
| |
| Поље зимске салате у Калифорнији | |
Научна класификација 
| |
| Царство: | Plantae |
| Кладус: | Tracheophytes |
| Кладус: | Angiospermae |
| Кладус: | Eudicotidae |
| Кладус: | Asterids |
| Ред: | Asterales |
| Породица: | Asteraceae |
| Род: | Lactuca |
| Врста: | L. sativa
|
| Биномно име | |
| Lactuca sativa | |
| Синоними[1][2] | |
| |
Салата (lactuca sativa O.) иде међу најстарије културе. Гајили су је и веома ценили још древни народи у области Средоземља, много векова пре нове ере. У данашње време то је веома раширено и врло популарно салатно поврће, нараочито у земљама са свежијом климом. Код нас се гаји у свим крајевима, готово у сваком врту, као и на већим површинама за снабдевање пијаца.
Таксономија и етимологија уреди
Lactuca sativa је члан рода Lactuca (зелена салата) и породице Asteraceae (сунцокрет или астер).[5] Ову врсту је први описао 1753. Карл Лине у другом тому свог дела Species Plantarum.[6] Синоними за L. sativa укључују Lactuca scariola var. sativa,[1] L. scariola var. integrata и L. scariola var. integrifolia.[7] L. scariola је сама по себи синоним за L. serriola, обичну дивљу или бодљикаву салату.[2] L. sativa такође има много идентификованих таксономских група, подврста и варијетета, који оцртавају различите групе сорти домаће салате.[8] Зелена салата је блиско повезана са неколико врста рода Lactuca из југозападне Азије; најближа веза је са L. serriola, агресивном коровом уобичајеном у умереним и суптропским зонама у већем делу света.[9]
Римљани су зелену салату називали lactuca (lac што на латинском значи „млечни производ“), алузија на белу супстанцу, латекс, који излучује изрезане стабљике.[10] Име Lactuca је постало име рода, док је sativa (што значи „посејана” или „култивисана”) додата да би се створило име врсте.[11] Садашња енглеска реч lettuce, пореклом из средњег енглеског, потиче од старофранцуског letues или laitues, који потичу од римског имена.[12] Име romaine потиче од сорте зелене салате узгајане у римским папским вртовима, док је кос, други термин за римску салату, проитеклу од најранијег европског семена те врсте са грчког острва Кос, центра узгоја салате у византијском периоду.[13]
Ботаничке особине уреди
| Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz) | |
|---|---|
| Енергија | 55 kJ (13 kcal) |
2,23 g | |
| Шећери | 0,94 |
| Прехрамбена влакна | 1,1 g |
0,22 g | |
1,35 g | |
| Витамини | |
| Витамин А екв. | (21%) 166 μg(18%) 1.987 μg1223 μg |
| Тиамин (Б1) | (5%) 0,057 mg |
| Рибофлавин (Б2) | (5%) 0,062 mg |
| Витамин Б5 | (3%) 0,15 mg |
| Витамин Б6 | (6%) 0,082 mg |
| Фолат (Б9) | (18%) 73 μg |
| Витамин Ц | (4%) 3,7 mg |
| Витамин Е | (1%) 0,18 mg |
| Витамин К | (97%) 102,3 μg |
| Минерали | |
| Калцијум | (4%) 35 mg |
| Гвожђе | (10%) 1,24 mg |
| Магнезијум | (4%) 13 mg |
| Манган | (9%) 0,179 mg |
| Фосфор | (5%) 33 mg |
| Калијум | (5%) 238 mg |
| Натријум | (0%) 5 mg |
| Цинк | (2%) 0,2 mg |
| Остали конституенти | |
| Вода | 95,63 g |
| |
| Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле. Извор: NDb USDA | |
Салата је у блиском сродству са дивљом салатом која расте као коров и у балканским крајевима. Салата брзо расте и најпре развије лисну розету. У главичасте и римске салате унутрашњи листови обарзују мање или више чврсту главицу, величина, изглед и друге морфолошке одлике листова и целе биљке представљају карактеристична сортна обележја.
Цветоносно стабло израста до висине 1,5 м, у горњем делу се метличасто разгранава и образује главичасте цвасти са по 20-ак жућкастих цветова. Семе је ситно, сивкасто или мркоцрно, ланцетасто и ребрасто.
Услови успевања уреди
Салата најбоље успева на релативно ниским температурама. Зато су у балканским крајевима претежно гаји рано у пролеће и у јесен. Оптималана темература успевања је око 15 степени Целизијуса, расте и на 5 °C. Младе биљке неких сорта успешно издрже јаке зиме. Високе температуре и суво време изазивају превремено исцветавање. Умерена и стална влага у земљишту значајан је услов за гајење салате. При прекомерној влази образује бујне али шупљикасте главице и биљке најзад угину.
Површинска припрема земљишта уреди
Почетком марта, чим дозволе временске прилике, улазак машина у њиву, треба извршити површинску припрему земљишта. Уколико је основна обрада добро иведена и у току зиме је било доста мразева, довољно је да се изведе једно дрљање са бранањем, или култивирање лаким култиватором.
Садња расада уреди
Време садње: за пролећну потрошњу у току марта и почетком априла, почетком септембра за јесењу и почетком октобра за зимску. Размак између расада је 20-30 cm. Начин садње: пресађивање може бити ручно и машинско. Без обзира на који се расад сади биљка се не сме постављати дубље него што је била у леји.
Ђубрење уреди
Слабо развијен и плитак коренов систем у салате изискује лако достпне храниве материје. Нарочито је значајна обилна исхрана |азотом. Најбољи резултати се постижу применом стајњака у комбинацији са минералним ђубривима. Стајњак се заорава у јесен, а минерална ђубрива растурају при припреми земљишта за сетву, односно расађивање.
Берба салате уреди
Салата се бере ручно, пробирно, како која главица стиже у технолошку зрелост. Беру се лепо формиране главице или розете. Не сме се чекати да почну да прорасатју, јер су тада слабијег квалитета.
Продукција уреди
| Земља | Милиона тона |
|---|---|
| Кина | 15,2 |
| Сједињене Државе | 3,8 |
| Индија | 1,1 |
| Шпанија | 1,0 |
| Италија | 0,7 |
| Свет | 27 |
| Source: UN Food and Agriculture Organization[14] | |
Године 2017, светска производња зелене салате (извештај у комбинацији са цикоријом) износила је 27 милиона тона, а само Кина је произвела 15,2 милиона тона или 56% укупне светске производње (погледајте табелу).
Зелена салата је једини члан рода Lactuca који се комерцијално узгаја..[15] Иако је Кина највећи светски произвођач зелене салате, већина усева се конзумира у земљи. Шпанија је највећи светски извозник зелене салате, а САД су на другом месту.[16]
Западна Европа и Северна Америка биле су првобитна главна тржишта за производњу велике салате. До касних 1900-их, Азија, Јужна Америка, Аустралија и Африка постале су значајнија тржишта. Различите локације су преферирале различите врсте зелене салате, при чему је главичаста преовладавала у северној Европи и Великој Британији, ромејн на Медитерану и матичне салате у Кини и Египту. До касног 20. века, пожељне врсте су почеле да се мењају, са хрскавом салатом, посебно ајсберг, која је постала доминантна врста у северној Европи и Великој Британији и популарнија у западној Европи. У САД ниједна врста није преовладавала све до раног 20. века, када је хрскава салата почела да добија на популарности. После 1940-их, са развојем салате ајсберг, 95 процената зелене салате која се узгаја и конзумира у САД била је хрскава салата. До краја века, други типови су почели да повраћају популарност и на крају су чинили преко 30 процената производње.[17] Зелена салата је првобитно развијена у Кини, где се и даље првенствено узгаја.[18]
Почетком 21. века, производи салате у врећицама су се повећали на тржишту зелене салате, посебно у САД где су иновативни начини паковања и транспорта продужавали свежину.[19][20][21]
У Сједињеним Државама 2013. године, Калифорнија (71%) и Аризона (29%) произвеле су скоро сву свежу зелену салату у глави и листовима у земљи, при чему је главичаста салата дала 9400 долара вредности по акру, а лисната салата 8000 долара по акру.[20]
Референце уреди
- ^ а б „Lactuca sativa”. Kew Royal Botanical Gardens. Архивирано из оригинала 2012-11-02. г. Приступљено 2. 4. 2012.
- ^ а б „Lactuca serriola L”. United States Department of Agriculture. Архивирано из оригинала 5. 6. 2012. г. Приступљено 2. 4. 2012.
- ^ Лазић, Бранка; Владан Марковић (1993). Повртарство. Нови Сад. ISBN 978-86-499-0025-7.
- ^ Hugh Fearnley-Whittingstall. „Grilled lettuce with goats' cheese”. BBC. Архивирано из оригинала 17. 7. 2013. г. Приступљено 17. 5. 2013.
- ^ „Lactuca sativa L”. Integrated Taxonomic Information System. Архивирано из оригинала 25. 10. 2011. г. Приступљено 27. 3. 2010.
- ^ „The Linnaean Plant Name Typification Project”. Natural History Museum. Архивирано из оригинала 22. 12. 2015. г. Приступљено 17. 12. 2015.
- ^ „Lactuca sativa L”. United States Department of Agriculture. Архивирано из оригинала 8. 6. 2012. г. Приступљено 2. 4. 2012.
- ^ Porcher, Michael H. (2005). „Sorting Lactuca Names”. Multilingual Multiscript Plant Name Database. University of Melbourne. Архивирано из оригинала 16. 9. 2012. г. Приступљено 2. 4. 2012.
- ^ Zohary, Daniel; Hopf, Maria; Weiss, Ehud (2012). Domestication of Plants in the Old World: The Origin and Spread of Domesticated Plants in Southwest Asia, Europe, and the Mediterranean Basin. Oxford University Press. стр. 157. ISBN 978-0-19-954906-1. Архивирано из оригинала 23. 7. 2016. г. Приступљено 10. 1. 2016.
- ^ Weaver, стр. 170–172
- ^ Katz & Weaver, стр. 376.
- ^ Chantrell, Glynnis, ур. (2002). The Oxford Dictionary of Word Histories. Oxford University Press. стр. 300. ISBN 0-19-863121-9.
- ^ Weaver, стр. 172
- ^ „Lettuce (with chicory) production in 2017; Countries/Regions/Production Quantity from pick lists”. UN Food & Agriculture Organization, Statistics Division (FAOSTAT). 2018. Архивирано из оригинала 11. 5. 2017. г. Приступљено 13. 9. 2019.
- ^ Koike, Steven T; Gladders, Peter; Paulus, Albert O. (2006). Vegetable Diseases: A Color Handbook. Gulf Professional Publishing. стр. 296. ISBN 0-12-373675-7. Архивирано из оригинала 30. 4. 2016. г. Приступљено 10. 1. 2016.
- ^ Boriss, Hayley; Brunke, Henrich (октобар 2005). „Commodity Profile: Lettuce” (PDF). University of California. стр. 296. Архивирано (PDF) из оригинала 7. 7. 2012. г. Приступљено 2. 7. 2012.
- ^ Katz & Weaver, стр. 378.
- ^ Simoons, Frederick J. (1991). Food in China: A Cultural and Historical Inquiry. CRC Press. стр. 147—148. ISBN 0-8493-8804-X. Архивирано из оригинала 26. 12. 2019. г. Приступљено 22. 3. 2020.
- ^ Fulmer, Melinda (19. 8. 2002). „Lettuce Grows into A Processed Food”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 18. 12. 2013. г. Приступљено 30. 6. 2012.
- ^ а б „Lettuce”. Agricultural Marketing Resource Center, Iowa State University. мај 2015. Архивирано из оригинала 13. 10. 2016. г. Приступљено 7. 10. 2016.
- ^ Charles, Dan; Aubrey, Allison (12. 7. 2016). „As Bagged Salad Kits Boom, Americans Eat More Greens”. NPR.org. National Public Radio. Архивирано из оригинала 3. 4. 2018. г. Приступљено 5. 4. 2018.
Литература уреди
- Bradley, Fern Marshall; Ellis, Barbara W.; Martin, Deborah L., ур. (2009). The Organic Gardener's Handbook of Natural Pest and Disease Control
. Rodale. ISBN 978-1-60529-677-7. - Davey, M. R.; Anthony, P.; Van Hooff, P.; Power, J. B.; Lowe, K. C. (2007). „Lettuce”. Transgenic Crops. Biotechnology in Agriculture and Forestry. Volume 59. Springer. ISBN 978-3-540-36752-9.
- Katz, Solomon H.; Weaver, Williams Woys (2003). Encyclopedia of Food and Culture. Volume 2. Scribner. ISBN 978-0-684-80565-8.
- Weaver, Williams Woys (1997). Heirloom Vegetable Gardening: A Master Gardener's Guide to Planting, Seed Saving and Cultural History. Henry Holt and Company. ISBN 978-0-8050-4025-8.
