Климент Трајковски
Климент Трајковски (световно Никола Трајковски; Битољ, Османско царство, 3. август 1912 — Битољ, СФРЈ, 18. јун 1979) је био охридско-битољски епископ од 1959. до 1967. године, а потом јерарх расколничке Македонске православне цркве.
| Климент (Трајковски) | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Помесна црква | Српска православна црква |
| Архиепископија | аутономна Македонска православна црква |
| Чин | епископ |
| Титула | епископ охридско-битољски |
| Седиште | Битољ |
| Посљедња епархија | Охридско-битољска епархија |
| Године службе | 1959 — 1967. |
| Претходник | Платон (Јовановић) |
| Наследник | - |
| Лични подаци | |
| Световно име | Никола Трајковски |
| Датум рођења | 3. август 1912. |
| Место рођења | Битољ, Османско царство |
| Датум смрти | 18. јун 1979. (66 год.) |
| Место смрти | Битољ, СФРЈ |
Биографија уреди
Никола Трајковски је рођен 3. августа 1912. године у Битољу, где је завршио и основно образовање.[1] Затим је студирао право на Београдском и Софијском универзитету. Потом је био наставник у Битољској гимназји, затим је радио у битољском Историјском архиву, а након тога и у битољском суду.[2]
Након Другог светског рата укључио се у покрет за стварање "Македонске православне цркве", поставши један он истакнутих аутокефалиста. Иако је био световњак, предлаган је за епископа од стране "Иницијативног одбора" у Скопљу.[3] Тек када је постало извесно да ће ови напори уродити плодом, замонашио се 1958. године у манастиру Побожје код Скопља. Потом је на брзину рукоположен за јерођакона и јеромонаха, а затим произведен за архимандрита у храму Светог Димитрија у Битољу. Његов избор за архијереја био је плод притисака које је на Српску православну цркву вршио тадашњи комунистички режим у Југославији. У пролеће 1959. године, Свети архијерејски сабор СПЦ је озваничио његов изабор за епископа преспанско-битољског.[4]. Хиротонисан је 19. јуна 1959. године у скопском храму Свети Мина од стране српског патријарха Германа Ђорића и скопског митрополита Доситеја Стојковића, уз саслужење још тројице српских епископа.[5]
Непосредно по ступању на дужност преспанско-битољског епископа, заједно са митрополитом Доситејем Стојковићем је 26. јула 1959. године у Штипу извршио хиротонију архимандрита Наума Димовског за новог епископа злетовско-струмичког, након чега је створен и трочлани архиерејски синод аутономне Православне цркве у НР Македонији.[6] Учествовао је 1967. године у неканонском проглашењу аутокефалности Македонске православне цркве и од тада се налазио у расколу са Православном црквом. Заједно са осталим виновницима раскола, стављен је под црквени суд.[7]
Када је 1974. године извршена арондација епархија МПЦ, његовој Преспанско-битољској епархији је дат назив "Охридско-битољска епархија" који је претходно носила канонска епархија СПЦ. Након подуже болести, умро је 18. јуна 1979. године у Битољу.[6]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Белчовски 1990, стр. 140.
- ^ Илиевски 1972, стр. 140.
- ^ Димевски 1989, стр. 1052, 1062, 1065.
- ^ Пузовић 1999, стр. 167.
- ^ „Климент (митрополит)”. Архивирано из оригинала 09. 05. 2016. г. Приступљено 19. 08. 2016.
- ^ а б Значајни личности за Битола. Битола: НУУБ „Св. Климент Охридски“. стр. 92.
- ^ Пузовић 1999, стр. 167-171.
Литература уреди
- Значајни личности за Битола. Битола: НУУБ „Св. Климент Охридски“. стр. 92.
- Slijepčević, Đoko M. (1958). The Macedonian Question: The Struggle for Southern Serbia. Chicago: The American Institute for Balkan Affairs.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1969). Македонско црквено питање. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. књ. 3. Келн: Искра.
- Илиевски, Доне (1972). Автокефалноста на Македонската православна црква. Скопје: Нова Македонија.
- Димевски, Славко (1989). Историја на македонската православна црква. Скопје: Македонска книга.
- Белчовски, Јован (1990). Историските основи за автокефалноста на Македонската православна црква. Скопје: Издање аутора.
- Пузовић, Предраг (1999). „Раскол у Српској православној цркви - македонско црквено питање (The Rift in the Serbian Orthodox Church - The Macedonian Church Issue)”. Вардарски зборник (1): 155—173.
- Радић, Радмила (2002). Држава и верске заједнице 1945-1970. књ. 2. Београд: Институт за новију историју Србије.
- Ђурић-Мишина, Вељко (2002). Летопис Српске православне цркве 1946—1958. године: Време патријарха Гаврила (1946-1950) и Викентија (1950-1958). књ. 3. Книн-Београд: Зора.
- Ђурић-Мишина, Вељко (2012). Герман Ђорић - патријарх у обезбоженом времену. књ. 2. Београд: Манастир Сланци.