Википедија

Историја интерсексуалне хирургије

Историја интерсексуалне хирургије настала је кроз вишевековни процес преплитања и развоја бројних медицинских специјалности: педијатријске хирургије, педијатријске урологије и педијатријске ендокринологије, у све веће и рафинираније разумевање сексуалне диференцијације, које је пратио и развој политичких заговарачких група уједињених људском квалификованом анализом, а у последњим деценијама чак и сумњом у погледу ефикасности и контроверзи када и да ли треба извршити неке процедуре.

Слобода изражавања родног идентитета у себи укључује и право на услуге интерсексуалне хирургије, како би нека особа себе и физички доживљавала као женско, иако је рођен са мушким телом и обратно, и тиме избегла родну дисфорију.

Транссексуализам, односно родна дисфорија, означава стање у којој особа осећа несклад између родног идентитета и свог биолошког пола уз стално присутну потребу да та два аспекта усклади. Хируршки третман интерсексуалне хирургије представља завршни корак у овој транзицији којом трансродне особе теже да постигну анатомски и функционални склад својих гениталија са жељеним полом.

Прије медикализације ове вретс хирургије, закони су прављени тако да се односе само на сексуални однос мушкарца, жене или хермафродита, са законским правима како мушких тако или женски особа, у зависности од полних карактеристика које су биле најдоминантније.[1] Темељи класичног права, на основу података Institutes of the Lawes of England, кроз историју хермафродити су описиване као особе која су се могла родити „било као мушко или женско, према доминантној сексуалној особини”.[2][3]Појединачни случајеви описани су у неким случајевима, спорадично током векова.

Савремене идеје о медикализацији интерсексуалних и урођених дефеката могу се пратити у делима француског анатома Isidore Geoffroy Saint-Hilaire (1805—1861), који је био пионир тератологији.

С обзиром да су хирурзи током 1920-их покушали да „поправе” стање почели су све више да се баве интерсексуалном хирургијом. Успех је често био делимичан, а операција је често била повезана са мањим или великим, прелазним или трајним компликацијама.

Технике у свим областима хирургије, у задњим деценијама, често се ревидирају у потрази за већим стопама успеха и смањеним стопама компликација. Неки хирурзи, свесни непосредних ограничења и ризика од операције, осећају да значајне стопе несавршених исхода нису скандал (нарочито за теже и угрожене случајеве). Уместо тога, они негативни исходи виде као изазов који треба превазићи побољшањем технике.[4]

Реконструкција гениталија која је развијена у оквиру дугогодишње историје, последњих деценија, скоро сваки аспект ове перспективе, доведен је у питање, са растућом забринутошћу у погледу импликација људских права медицинском интервенцијом.

Родна дисфорија и транссексуализам кроз историју уреди

Родна дисфорија

Родна дисфорија је комплексно и слабо разумљиво стање, како међу општом популацијом, такао и међу медицинским особљем. До сада је термин родне дисфорије претрпео неколико модификација, као и различите интерпретације појмова које означава.

Транссексуализам
Главни чланак: Трансексуалност

Транссексуализам, као појам који се први пут појавио у модерној медицини 1923. године, означава особе које се не осећају угодно у свом родном положају, те се облачењем у одећу особе супротног пола, осећају као потпуно своје.[5]

Данас, транссексуализам представља стање у којем особа осећа несклад између свог биолошког пола и родног идентитета и сталну жељу да се ова два аспекта ускладе, да анатомски и функционално одговара свом жељеном полу.

Према дијагностичком статистичком приручнику за менталне поремећаје Америчког удружења психијатара a (APA DSM V) и према Међународној класификацији болести (МКБ-10), транссексуалне особе имају потребу за психијатријско, ендокринолошко и хируршко праћење и лечење које ће довести до родног усклађивања.[6][7]

Обзиром да у пракси постоје и одређени психијатријски стања која могу имитирати родну дисфункција, пре започињања било каквог лечења, неопходна је процена од стране психијатара, потом започињање одговарајуће хормонске терапије, да би на крају уследило хируршко усклађивање гениталија и других делова тела да би резултат свеукупног приступа био-балансирању духа и тела.

У циљу да сигурни и ефикасни путеви постигну трајни лични фонд са својим родним идентитетом, побољшавају свеукупно здравље и психичко благостање, 1979. године, немачки сексолог и ендокринолог, Хари Бенџамин, основао је светско удружење за родну дисфорију (HBIGDA – Harry Benjamin International Gender Dysphoria Association) и објавио клиничке смернице (Standards of Care) превасходно намењене лекарима, психотерапеутима, социјалним радницима и другим специјалистима који се баве радом са особама са родним дисфорјем.

Од 2001. године, HBIGDA је промиенила назив у WPATH (World Professional Association for Transgender Health), када је и објавила седму верзију клиничких смерница за рад са особама са родном дисфоријом.[8]

Пионирски захвати у интерсексуалној хирургији уреди

 
Хуго Јанг пионир у реконструктивној хирургији гениталија (1930)

Први, пиомирски подухвати у реконструктивној хирургији гениталија обављени су у периоду између 1930. и 1960. године од стране уролога Хуга Јанга (Hugh Hampton Young)'' и других хирурга у болници Џон Хопкинс у Балтимору и другим главним универзитетским центрима у САД.[9]

Разумевање интерсексуалних стања било је првих деценија 20. века било релативно примитивно, засновано на идентификацији типа гонада палпацијом или операцијом. С обзиром на то да је способност одређивања чак и врсте гонада у детињству ограничена, одређивање пола и васпитање одређивао је углавном изглед спољашњих гениталија. У таквим условима већина младих интерсексуалних пацијената одрастала је непрестано тражећи помоћ за свеје физичке проблеме са гениталним функцијама.

Захтеви за операцијом драматично су порасли са бољим разумевањем стања конгениталне адреналне хиперплазије (ЦАХ) и примене новог лечења (кортизоном) од стране Lawson Wilkinsа, Frederick Bartterа и других око 1950. године. Хормонски тестови и кариотипизација за утврђивање полних хромозома и доступност тестостерона за лечење довели су до делимичног разумевања синдрома неосетљивости андрогена. У току од једне деценије, потом, најчешће интерсексуалне случајеви су могли да се прецизно дијагностикују и предвиди њихов будући развој са одређеним степеном поверења.

У то периоду реконструктивна хирургија гена примарно се одвија на старијој деци и одраслима. Почетком 1950-их, она се првенствено састојала од могућности уклањања нежељеног или нефункционалних гонада, довођења тестиса у скротум, санирања хипоспадије, ширења вагиналног отвора и уклањања клиториса.

Најчешћа интерсексуална хирургија понуђена у детињству, била је ампутација клиториса и проширење вагиналног отвора како би се вирилизована девојка са ЦАХ појавила мање као дечак. Међутим, до краја 1950-тих хируршке технике за трансформацију одраслог човека у жену развијају се као одговор на захтеве за такву операцију од стране транссексуалаца.

Прве хируршке технике у интерсексуалној хирургији уреди

Техника дисекције ретровезикалне шупљине без графтовања

Лечење хенатометре код пацијената дисекцијом ретровезикалног шпага у случају постојања вагиналног септума или лечење агнезије вагине датира још из 19. века, када се примењивала са различитим успехом:[10]

 
Гијом Дипитрен 1825. извео је дискретну дисекцију простора између бешике и ректума, уз уметањем металне модле цилиндричног облика, код две пацијентице са одсуством вагине.
  • Дипитрен је 1825. описао две пацијенткиње са одсуством вагине, третираним дискретним дисекцијом простора између бешике и ректума, уз уметањем металне модле цилиндричног облика. У једном случају, смртни исход је настап као резултат перитонитиса, а у другом је дошло до стенозе претходно створеног канала.[11][12]
  • Вартон је користио модлу обложену са кондомом како би покрио ректовезикални тунел. Модла са кондом се коришћен током дана и ноћи прве три недеље, а након тога је пацијент носио само током ноћи. Сама техника је била релативно лака, и са добрим постоперативним резултатима, уз очување изгледа екстерних гениталија.[13] На биопсији, месец дана након хируршке интервенције, постојали су докази формирања сквамозног епитела у неовагини. Претпоставља се да се епителијализација вршила од спољашњег вагиналног отвора према унутра и да ће у наредном периоду од два до четири месеца након операције вагина бити прекривена сквамозним епителијумом. Међутим, и код ове технике, јавиле су се постоперативне компликације у чак 25% случајева у виду недовољно величине вагине, као и поаве везико и ректовагиналне фистуле[13][14][15]

Развој интерсексуалне хирургије новорођенчади уреди

До шездесетих година 20. века, млади специјалисти педијатријске хирургије и педијатријске урологије у дечјим болницама били су најчедшће упућени на доношење одлука о хируршким интервенцијама код новорођенчади бољим нивоима успеха и сигурности. Ови специјализовани хирурзи су почели да коригују природне дефекате у млађој доби са бољим резултатима. Ранија корекција анаомалија смањила је друштвену различитос детета са деформисаним уснама, кривим ногама ногама или малформацијом лобање, а могао се спасити живот новорођенчета са спина бифидом.

Оперативне корективне интервенције на гениталије у детињству су оправдане:

  • због уверења да је операција гениталија мање емоционално трауматична ако се изводи пре доба дугорочних успомене,
  • претпоставке да чврст родни идентитет најбоље подржава улога гениталија трајних гениталија,
  • преференција родитеља за рану фиксацију полног идентитета
  • тврдње многих хирурга да се повезивање ткива, коже и органа одојчади ради брже, са мањим ожиљцима од оних код адолесцената и одраслих.

Међутим, један од недостатака операције у детињству је тај, што су потребне деценије пре него што се процене исходи у смислу сексуалне стварне функције одраслих и родног идентитета.

Извори уреди

  1. ^ Raming, Ida; Macy, Gary; Bernard J, Cook (2004). A History of Women and Ordination. Scarecrow Press; 113.
  2. ^ E Coke, The First Part of the Institutes of the Laws of England, Institutes 8.a. (1st Am. Ed. 1812) (16th European ed. 1812).
  3. ^ Greenberg, Julie (1999). "Defining Male and Female: Intersexuality and the Collision Between Law and Biology". Arizona Law Review. 41: 277–278.
  4. ^ Lobe, TE; Woodall DL; Richards GE; Cavallo A; Meyer WJ (1987). The complications of surgery for intersex: changing patterns over two decades. Journal of Pediatric Surgery. 22 (7): 651–2.
  5. ^ Hirschfeld M. Die intersexuelle constitution. Jahrb. Sex Zwischenstufen. 1923;23:3-27.
  6. ^ American Psychiatric Association. Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, Fifth Edition. 5th. Arlington, VA: American Psychiatric Association; 2013. 451-9.
  7. ^ WHO International Statistical Classification of Diseases and Related Health Problems, 10th revision, Geneva, Switzerland, 2007.
  8. ^ Coleman E, Bockting W, Botzer M, Cohen-Kettenis P, De Cuypere G, Feldman J, Fraser L, Green J, Knudson G, Meyer W. J, Monstrey S, Adler R. K, Brown G. R, Devor A. H, Ehrbar R, Ettner R, Eyler E, Garofalo R, Karasic D. H, Lev A. I, Mayer G, Meyer-Bahlburg H, Hall B. P, Pfaefflin F, Rachlin K, Robinson B, Schechter L. S, Tangpricha V, van Trotsenburg M, Vitale A, Winter S, Whittle S, Wylie K. R, & Zucker K. Standards of Care for the Health of Transsexual, Transgender, and Gender-Nonconforming People, Version 7. Int J Transgenderism. 2011;13:165–232
  9. ^ Young, HH (1937). Genital Abnormalities, Hermaphroditism, and Related Adrenal Diseases. Baltimore: Williams and Wilkins. This was the standard work on intersex conditions until the middle of the 20th century, and helped establish the reputation of Johns Hopkins.
  10. ^ Robert M, Goldwyn RM. Hystoory of attempts to form a vagina. Plast Reconstr Surg. 1977;59:319-29.
  11. ^ Whitacre FE, Chen CY. The surgical treatment of absence of the vagina. Reposrtof two cases. Am J Obstet Gynecol. 1945;49:789-96.
  12. ^ Freundt I. Colocolpopoisis. The use of sigmoid colon in the treatment ofconditions associated with absence of the vagina. 1994.
  13. ^ а б Wharton LR. A simple method of constructing a vagina. Ann Surg 1938;107:842-54
  14. ^ Wharton LR. Difficulties and accidents encountered in construction of thevagina. Am J Obstet Gynecol 1946; 51:866-75.
  15. ^ Fore SR, Hammond CB, Parker RT, Anderson EE. Urologic and genitalanomalies in patients with congenital absence of the vagina. Obstet Gynecol.1968;46:410-6.

Литература уреди

  • Marta Bižić, Rekonstrukcija genitalija u hirurgiji promene pola iz muškog u ženski, Doktorska disertacija, Beograd, 2017.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_интерсексуалне_хирургије&oldid=26892190”