Лудовик Цријевић Туберон
Лудовик Цријевић Туберон (лат. Ludovicus/Aloysius de Cerva/Cervarius, Tubero; Дубровник, 17. октобар 1458 — Дубровник, средина јуна 1527) био је дубровачки историчар и бенедиктинац. Његово најзначајније историографско дело (Коментари), објављено је тек након његове смрти, прво у изводима (1590), а потом и у целини (1603).[1][2][3][4]
| Лудовик Цријевић Туберон | |
|---|---|
 Грб племићке породице Цријевића | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 17. октобар 1458. |
| Место рођења | Дубровник, |
| Датум смрти | средина јуна 1527. |
| Место смрти | Дубровник, |
| Научни рад | |
| Поље | Историографија |
| Познат по | Члан дубровачког Великог већа, од 1478. године |
Биографија уреди
Рођен је 17. октобра 1458. године у Дубровнику, од оца Ивана и мајке Фране, рођене Кабожић. Крштено име му је било Алојзије. Припадао је угледном племићком роду Цријевића, тако да је од 1478. гоине био члан дубровачког Великог већа.[5]
Студирао је филозофију, теологију и математику, углавном у Паризу, где је као члан једне хуманистичке академије добио надимак Туберо. У Дубровник се вратио око 1483. године. Потом се верио ради женидбе, али до склапања брака није дошло. Затим је 1484. године постао искушеник убенедиктинском самостану на дубровачком острву Светог Андрије, где је 1485. године положио и монашки завет.[6]
Одакле је 1502. године прешао у мали бенедиктински самостан Светог Јакова на Вишњици код Дубровника, где је постао опат. Током 1508. године, путовао је у посету Калочкој надбискупији у Угарској. Потом је 1515. године постављен за викара Дубровачке надбискупије, а 1525. године је покушао да издејствује обнављање посебне Стонске бискупије, настојећи да постане стонски бискуп, што се није остварило. Тестамент је саставио 10. маја, а умро је средином јуна 1527. године.[7]
Радови уреди
Живећи десетинама година потпуно сам у опустелим бенедиктинским кућама посветио се изучавању класичних историчара и прикупљању информација с разних страна о политичким догађајима којима је био савременик. Резултат тог рада настало је опсежно дело под насловом Записи о свом времену (Commentaria temporum suorum) у 11 књига, које обухвата раздобље од смрти Матије Корвина (1490) до смрти папе Лава X (1552).
Главни садржај првих пет књига су борбе настале наком Корвинове смрти међу претендентома за угарски престо. До девете књиге пише о протеривању становништаа Задра, Лике и Истре и пустошења после млетачко-турског рата. Од девете књиге Туберон описује бурне италијанске догађаје око Камбријске лиге (Рат свете лиге) и Турску. У 10. књизи описао је буну Дожа Ђерђа. Последња 11. књига обрађује пад Београда у којој пише „Држим да је за кршћанске интересе губитак тог града мого тежи ударац него некадашње разарање Цариграда“ [8]
Уз очигледан напор да буде објективан у тумачењу историје свог времена Цријевић не може да прикрије своје антипатије према Млецима и Немцима. Иако родом Дубровчанин, имао је негативно мишљење о својој родној републици, пребацујући јој трговачки менталитет сродан млетачком.
Због отворене критике којом оцењује врховну црквену власт, неки мисле да он није никада намеравао штампати своје коментаре. Прво издање Коментара изашло је тек 1603. у Франкфурту.
Нешто пре 1590. објављен је извод из оног дела књиге који се односио на историју Турака, односно Цријевићеву расправу О пореклу, обичајима и подвизима Турака {De Turcarum origine, moribus et rebus gestis}. Други извод, који претежно обухвата делом прерађени материјал о Дубровнику под насловом О пореклу и развоју дубровачког града (De origine et incremento urbis Rhacusanae), објавио је М. Соркочевић 1790.
Ватикан је своје мишљење о Коментарима дао тек 1734, када их је ставио на Списак забрањених књига (Index Librorum Prohibitorum).
Туберонови дукљански извори уреди
Посебну пажњу истраживача, који се баве проучавањем генезе спорног историографског дела познатог под називом Летопис попа Дукљанина, односно Барски родослов, привлачи Туберонов помен извесног списа, који се налазио у његовом поседу, а чијег је непознатог аутора Туберон назвао Дукљанином (лат. Docleatem authorem, qui incolumi adhuc Doclea), нагласивши да је поменути спис стар, али ипак читљив (лат. Quae quidem scripta, licet essent uetustissima specie, quum ad manus meas peruenere, non tamen adeo multorum annorum tabe corrupta erant, ut legi non possent).[9][10]
Тим поводом, у историографији су изношене различите претпоставке о односу између Тубероновог дукљанског списа и Летописа попа Дукљанина.[11] [12][13][14]
Референце уреди
- ^ Tubero 1603.
- ^ Rezar 1999, стр. 47-94.
- ^ Rezar 2001а, стр. I-LXXI.
- ^ Rezar 2001б, стр. I-LXXXVIII.
- ^ Rezar 1999, стр. 50-53, 84.
- ^ Rezar 1999, стр. 53-55.
- ^ Rezar 1999, стр. 55-60.
- ^ Енциклопедија Југославије ЈЛЗ Загреб 1982 том 2 стр. 687.
- ^ Rezar 2001а, стр. 87.
- ^ Rezar 2001б, стр. XXXVII-XXXVIII.
- ^ Rezar 1999, стр. 69, 75.
- ^ Živković 2006, стр. 145-164.
- ^ Bujan 2011, стр. 65-80.
- ^ Коматина 2020, стр. 191-208.
Литература уреди
- Бојовић, Злата (2018). „Србија у хуманистичким Коментарима о мојем времену Луја (Лудовика) Цријевића Туберона”. Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности. 9. Деспотовац: Народна библиотека. стр. 185—195.
- Bujan, Solange (2011). „Orbinijevo izdanje Ljetopisa popa Dukljanina: Povijesni falsifikat”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest. 43: 65—80.
- Živković, Tibor (2006). „Constantine Porhyrogenitus and the Ragusan Authors before 1611” (PDF). Историјски часопис. 53: 145—164.
- Коматина, Предраг (2020). „Quis Ergo Presbyter Diocleas? Рана дубровачка историографија и Летопис попа Дукљанина”. Историјски часопис. 69: 189—226.
- Rezar, Vlado, ур. (2001а). Ludovici Tuberonis Dalmatae Abbatis: Commentarii de temporibus suis. Zagreb: Hrvatski institut za povijest.
- Rezar, Vlado (1999). „Dubrovački humanistički historiograf Ludovik Crijević Tuberon”. Anali Zavoda za povijesne znanosti Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti u Dubrovniku. 37: 47—94.
- Rezar, Vlado, ур. (2001б). Ludovik Crijević Tuberon: Komentari o mojem vremenu. Zagreb: Hrvatski institut za povijest.
- Tubero, Ludovicus (1603). Commentariorum de rebus, quae temporibus eius in illa Europae parte, quam Panonii & Turcae eorumque finitimi incolunt, gestae sunt. Francofurti: Impensis Claudii Marnii.