Лузон

Лузон је највеће и политички најзначајније острво Филипина и једно од три острвске групе у земљи, друге две су Висаја и Минданао.

Лузон је највеће и политички најзначајније острво Филипина и једно од три острвске групе у земљи, друге две су Висаја и Минданао. Лузон као острвска група укључује острва Лузон, Батан, Бабујанска острва, Катандуанес, Мариндук, Масбате, Ромблон и Миндоро. Острво је први пут дошло у контакт са Шпанијом у касном 16. веку преко шпанских конкистадора, које су предводили Мартин де Гоити, Хуан де Салседо и Мигуел Лопез де Лагаспи који су стигли између 1570. и 1571. Лузон има површину од 104.688 km²,[1] што га чини седамнаестим острвом по величини на свету. На њему се налази главни град Филипина Манила, и највећи град Кезон Сити. Популација на острву је 48520774[2][3], из разних етничких група. На острву се налази највећа планина земље Пулаг, и најпознатији вулкан Мајон. Западно од Лузона се налази Јужнокинеско море (Лузонско море у Филипинским територијалним водама), на истоку Филипинско море, и на северу Лузонски мореуз. Са 53 милиона становника према подацима из 2015. године,[4] садржи 52,5% укупног становништва земље и четврто је најнасељеније острво на свету.[5]

Лузон
Сателитски снимак острва Лузон
Лузон на карти Филипина
Лузон
Лузон
Географија
Координате16° 00′ 00″ С; 121° 00′ 00″ И / 16.000° С; 121.000° И / 16.000; 121.000
АрхипелагФилипинска острва
Површина109.965 km2
Висина2.922 m
Највиши врхПулаг
Администрација
Највећи градКезон Сити
ФИЛ
Метро Манила, Бикол, Кагајан долина, Калабразон, Централни Лузон, Административна регија Кордилера, Илокос
Демографија
Становништво48520774  (2010)
Густина ст.441,24 стан./km2

Лузон се такође може односити на једну од три примарне острвске групе у земљи. Као такав, укључује копно Лузона, групе острва Батанес и Бабујан на северу, острва Полило на истоку и удаљена острва Катандуанес, Мариндукуе и Миндоро, између осталих, на југу.[6] Острва Масбате, Палаван и Ромблон су такође укључена, иако се ова три понекад групишу са Висајска острва.

Етимологија уреди

 
Бангканг пинава, древни филипински аван с тучком.

Сматра се да име Лузон потиче од лусонг, тагалошке речи која се односи на одређену врсту великог дрвеног авана који се користио за љуштење пиринча.[7][8] Истраживачка публикација Еулита Баутисте и Евелин Хавиер из 2008. године пружа слику лусонга, објашњавајући:

Традиционално млевење остваривано је током 1900-их тако што је маса ударана дрвеном тучком у каменом или дрвеном авану званом лусонг. Прва обрада скида љуску, а даља обрада уклања мекиње, али и ломи већину зрна. Даље витлање помоћу пладња од бамбуса (билао) одваја труп од зрна пиринча. Овај традиционални ручни рад, иако врло напоран, имао је за исход много ломљеног пиринча, захтевао је од два до три вешта мушкарца и жена да раде складно и заправо је био облик дружења међу младим људима у селима.[9]

Луконија, је старо име острва Лузон на Филипинима, приказано на старим латинским, италијанским и португалским мапама као „Luçonia” или „Luconia”.[10][11][12][13][14][15][16][17]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „Islands of Philippines”. Island Directory Tables. United Nations Environment Programme. Архивирано из оригинала 28. 04. 2019. г. Приступљено 18. 4. 2016. 
  2. ^ „Population and Annual Growth Rates for The Philippines and Its Regions, Provinces, and Highly Urbanized Cities; Based on 1990, 2000, and 2010 Censuses” (PDF). 2010 Census and Housing Population. National Statistics Office. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 09. 2013. г. Приступљено 13. 02. 2013. 
  3. ^ Figure composed of the 8 administrative regions excluding the island provinces of Batanes, Catanduanes, and Masbate and the region MIMAROPA
  4. ^ Census of Population (2015): Highlights of the Philippine Population 2015 Census of Population (Извештај). PSA. Приступљено 20. јун 2016. 
  5. ^ Boquet, Yves (2017). The Philippine Archipelago. Springer. стр. 16. ISBN 9783319519265. 
  6. ^ Zaide, Sonia M. The Philippines, a Unique Nation. стр. 50. 
  7. ^ Keat Gin Ooi (2004). Southeast Asia: A Historical Encyclopedia, from Angkor Wat to East Timor. ABC-CLIO. стр. 798. ISBN 978-1-57607-770-2. 
  8. ^ Roberts, Edmund (1837). Embassy to the Eastern Courts of Cochin-China, Siam, and Muscat. New York: Harper & Brothers. стр. 59. 
  9. ^ Bautista, Eulito U.; Javier, Evelyn F. (2008). „Rice Production Practices: PIDS Research Paper Series 2008-02” (PDF). Philippine Institute of Development Studies Research Papers Series. Philippine Institute of Development Studies: 44. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 08. 2017. г. Приступљено 04. 10. 2021. 
  10. ^ Van Linschoten, Jan Huygen (1596). „Exacta & Accurata Delineatio cum Orarum Maritimarum tum etjam locorum terrestrium quae in Regionibus China, Cauchinchina, Camboja sive Champa, Syao, Malacca, Arracan & Pegu.”. Barry Lawrence Ruderman Antique Maps Inc. 
  11. ^ Quad, Matthias; Bussemachaer, Johann (1598). „Asia Partiu Orbis Maxima MDXCVIII”. Barry Lawrence Ruderman Antique Maps Inc. 
  12. ^ Hondius, Jodocus (1606). „India Orientalis”. Barry Lawrence Ruderman Antique Maps Inc. 
  13. ^ Jansson, Jan (1630). „Indiae Orientalis Nova Descriptio”. Barry Lawrence Ruderman Antique Maps Inc. 
  14. ^ Blaeu, Willem Janszoon (1642). „India quae Orientalis dicitur et Insulae Adiacentes”. Barry Lawrence Ruderman Antique Maps Inc. 
  15. ^ Blaeu, Willem Janszoon (1635). „Asia Noviter Delineata”. Barry Lawrence Ruderman Antique Maps Inc. 
  16. ^ Hondius, Henricus (1636). „India quae Orientalis dicitur et Insulae Adiacentes”. Barry Lawrence Ruderman Antique Maps Inc. 
  17. ^ Mariette, Pierre (1650). „Carte Generale Des Indes Orientales et des Isles Adiacentes”. Barry Lawrence Ruderman Antique Maps Inc. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди