Манастир Миљково

Миљков манастир
Миљков манастир
Опште информације
Место	Гложане
Општина	Свилајнац
Држава	Србија
Време настанка	14. век
Тип културног добра	Споменик културе
Власник	Управник игуманија Анастасија Симеоновић
Надлежна установа за заштиту	Завод за заштиту споменика културе Крагујевац
	www.zaprokul.org.rs/LKP/Kragujevac/zavod_za_zastitu_spomenika_kulture.html

Миљков манастир или раније познат као манастир Буковица (до 18. века), се налази у атару села Гложане у општини Свилајнац, на десној обали реке Велике Мораве, припада Епархији браничевској Српске православне цркве.^[1]

Представља непокретно културно добро као споменик културе.

Историја уреди

Први писани документ о манастиру Буковица датира из 1374. године. Те године кнез Лазар својом Хрисовуљом дарује метохе манастиру Раваници. Између осталих се помиње и „Буковица Брод на Гложанах на Морави“. Има историјских података који говоре да је у манастиру Буковица око 1420. радила преписивачка школа.^[2]

У 16. и 17. веку, у време турске владавине нама података о манастиру, док је у време аустријске окупације Србије, на географској карти је уцртан манастир Буковица, а претпоставља се да је поновном окупацијом од Турске манастир порушен и спаљен.

Године 1787. манастир обнавља Миљко Томић, трговац из Гложана, по коме добија садашње име - Миљков Манастир.^[3] Миљко је у старијим годинама живео и умро у манастиру и сахрањен у порти. Од 1787. преко Миљковог манастира одржавана је веза са устаницима Коче Анђелковића (Кочина крајина).

Старешине манастира уреди

Мелентије Ристић (прва половина почетка 1800их)
Филимон Тодоровић, јеремонах манастира (1818-1823)
Константин, јеремонах манастира (друга половина почетка 1800их/средње 1800е)
Михајло, јеремонах манастира (друга половина почетка 1800их/средње 1800е)
Хаџи Пантелејмон, игуман манастира (1856-1869)
Претпостављено у неким изворима: Мелентије, намесник манастира (1869)

Тимотије, јеремонах манастира (крај 1860их/почетак 1870их)
Григорије, јеремонах манастира (крај 1860их/почетак 1870их)
Хрисант, игуман манастира (1872)
Филарет Петровић, намесник манастира (1876) игуман манастира (1878)
Јулијан, јеремонах манастира (1870их/1880их)
Евгеније, јеремонах манастира (1870их/1880их)
Мојсије, јеремонах манастира (1870их/1880их)
Евстратије, јеремонах манастира (1870их/1880их)
Гаврило Поповић, парох гложански (око 1883)
Исаија, намесник манастира (1886)
Павле Орловић, јеремонах манастира (крај 1800их/почетак 1900их)
Сава Ратковић. игуман манастира (1905-1908)
Методије Миловановић, игуман манастира (1908-1911/12)
Теодосије, игуман манастира (1912-1921)
Амфилохије Бедричић, јеремонах манастира (1921-1923)
Пајсије Поповић, јеремонах манастира (1923-1923)
Мирон Јанковић, архимандрит манастира (1923-1925)
Теодосије Валаамски, јеремонах манастира (1925-1926)

Амвросије Курганов, схиархимандрит манастира (1926-1933)
Лука Радионов, игуман манастира (1933-1936)
Лукијан Бирчанин, игуман манастира (1936^[4]—1939)
Макарије Милетић, архимандрит манастира (1940-1942)
Генадије Грбић, јеремонах манастира (1942-1942)
Максим Рајичић, синђел манастира (1942-1943)
Никанор Пујић, игуман манастира (1943-1952)

Доротеја Бојковић игуманија манастира (1952—2007)
Варвара Јоксимовић игуманија манастира (2007—2008)
Ангелина Радисављевић игуманија манастира (2008—2017)
Анастасија Симеоновић игуманија манастира (2017—данас)

Обнова уреди

Ресавски кнез Петар Ерчић - Јаковљевић је 1793. на основу турског фермана изабран за Врховног кнеза 12 српских нахија и почиње обнову манастира спаљеног после пропасти Кочине крајине. Крајем 18. века долази из Лапова свештеник Миљко Ристић и делотворно наставља са започетом обновом. Обнавља се рад манастирске школе за описмењавање и образовање будућих попова, писара, учитеља. Овде је школу нешто раније - 1780-85. похађао као младић каснији војвода Стеван Синђелић. У периоду припрема за подизање устанка, Миљков манастир постаје место окупљања ресавских и шумадијских устаника.

Први српски устанак уреди

Године 1803. у манастиру се састају нахијске старешине и за вођу бирају кнеза Петра Добрњца, али он то одбија. Године 1808. у знак захвалности манастир добија од Карађорђа звоно на коме је писало 'Ливено за владе Верховног вожда народа сербског Георгија Петровича'. Звоно је 1830. скинуто, однето у Крагујевац и прво зазвонило у слободној Србији. Касније је послато у Раваницу, а од кнеза Милоша манастир добија ново звоно.

Сломом Првог српског устанка манастир је за одмазду спаљен и опљачкан. Око 1820. је делимично обновљен и наставља са духовним радом.

Новија прошлост уреди

Године 1926. у манастир су дошли руски емигранти - монаси на челу са јеромонахом Амвросијем Кургановим, до сада најобразованијим духовником у историји манастира који је пуно допринео у обнови манастира. Жудећи за Богом због прогнозираних 5 година остатка живота, Томислав Штрбуловић је упознао архимандрита Амвросија који је доста утицао на њега, потоњег светог Тадеја Витовничког.

Године 1952. манастир је претворен у женски општежитељни, а од доласка игуманије Доротеје Бојковић 1963. почиње процват манастира. 1968. завршен је конак са јужне стране, а 1996. са југоисточне - ближе цркви. Оближњи Манастир Добреш, који је проглашен за метох Миљковог манастира, у обнови је од 2003. године

Манастирска слава је Ваведење пресвете Богородице (4. децембар) а традиционално се одржава прослава Св. Преображења Господњег (19. август) као заветина некадашњег насеља у близини манастира и општенародни сабор.