Консолидација меморије

Консолидација је процес постепеног учвршћивања знања и формирања трајније репрезентације у мозгу отпорне на ометање (интерференце) од стране других информација[1].

Консолидациони процес одиграва се на два нивоа[2]:

  1. брза синаптичка консолидација, дешава се у целом нервном систему;
  2. спора системска консолидација, одиграва се у хипокампусу и односи се на декларативну меморију. Претпоставља се да у периоду од око годину дана хипокампус утврђује консолидацију шаљући сигнале ка неокортексним неуронима.

Додавање нове меморије неокортексу одмах након иницијације пореметило би већ ускладиштену меморију и довело до феномена катастрофичне интерференце[3]. Због тога хипокампус учи брзо и затим интегрише информацију постепено тако да омогући ефикасно учење без поремећаја постојећих меморијских структура.

Референце уреди

  1. ^ Драган Маринковић. Биолошке основе понашања. Издавач: Универзитет у Београду - Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију. . 2017. ISBN 978-86-6203-098-6.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  2. ^ Dudai, Y. (2004). The neurobiology of consolidations, or, how stable is the engram? Annu Rev Psychol, 55, 51-86.
  3. ^ McClelland, J. L.; McNaughton, B. L.; O'Reilly, R. C. (1995). „Why there are complementary learning systems in the hippocampus and neocortex: insights from the successes and failures of connectionist models of learning and memory”. Psychol Rev. 102 (3): 419—457. PMID 7624455. S2CID 2832081. doi:10.1037/0033-295X.102.3.419. 

Литература уреди