Историја Златибора

Златибор преусмерава овде. За остала значења види Златибор (вишезначна одредница)

Историја Златибора обухвата период од праисторије и првих познатих становника, за које постоје материјални докази за њихово постојање, па све до данашњих дана.

Златибор у праисторији уреди

Златибор је био насељен још у праисторијско доба. Мале групе праисторијских људи налазиле су своја станишта у пећинама и густим шумама. Први познати становници Златибора били су Илири, односно њихова племена Партини и Аутаријати. По читавом Златибору оставили су своја гробља, за која у народу постоји предање да су грчка. У скоро свим златиборским селима налазе се остаци илирских гробаља. Најочуванији су у Кремнима, недалеко од Мисаиловића кућа, на једном ширем терену од Љубиша до Мушвета, и преко читавог Бранешког поља.

Осим гробаља, на Златибору постоје и остаци праисторијских насеља, тзв. градина. То су Чајетинска, Криворјечка и Шљивовачка градина.

Чајетинска градина имала је велики значај у доба Римљана.

Криворјечка градина је прилично ниска, а прилаз видљивим темељима некадашњих бедема је веома неприступачан. Утврђење, великих размјера и облика неправилног круга, зидано је слагањем ситног камена.

На Шљивовачкој градини налазило се илирско утврђење лоцирано на овом усамљеном купастом брду чија је висина тек 900 метара. Због своје неприступачности, одличног прегледа, добре воде и плодног Бранешког поља, то је било идеално мјесто за изградњу утврђења. Мања цитадела на самом врху градине, сада само у остацима, грађена је од ломљеног камена, а цијели околни простор од подножја до врха утврђен је са три сува камена прстенаста зида који окружују градину.

Такође, вјерује се да и неки географски називи овог краја потичу од Илира, као што су Чигота, Негбина и Муртеница.

У IV и III вијеку прије нове ере, данашњу Србију и околне области населила су келтска племена из Галије. Она су се помијешала са Илирима и створила илирско-келтска племена. Међутим, до данас није пронађен ниједан археолошки податак који би потврдио боравак Келта на Златибору.

Златибор у доба Римљана уреди

Римљани су се умијешали у односе на источној обали Јадранског мора након Првог пунског рата, да би заштитили грчке колоније од великог притиска илирско-келтских племена. Освојене земље су припојене Римском царству, и ушле су у састав провинције Илирије, коју је касније замијенила Далмација.

Римљани су се сукобили са Илирима и на Златибору. Током тих борби, овдје су уништене многе знаменитости тог времена. Ипак, нова култура која је убрзо никла на овим просторима била је на далеко вишем ступњу од претходне.

Римљани су подигли нова утврђења и поправили већину старих илирских градина. Чајетинску градину, наслиједивши је од претходних племена, прилагодили су својим потребама. Око старе цитаделе квадратног облика, дужине и ширине по око седам метара, распознају се темељи бедема вјешто прилагођених терену. Чајетинска градина је у доба Римљана служила као искључиво војно утврђење. Његова посада је штитила пут прокопан поред источне стране градине, који и данас служи за колски саобраћај.

Преко читавог Златибора Римљани су подигли мрежу нових путева и извршили поправку старих. Сви путеви су водили у – Малавико. Малавико је био један од важнијих центара римске провинције Далмације, а налазио се на подручју села Висибабе, у ближој околини Златибора.

Римљани су у овом крају оставили приличан број надгробних споменика, који већином датирају из II и III вијека. Највећи број споменика налази се у селу Кремнима.

Златибор у Средњем вијеку уреди

Рани Средњи вијек уреди

По новој административној подјели Византије, која је извршена у IX вијеку, нестало је Далмације, а дијелови њене територије око Таре, Пиве, Лима, Ибра и Западне Мораве чинили су српску државу Рашку, у оквиру које се налазио и Златибор, мада није било познато како се називао.

Дошавши у овај крај, и Словени су, попут својих претходника, почели да подижу тврђаве. Вјерује се да се Дресник, град који византијски цар Константин Порфирогенит помиње у Рашкој, налазио на мјесту данашњег села Дрежника. У овом селу, које се налази на источној граници Златибора, нађена је словенска керамика и један средњовјековни кључ. Словени су населили и стара утврђења овог краја, па су тако обновили Чајетинску и Шљивовачку градину.

Златибор у склопу српске државе уреди

 
велики жупан Стефан Немања
 
краљ Драгутин Немањић

Шездесетих година XII века Стефан Немања оснива самосталну српску државу и нову династију Немањића. У прво вријеме, Златибор и Ужице су припадали жупану Страцимиру, а Немањиној држави су прикључени око 1180-те године. Када се 1282. године краљ Драгутин одрекао пријестола у корист свог брата Милутина, задржао је за себе сјеверне крајеве државе, међу којима и Ужице, Ариље и Златибор. Од тих територија и од Мачванске бановине, коју је добио од угарског краља, краљ Драгутин је основао Сријемску краљевину, која се послије његове смрти није могла одржати, па је Златибор опет постао дио Рашке.

Послије смрти цара Душана, ови крајеви су се једно вријеме налазили у посједу Војислава Војиновића, кога је након његове смрти замијенио Никола Алтомановић, који је златиборско село Сјеништа поклонио манастиру Хиландару. Алтомановића су заједничким снагама побиједили босански бан Твртко Први Котроманић и кнез Моравске Србије, Лазар Хребељановић, а његову земљу су подијелили међу собом. Том приликом је већи дио Златибора припао србијанском кнезу, док су југозападни предјели ушли у састав Босанске бановине, али непосредно пред Косовски бој и они су се нашли у саставу Лазареве Србије.

Златибор и Ужице су постали дио Османског царства 1463. године, заједно са Босном. Када су заузели Ужице, Турци су истурили на златиборски плато једно јаче одјељење своје војске које је свој положај осигурало дрвеном оградом, палисадом. То мјесто је добило име Палисад, и задржало га до данас, када је постало дио Краљевих Вода.

Рујно уреди

У доба Стефана Немање, ови планински предјели (укључујући и читаву осталу ужичку околину) налазили су се у склопу административне области Стари Влах. Касније је Србија подијељена на жупе, војне и управне јединице са жупанима на челу, при чему се Златибор нашао у оквиру жупе Рујно. Рујно је добило име по биљци рују која је расла по овом крају. Руј се користио за бојење коже и извозио се у Дубровник, а данас расте само по селима Семегњеву, Стублу и Увцу. Рујно је обухватало већи дио Златибора, изузев његове западне и јужне предјеле.

За вријеме турске владавине, жупа Рујно је и даље постојала као административна јединица, а била је дио Смедеревског санџака, који је био дио Румелијског беглербеглука. Јужни и западни дијелови Златибора били су дио новопазарске области, која је била дио Босанског санџака.

У овом периоду нека златиборска села припадала су кнежини племићке породице Бакића (данас у Јабланици живи фамилија Бакића која није у сродству са овим Бакићима, већ је досељена из Мораче почетком XVII стољећа). Кнежина Бакића обухватала је територију која није била јединствена и сасвим повезана, а простирала се од Дрине преко Златибора до Чачка, обухватајући 64 села. И поред турских пустошења, ови крајеви су били доста насељени српским сточарским становништвом, што потврђује попис села кнежине Радована Бакића из 1476. године, у ком стоји да је Сирогојно тад имало 63 куће, а Рожанство 41, што је за ондашње прилике био прилично велики број.

Трговина и путеви уреди

Кроз цијели средњи вијек, Златибор је одржавао трговачке везе са Дубровачком републиком. Трговачка размјена обављала се у Рујну, мјесту које се налазило између садашњих села Врутака и Биоске, недалеко од истоименог манастира. Осим руја, који је обилато продаван Дубровчанима, продавао се и катран, неопходан у бродоградњи. Остале тражене сировине за продају биле су стока, вуна, кожа, мед и гуњеви (врста прслука), који су својим квалитетом били познати по читавом Балканском полуострву. Рат између Хабзбуршког и Османског царства крајем XVIII вијека учинио је крај дубровачкој трговини у овим крајевима.

Старе римске комуникације су у овом крају умногоме биле обновљене, али су изграђени и многи нови путеви. На понеким мјестима били су поплочани каменом подлогом. Такви путеви зову се калдрме.

Хајдуци уреди

Читаво вријеме робовања под Турцима Златибор је био одлично хајдучко упориште, јер су га густе борове и јелове шуме чиниле готово непроходним. Нарочито је била чувена Муртеница, јужни дио Златибора, гдје је и преко дана видљивост била веома слаба.

Најистакнутији хајдук у XVIII вијеку који је са дружином боравио на Златибору био је Костреш Харамбаша. Најчешће се задржавао у Мокрој Гори и оближњем брду Шаргану. Са Турцима је имао честе сукобе, посебно са креманским агом Малопаром, због кога се и одмјетнуо у хајдуке. Малеш паша из Ужица послао је једном приликом војску да ухвате Костреш-Харамбашу. Пошто га нису нашли, Турци су заробили јабланичког кнеза и запалили му кућу, сумњајући да је он сакрио чувеног хајдука. Тада се са дружином појавио Костреш Харамбаша, побио и растјерао Турке и ослободио кнеза са породицом. У другом сукобу, у селу Кућанима на југу Златибора, крај ријеке Увца, Костреш Харамбаша је убио Дурмиш-агу из Новог Пазара. Није се задржавао само у овом крају, већ му је домен кретања био веома широк. Одлазио је чак до Црне Горе и планине Романије, гдје се састајао са Старином Новаком, са којим је одржавао сталне везе.

На Златибору су још хајдуковали Мијат Томић и харамбаша Календер. За Календера се причало да је имао дружину од триста хајдука, да је убио десет турских паша и био харамбаша седамдесет година. У старости је молио дружину да другог изаберу за харамбашу, али они нису хтјели, него су га носили на носилима и он им је заповиједао. Почетком XIX вијека, када су наше земље ослобођене од турске власти, нестало је ових хајдука браниоца српског народа. Нови хајдуци који су се тада појавили били су разбојници, одмјетници од власти. Бјежали су у шуме и пљачкали пролазнике, углавном трговце. Породица Шуљагића-Шишаковића из села Драглице под Муртеницом генерацијама је традиционално давала те хајдуке који су били велики проблем тадашњим властима (види: Хајдучија на Златибору).

Златибор у XIX веку уреди

Златибор у Првом и Другом српском устанку уреди

Прилике пред устанак уреди

У другој половини XVIII века Османско царство, а посебно његове пограничне пашалуке, захватали су чести нереди, анархија и одметање појединаца од централне власти (види: Средњовјековна хајдучија на Златибору и Хајдучија на Златибору у новом веку). У оквиру припрема за дизање устанка Срби су затражили помоћ од Аустрије. Припремајући се за нови рат, Аустријанци су организовали одличну обавештајну службу која је имала задатак да испита политичке прилике, прикупи податке о турским гарнизонима и изврши војно-географски опис земље. Обавештајци су били веома способни и промућурни људи, а да би се избјегло подозрење Турака, облачили су се у српску народну ношњу. Пошто су хајдуци почели касније да их нападају, почели су да путују у пратњи калуђера, обучени као њихове манастирске слуге, наводно да прикупљају милостињу за цркве и манастире. У овом крају 1783. године, податке је сакупљао свештеник Никола Радомировић, али је на подручју Златибора био опљачкан од стране Турака, док је његов пратилац испребијан. Међутим, то га није спријечило да на јесен поново прокрстари овим крајем. Друга ухода био је аустријски официр Јован Перетић, који је под именом Максим Крстоножић 1784. године обишао Западну Србију.

Почетак устанка уреди

 
Михаило Радовић, организатор Првог српског устанка на Златибору и предводник златиборских чета.

Организатор устанка на Златибору био је Михаило Радовић, чији преци воде порекло из Црне Горе, одакле су се почетком XVIII стољећа доселили у село Равни на источној граници Златибора, где је 1759. године рођен Михаило.

20-ог јула 1805. године почеле су прве борбе за ослобођење Ужица. Ужички Турци предали су се 2-гог августа 1805-те године. Истакавши се том приликом као добар и храбар борац, Михаило Радовић је одређен за златиборског кнеза. Његов задатак био је да спречава продоре турске војске из Сјенице и Нове Вароши.

Односи између Срба и Турака у Ужицу поново су се погоршале. То је навело Карађорђа да 1807-ме године напусти борбе код Неготина и крене на Ужице. Након тромјесечних борби, Турци су предали ужичку тврђаву 12-ог јула 1807-ме године. Пошто су се Златиборци предвођени Михаилом Радовићем и овај пут истакли у борбама, Правитељствујушчи совјет је Михаила Радовића признао за војводу и додијелио му диплому.

Борба на Таламбасу уреди

До краја устанка, Златибор је био поприште још неколико борби, од којих је највећа вођена 1809. године у селу Драглици тј њеном засеоку Расници око шанчева на Таламбасу (Расничком пољу), код мјеста Водица. Скопљак паша је са 3000 војника прешао Увац, у намјери да се спусти до Чачка и Шумадије и нападне устанике. Да би осујетио турске намјере, Милош Обреновић је са 5000 устаника запосјео шанчеве у Драглици на Расничком пољу. Пред сам почетак борбе, позвао је све старјешине на вијећање, гдје је усвојен план Петронија Шиша, златиборског хајдучког старјешине. По њему, Шишо је требало да крене напријед са својим људима и четири топа, прикрије их у шуми и у одређеном тренутку нападне Турке са бока. У току борбе, Милош Обреновић се одлучио на један ризичан потез, пошао је са својим људима напријед прије времена. Ову грешку, која је могла имати веома тешке посљедице, исправили су Петроније Шишо и Максим Рашковић, један други златиборски старјешина, тако што су одмах убацили у борбу своје снаге и знатно допринијели побједи устаника. Гонећи Турке, који су сада пребјегли преко Лима, Петроније Шишо је изгубио 200 људи.

Борба на Торнику уреди

Нови сукоб устаника на Златибору био је са вишеградским агом Бубњевићем. Ага Бубњевић је поручио да ће са својим Циганима проћи кроз овај крај на путу за шумадијско ратиште, и чак је и наредио шта све треба да му се спреми. Златиборски устаници су му одговорили да се „од бубња може и добро решето направити“. Ускоро је дошло до борбе подно Торника, у којој је ага Бубњевић претрпио тежак пораз и једва се спасао са малим бројем других Турака.

Народна предања уреди

Народне епске пјесме Златибораца сачувале су успомену на многе борбе у овом крају. Непознати народни пјесник опјевао је у народној пјесми „Јован Мићић и Ломигора Јусо“ јунаштво Златиборца Јована Мићића, кад је у Чајетини потукао Турке Ломигоре и тако на себе привукао пажњу. У вријеме устанка, Мићић је био буљубаша код Михаила Радовића и борио се у сјенци прослављених устаничких војвода. Касније је постао средишња личност златиборске повијести.

Пјесме говоре и о борби која је вођена 1813. године са Турцима из Новопазарског санџака око шанчева на Боровој глави на Златибору, гдје су се јунаштвом истакли Михаило Радовић, Стеван Митровић и Стеван Радуловић.

У Другом српском устанку уреди

Након слома устанка 1813. године, златиборски устаници склонили су се у густе шуме, а када се ситуација нормализовала, разишли су се својим кућама. Уточиште у златиборским шумама нашао је и Јован Мићић са својим хајдуцима. Михаило Радовић је извјесно вријеме пред Други српски устанак провео у тамници ужичког града, дајући на тај начин гаранцију Турцима да се његов народ неће бунити.

На Цвијети, 23-ћег априла 1815. године, Милош Обреновић у Такову поново диже српски народ на устанак. Златиборци овај пут прилазе Јовану Мићићу, главном организатору Другог српског устанка на Златибору.

Током Другог устанка није било никаквих борби на територији Златибора, али су Златиборци учествовали у борбама широм тадашње Србије, и у непосредној златиборској околини.

Осим Јована Мићића, упамћеног златиборског јунака, и Михаила Радовића, током Другог српског устанка највише се истакао Гаврило Курћуба из Криве Ријеке. Никола Богдановић из Кремана, Стеван Радуловић, Стеван Јевтовић и Антоније Митровић из Гостиља, Јован и Ђоко Радибратовић из Рожанства, Петар Бајчета из Бијеле Ријеке, Иван Томић из Ојковице, Вилотије Ивановић из Криве Ријеке и Марко Рогић из Биоске Златиборци су који су одликовани позлаћеним Таковским крстом поводом педесетогодишњице Другог српског устанка.

Златибор у Ослободилачким ратовима уреди

Златибор између два свјетска рата уреди

Златибор у Другом свјетском рату уреди

Златибор у послијератној Југославији уреди

Види још уреди

Литература уреди

  • Милисав Р. Ђенић: Златибор, 1970.
  • Милисав Р. Ђенић: Златибор у прошлости, 1983.
  • Милисав Р. Ђенић: Дани смрти и ужаса - стрељање рањеника на Златибору, 1987.
  • Јеленко Бучевац, Петар Вишњић, Љубодраг Ђурић, Стеван Игњић, Јован Недовић: Златибор у рату и револуцији 1941—1945., 1981.
  • Јеремија М. Џамбић: Златиборски меморијал, 1986.
  • Живко Грујичић: Златибор у Равногорском покрету, 2003.
  • Милован Ристић: Стари Влах
  • Стеван Игњић: Ужичка нахија
  • Др Стеван Игњић: Ужице и околина 1862—1914. године
  • Љубиша Р. Ђенић: Златиборски летопис
  • Снежана Ђенић-Ајданић: Златибор из старог албума