Илија Јовановић
Илија Јовановић Пчињски, конспиративно име Часлав. Био је четнички војвода и шеф горског штаба Источног Повардарја, односно командант српских чета околине Куманова, Прешева, Криве Паланке и Кратова за време српске четничке акције у Старој Србији и Македонији.[1]
| Илија Јовановић | |
|---|---|
 Илија Јовановић | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Илија Јоовановић |
| Датум рођења | 2. август 1878. |
| Место рођења | Преображење,  Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 1913. (34/35 год.) |
| Место смрти | Београд,  Краљевина Србија |
Биографија уреди
Родио се у селу Преображењу код Врања 1878. У Врању је завршио основну школу, гимназију у Параћину, два разреда учитељске школе у Београду и подофицирску артиљеријску школу у Крагујевцу. Као млад поручник укључио се у четничку акцију већ 1904. године.
Горски штаб уреди
Часлав Пчињски, како му је било конспиративно име, није био четнички војвода народног типа као Петко Илић или Мицко Крстић који је само тражио освету и борбу, већ официр-организатор са изграђеном представом о потреби командног ланца, дисциплине и координације међу српским четама. Године 1905. послат је на планину Козјак да створи горски штаб, курирску службу, командни ланац и општу стратегију српских чета. Након примања дужности шефа горског штаба за коју се залагао и коју је сам створио успео је да спречи расуло настало након четничких погибија на Петралици, Бељаковцу, Гуглину и Великој Хочи у пролеће и лето 1905. године. Реорганизовао је и повезао српска села од српске границе до Овчег Поља и Криве Реке. Под његовом командом биле су чете Ванђела Димитријевића, Крсте Трговишког, Ристе Старачког, Спасе Гарде, Темељка Барјактаревића, Јована Станојковића Довезенског, Косте Пећанца и Ђорђа Ристића Скопљанчета.
Крстарећи планинама изгубио је здравље и већ 1906. морао је да се повуче у Србију на месту шефа штаба заменио га је Михаило Ристић-Џервинац.[2]
Последње године уреди
Због слабог здравља Илија Јовановић је повучен у Врање 1905. где су његове организаторске способности искоришћене у Извршном одбору српске одбране, граничној команди и магацину српских чета. Болест га је полако изједала све до краја 1913. када је преминуо.[3]
Референце уреди
- ^ http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/03/02/srpski/F03030101.shtml;
- ^ Краков, Станислав (1930). Пламен четништва. Београд: 1930. стр. 198—201.
- ^ Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књ. 2, 166.