Маглић (Бачки Петровац)

Маглић је село у општини Бачки Петровац, у Јужнобачком округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 2486 становника.

Маглић
Евангеличка црква у селу
Грб
Грб
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округЈужнобачки
ОпштинаБачки Петровац
Становништво
 — 2011.Пад 2.486
 — густина98/km2
Географске карактеристике
Координате45° 21′ 46″ С; 19° 31′ 54″ И / 45.36276° С; 19.53171° И / 45.36276; 19.53171
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина304 m
Површина25,2 km2
Маглић на карти Србије
Маглић
Маглић
Маглић на карти Србије
Остали подаци
Поштански број21473
Позивни број021
Регистарска ознакаNS

Историја уреди

Маглић у свом развоју има четири фазе: средњовековну, немачку (1786—1945), грчку (1945—1949) и југословенску, у којој су створени предуслови за свеопшти напредак и изградњу модерног и развијеног насеља.

Маглић се помиње у средњем веку, када је Бачка била доста настањена. Од 50 тадашњих насеља познат је био и Буљкес, Име се први пут јавља већ у 18. веку као мађарско насеље Кеси. Касније се ово насеље помиње и у време Турака у тефтерима (пореским списима), 1554. године као насеље у бачкој нахији. После протеривања Турака ово село је, припало крунском поседу. Године 1717. се помиње Буљкес који се помиње као пустара а касније се припаја граничарима. После укидања војне границе 1745. пустара се опет припаја крунском поседу.

За време терезијанске колонизације ову пустару насељавају 1786. г. први Немци и то у прилично великом броју, много их је било из швапских крајева (Швабенланда), и др., па су их припадници осталих народа назвали „Швабама“. Ови немачки насељеници, колонисти имали су у односу на остале становнике, кметове, велике повластице, што им је омогућило да за кратко време организују живот.

Буљкес је током 18. и 19. века прилично брзо растао и 1900. године имао је преко 3000 становника.

За време Другог светског рата становници немачке народности су се ставили у службу окупаторима, они су у Буљкесу остали до краја рата, када су се повукли са окупаторима а делом су протерани у Немачку. Сва имања у околини и у селу су национализована.

У мају 1945. године у намештене куће доселило се 4650 грчких избеглица, припадника народноослободилачке армије (комесари, команданти, партијски руководиоци). Буљкес је у то време имао статус екстериторијалне општине Грчке у којој су важили грчки законски прописи. У почетку је то био само сабирни логор, но касније је живот у Буљкесу организованији. О реду се бринула полиција. Имали су своју штампарију која је издавала „Глас Буљкеса“ (Φωνη του Μπουλκες).

Резолуција Информбироа поделила је Грке у Буљкесу. Једни су подржавали Резолуцију а други КПЈ. Да би се спречило међусобно трвење па и убијање донесена је у пролеће 1949. г. одлука да Грци који су за Резолуцију буду исељени, а они који су верни КПЈ имали су право слободног избора. После овог масовног расељавања у Буљкесу је остало око 800 грчких избеглица, од којих је гро емигрирао у јужну Македонију, неколико њих је остало и данас овде живе као држављани Србије.

Буљкес је поново био ненасељен. Насељавање почиње у другој половини а нарочито пред крај 1949. године. Први и најбројнији досељеници су били из југоисточног Баната и других делова Војводине, из Босне и Херцеговине, Лике и других крајева.

Најмасовнији талас досељавања започиње пред крај 1949. године а нарочито 1950. г. досељеницима из Србије, са подручја Грделичке клисуре. Завршетком овог досељавања означен је и крај досељавања, јер су скоро све куће биле усељене.

Коначан процес насељавања и стабилизације становништва завршава се 19531954. године.

Грађани су крајем 1949. г. одлучили да назив места Буљкес промене у Маглић, по планини Маглић која се налази на тромеђи Босне, Херцеговине и Црне Горе.

У селу се налази олимпијски базен.

Демографија уреди

 
Поглед на село

У насељу Маглић живи 2128 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,8 година (38,4 код мушкараца и 41,1 код жена). У насељу има 904 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,98 (попис 2002).

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 8
1953. 1.157
1961. 2.180
1971. 2.226
1981. 2.571
1991. 2.732 2.641
2002. 2.695 2.808
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
2.426 90,01%
Словаци
  
101 3,74%
Југословени
  
35 1,29%
Хрвати
  
28 1,03%
Мађари
  
16 0,59%
Македонци
  
6 0,22%
Црногорци
  
5 0,18%
Роми
  
4 0,14%
Бугари
  
4 0,14%
Украјинци
  
2 0,07%
Немци
  
007 0%
Словенци
  
1 0,03%
Муслимани
  
1 0,03%
Албанци
  
1 0,03%
непознато
  
13 0,48%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце уреди

  1. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  2. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  3. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе уреди