Исламска филозофија
Исламска филозофија је филозофија која полази од исламских верских догми, односно од објављених истина вере, као својих претпоставки.[1]
Исламска филозофија се понајвише бави човековим односом с Богом, односом вере и ума, питањима слободе воље, предодређења, греха, благодати, спасења и загробног живота.
Исламска филозофија је имала велики утицај у хришћанској Европи, где је превод арапских филозофских текстова на латински „довео до трансформације готово свих филозофских дисциплина у средњовековном латинском свету”, с тим што се посебно снажан утицај муслиманских филозофа осетио у природној филозофији, психологији и метафизици.[2]
Школе и правци исламске филозофије уреди
Скоро сви писци историју исламске филозоије деле у три филозофске школе:
- Перипатетичка филозофска школа;
- Илуминативна филозофска школа;
- Трансцендентна филозофска школа. [3]
Перипатетичка филозофска школа уреди
Перипатетичка школа у исламу означава заправо исламску филозоску традицију која потиче од Аристотела. Њени најпознатији представници јесу Фараби и Ибн Сина, познати по томе што су изванредно коментарисали и проширили Аристотелову филозофију у исламском свету. Битна карактеристика ове школе јесте то што се она искључиво ослања на рационалну аргументацију.
Илуминативна филозофска школа уреди
Након перипатетичке школе, исламски филозофи на челу са Сухравардијем, познатим као Шејх Ишрак, окренули су се различитој, унапређеној филозофској методи, тако што поред рационалног аргументовања показују склоност духовном усавршавању и интуитивним сазнањима. Према мишљењу представника илуминативне филозофије, интуиција прочишћене душе доспева до вишег и квалитетнијег нивоа знања јер душа разоткрива саму истину, а не појмове који указују на њу. Ови филозофи били су обазриви спрам тога да очувају филозофске оквире својих студија и због тога су се јасно придржавали методе рационалног аргументовања као основне методе филозофије.
Трансцендентна филозофска школа уреди
Трансцендентна филозофија посебна је по томе што су у њој спектакуларно обједињени многи аспекти онтолошких резултата који су се до тада појавили у исламском свету – како у филозофским школама тако и у гностичкој и теолошкој исламској мисли. Представљајући нове филозофске принципе, Мула Садра Ширази, оснивач трансцендентне филозофије, разрешио је несугласице које су делиле перипатетичку и илуминативну филозофску школу. Поред тога, он је такође умногоме приближио филозофска гледишта теолошким и посебно гностичким интелектуалним и сазнајним резултатима. Стога, методолошка специфичност његове школе крије се управо у томе што један представник тренсцендентне филозофије својим филозофским истраживањима нуди решења за питања која истовремено обухватају све филозофске, гностичке и теолошке расправе. Управо због оваквог приступа, Мула Садрина школа носи назив трансцендентна филозофија јер она надилази и обједињује све остале рационалне школе и токове у исламу.
Развој уреди
Ал-Фараби уреди
Ал-Фараби (око 870—950) је био један од првих филозофа који су пренели Аристотелову логику у исламски свет.[4] Исцрпно је коментарисао Аристотелове списе из логике, и развио Аристотелов опис интелекта. С аристотелизмом покушава да повеже и неке новоплатонистичке тезе.[4] Његово дело „Град врлина“ представља верзију Платонове „Државе“, која је опис идеалног друштва где цветају све врлине.
Ибн Сина уреди
Ибн Сина (латинизовано: Авицена) (980—1037) је био водећи персијски исламски филозоф и свестрани научник. Своју филозофију је већим делом темељио на аристотелизму и неоплатонизму, који је покушавао да споји са исламским верским представама.[4] Он сматра да је задатак филозофије да осветли и докаже истине које је Бог објавио. Ибн Сина је заступао метафизичко учење према којем процес светског збивања нема почетка ни краја у времену. Према Авицени „дахр“ је непролазни тренутак у којем се распростире Божја присутност, тј. оно што је похрањено у унутрашњости времена и што у себи садржи непрекидно трајање (та'рифат).[4] Он тврди да је принцип појединачности материја, а принцип општости ум. Стога сматра да је истинска спознаја немогућа без космичког ума, који је јединствен код свих људи.[4] У питању око универзалија, Абу-Али Ибн Сина је умерени реалиста: за њега општи (универзалије) појмови постоје пре ствари, у стварима и иза ствари (лат. ante res, in rebus i post res). Тако божански ум претходи стварима, док људски ум долази после њих. Главно Авиценино дело, велика филозофска енциклопедија, подељена је на логику, физику, математику и метафизику. По наређењу калифа спаљена је 1160. у Багдаду.[4]
Ал-Газали уреди
Ал-Газали (1058—1111), познат као Алгазел у средњовековној Европи, је био исламски филозоф, теолог, правник, психолог и мистик персијског порекла[5]. Ал-Газали се памти као борац за превласт искуственог над умним знањем и откровења над резоновањем.[6] У филозофији, повезивао је спознајнотеоријски скептицизам и новоплатонске елементе с исламским теолошким учењем, на основу којег критикује целокупну филозофију.[4] Посебно је занимљиво његово радикално одбацивање узрочности и тврдња о непостојању нужне везе између узрока и последице. У том је смислу претеча каснијим скептичким и оказионалистичким системима[4].
Ибн Рушд уреди
Ибн Рушд (латинизовано: Авероес) (1126—1198) је био андалузијско-арапски филозоф и лекар, учитељ филозофије и исламског права, математике, и медицине. Аристотела је проучавао скоро три деценије, и написао је коментаре за скоро сва његова дела, изузев његове Политике, којој није имао приступ. Пре 1150. је постојало само неколико преведених Аристотелових дела у западној Европи. Кроз латинске преводе Авероесових дела у 12. веку, на запад се вратило Аристотелово учење. Тома Аквински је Авероеса једноставно називао „Коментатором“ као што је Аристотела називао „Филозофом“. Његово најзначајније оригинално филозофско дело је Недоследност недоследности (Tahafut al-tahafut), у коме је бранио аристотеловску филозофију од ал-Газалијевих тврдњи у Недоследности филозофа (Tahafut al-falasifa). Авероес је покушавао да помири аристотеловски начин мишљења са исламом. Према Авероесу, не постоји сукоб између религије и филозофије, већ човек може доћи до истине на два различита начина: путем филозофије или путем религије. Веровао је у вечност универзума и у постојање пре-постојећих форми.
Ибн Араби уреди
Ибн Араби (1165—1240) је био средњовековни арапски филозоф, суфи мистик и песник из Андалуза. У филозофији је остао понајвише упамћен по свом онтолошком учењу о јединству бића (ар. Wahdat-ul-Wujood) и заступању идеје о трансцендентном јединству свих религијских форми. Ибн Араби је настојао да оствари синтезу западне и источне мистичне филозофије, користећи разнородне изворе - Куран и исламску традицију, неоплатонизам, суфизам, хришћански мистицизам, јеврејске писце кабалистичке традиције и слично.[7] Због тога је од заступника правоверног ислама често проглашаван за јеретика и неверника.[8]
Ибн Халдун уреди
Ибн Халдун (1332—1406) је био средњовековни арапски историчар и филозоф који је живио и стварао у Тунису. У његовој филозофији је значајна теорија о цикличном схватању историје. Ту своју теорију представио је у делу „Општа историја“ светске цивилизације које се састоји из седам томова. Он је веровао да се циклуси мењају сваких 120 година. Ибн Халдун по први пут разграничава државу од друштва, чиме се разликује од грчке филозофије. Халдун помоћу начина производње објашњава и настанак државе.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Hassan, Hassan (2013). „Don't Blame It on al-Ghazali”. qantara.de. Приступљено 5. 6. 2017.
- ^ Dag Nikolaus Hasse (2014). „Influence of Arabic and Islamic Philosophy on the Latin West”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Архивирано из оригинала 20. 10. 2017. г. Приступљено 31. 7. 2017.
- ^ Халиловић, Т., Халиловић, С. и Халиловић, M. (2014), Кратка историја исламске филозофије, Београд, Центар за религијске науке „Ком”, pp. 18–19.
- ^ а б в г д ђ е ж Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
- ^ Ghazali Архивирано на сајту Wayback Machine (11. октобар 2008), The Columbia Encyclopedia, Sixth Edition 2006
- ^ Мирча Елијаде, Водич кроз светске религије, Народна књига, 1996.
- ^ Драгуљи мудрости, српско издање, Приступљено 8. 4. 2013.
- ^ Ibn Arabi, vođa nevjerstva i zablude Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2011), Приступљено 8. 4. 2013.
Литература уреди
- Adamson, Peter; Taylor, Richard C., ур. (2005). The Cambridge Companion to Arabic Philosophy. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81743-1.
- Butterworth, Charles E.; Kessel, Blake Andrée, ур. (1994). The Introduction of Arabic Philosophy Into Europe. Studien und Texte zur Geistesgeschichte des Mittelalters. 39. Leiden: Brill Publishers. ISBN 978-90-04-09842-8.
- Corbin, Henry (2014) [1993]. History of Islamic Philosophy. Превод: Liadain Sherrard; Philip Sherrard. Abingdon, Oxford: Routledge. ISBN 978-0-710-30416-2.
- Rescher, Nicholas (1968). Studies in Arabic Philosophy. Pittsburgh: University of Pittsburgh Press.
- Russell, G. A. (1994). The 'Arabick' Interest of the Natural Philosophers in Seventeenth-Century England. Leiden: Brill Publishers. ISBN 90-04-09459-8.
- Toomer, G. J. (1996). Eastern Wisedome and Learning: the Study of Arabic in Seventeenth-Century England
. Oxford University Press. ISBN 0-19-820291-1. - History of Islamic Philosophy (Routledge History of World Philosophies) by Seyyed Hossein Nasr and Oliver Leaman [eds.]
- History of Islamic Philosophy by Majid Fakhry.
- Islamic Philosophy by Oliver Leaman.
- The Study of Islamic Philosophy by Ibrahim Bayyumi Madkour.
- Falsafatuna (Our Philosophy) by Muhammad Baqir al-Sadr.
- McGinnis, Jon & Reisman, David C. (eds.), Classical Arabic Philosophy. An Anthology of Sources, Indianapolis: Hackett, 2007.
- Schuon, Frithjof. Islam and the Perennial Philosophy. Trans. by J. Peter Hobson; ed. by Daphne Buckmaster. World of Islam Festival Publishing Co., 1976, cop. 1975. xii, 217 p. ISBN 0-905035-22-4
- Baker, A.; Chapter, L. (2002), „Part 4: The Sciences”, Philosophia Islamica, in Sharif, M. M., „A History of Muslim Philosophy”, Philosophia Islamica
- Glick, Thomas F.; Livesey, Steven John; Wallis, Faith (2005), Medieval Science, Technology, and Medicine: An Encyclopedia, Routledge, ISBN 0-415-96930-1, OCLC 218847614
- Morelon, Régis; Rashed, Roshdi (1996). Ency Hist Arab Science V 3. London: Routledge. ISBN 9780203086537.
- Razavi, Mehdi Amin (1997), Suhrawardi and the School of Illumination, Routledge, ISBN 0-7007-0412-4
- Nasr, Seyyed Hossein (1. 1. 1993). Introduction to Islamic Cosmological Doctrines, An (на језику: енглески). State University of New York Press. ISBN 978-1-4384-1419-5.
- De Lacy O'Leary, D.D. How Greek Science Passed to the Arabs. Chapter XIII: "The Arab Philosophers". First published in Great Britain in 1949 by Routledge & Kegan Paul Ltd.
Спољашње везе уреди
- Filozofija i civilizacija u islamskoj peripatetičkoj filozofiji (Muamer Halilović)
- Terminologija u evropskoj i muslimanskoj filosofiji (Vera Janićijević)
- Originalnost islamske filozofije (Tehran Halilović)
- Najkraći argument za postojanje Boga u islamskoj filozofiji (Seid Halilović)
- Istiniti snovi; dodir svetova u islamskoj filozofiji (Tehran Halilović)
- Online Dictionary of Arabic Philosophical Terms by Andreas Lammer.
- Philosophy in Oxford Islamic Studies Online
- Islamic Ethics and Philosophy Dictionary
- Islamic Philosophy Online
- History of Philosophy in Islam by T. J. De Boer (1903).
- The Study of Islamic Philosophy
- Islamic Philosophy from the Routledge Encyclopedia of Philosophy.
- History of Islamic philosophy (part I) Архивирано на сајту Wayback Machine (19. март 2009) by Henry Corbin.
- International Journal of Islamic Thoughts (IIITs)